Мирослав Буца Живановић
После силних ратова (оба балканска, Великог рата и војевања по Царској Русији) Војислав Анђелковић, пуковник у пензији, направи својој породици и себи, вилу у Аранђеловцу, назвавши је „Вукица“.

 
Зашто је баш изабрао Буковичку бању да у њој одмори своју истрошену душу и тело и на коти од 294 метра у Сеничанима? Илија и Стефан Лукачевић, његови унуци, угледни професори престижних факултета, старији од виле „Вукица“, која навршава 86. годину, износе на светлост дана исечке из Војислављеве ратне голготе. Највиша дедина војна одликовања  смештена у трезорима архива САНУ.

Према сазнањима Славице Ракић, геодетског инжењера општинског катастра  у Аранђеловца (у даљем тексту: катастра), као и Стефана и Илије Лукачевића, унука Војислава Анђелковића, и Љубомира Шимпраге, избеглице  из Хрватске, вила „Вукица“ је угледала светлост дана 1939. године. Налази се у Сеничанима у улици Вожда Карађорђа 75 и на њој је још увек читљиво натпис „Вукица“.  Њен власник је кућу назвао по имену своје ћерке Вукосаве, која се удала за Стојана Лукачевића из Београда.

Војислав Анђелковић (1914, фото  са потписом, из породичне колекције поклоњене архиву САНУ)

Издвојивши новац за ову кућу, Војислав је за годину дана завршио летњиковац. Ту су пуковник и његова породица проводили месеце у летњој сезони и старали се о летњиковцу. После разбијања СФРЈ и прогона Срба из Хрватске, 1999. године кућа је дата на коришћење протераној породици из Книна Љубомира Шимпраге, која ју је и одржавала, негујући повелико двориште.

Илија Лукачевић у часопису Српске новине (10. новембра 2019) открива да је “... породица (Анђелковић) за одмор купила имање у Новом Винодолу на хрватском приморју, али да је деда  одлучио да га напусти и купи имање (1938, примедба аутора) у Аранђеловцу, где је 1939. године изградио кућу.“

Изглед и душу вили дао Александар Дероко, пројектант

Вила „Вукица“ је приземна кућа на којој доминирају лучни сводови, које је осмислио чувени српски пројектант Александар Дероко (16. септембар 1894 -Београд, 30. новембар 1988). Због видљивих трагова старости, једна половина куће обновљена је 2012.године. 

Одакле Дероко у овој причи? Део одговора на ово питање пронашли смо у биографији Војислава Анђелковића (1880-1999) , који је рођен у Пожаревцу. После осмогодишње школе, завршава гимназију у родном месту (види „Професори и ученици Гимназије у Пожаревцу“, Радмиле Миловић, Зорана Глигоријевића и Славице Дуруз, 2022, на 71. и 72. страници). Војну академију је завшио у јесен 1899. године (види „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислава Влаховића). Одговор на питање зашто је уписао баш војну школу стиже од Илије Лукачевића: „Деда је имао жељу да нешто друго студира, али је у војну школу отишао јер је породица, иначе пореклом из Пожаревца, била врло сиромашна па није могла да му приушти школовање, а Војна академија је била бесплатна“.

Пуковник Војислав Анђелковић био је питомац Војне академије, официр Војске Краљевине Србије и Краљевине СХС, учесник балканских ратова и Првог светског рата.

Како се витез Војислав докопао најзначајнијег војног ордења осећају потребу и обавезу да испричају Илија и Стефан Лукачевић, његови унуци. Војиславу је судбина одредила да војује по мери својих способности. Учествовао је са својим војницима у свим великим биткама балканскиих ратова и Великом рату. Препознавајући своју улогу, Војислав се уз оружје у току Првог светског рата, латио и пера. У његовом дневнику остало је записано: “Много је погинулих и рањених. Велике борбе са Бугарима овде у Кара Синану код Кокарџе. Рат је толико страшан и све је толико ужасно да више не могу да бележим...“. О садржини „Дневника“, који породица чува као реликвију, сведочи Илија Лукачевић, професор Математичког факултета у пензији: „Деда се одликовао великом храброшћу, тако да је после љутих бојева код Кара Синана и Кокарџе добио Орден за храброст 1916. године.  Ређали су се битке које су ушле у светске уџбеника, проучаване су на најпознатијим универзитетима, јер су промениле стварност. Колубарску битку смењује Битка на Мачковом камену па следи повлачење преко Албаније. За сваки војнички  и људски подухват деди је на горњем делу официрске униформе пришивано ново одличје: Албанска споменица, Карађорђева звезда, Орден Таковског крста, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден Светог Саве, Орден за храброст Милоша Обилића, румунска, руска, грчка, француска ратна одликовања...“.

Илија и Стефан Лукачевић (приликом предаје документацијр САНУ о свом деди, „Српске новине“ 10. новембар 2019)

Један од важних тренутака у војној академији је Војислављево упознавање са презимењаком  Миливојем Анђелковићем Кајафом, познатим војсковођом из балканских ратова и Првог светског рата, кога помиње Добрица Ћосић у свом роману „Време смрти“. Кајафа је био Војиславу класни старешина у Војној школи - каже Илија Лукачевић и додаје: „Био је од деде старији 12 година. Кајафа је од 1897. до 1902, био старешина питомаца Војне команде коју је похађао и Војислав Анђелковић. Ратови у којима је пуковник Анђелковић учествовао, његове приче и успомене, обележили су живот ове продице.
       

Кошнице меда спасиле многе Војислављеве изгладнеле ратнике 

Илија Лукачевић испричао је за часопис Српске новине (10. новембар 2019) једну од многобројних прича о страхотама које су преживљавали током повлачења преко Албаније: „Свуда поред пута било је изнемоглих војника. Падали су од глади и болести. Деда је знао да то чека и његов батаљон, уколико не буду имали хране. Скупљао је намирнице, све је чувао и носио са собом. Када су наишли на један католички манастир, тражили су да купе храну. Нису им дали, али је деда узео неколико великих кошница меда и издао потврду за то, дао је неколико златника што су имали. Тај мед их је спасао. Деда је имао и кобилу Изабелу, али на њој није јахао он, него рањени и изнемогли војници. На крају је у његовом батаљону било три пута више преживелих него у преостала три батаљона заједно. Ове два исечка из сурових услова ратовања, указују на моралну нит српског војника која му је давала снагу и вољу да превлада ратну голготу.“ 

После је Анђелковић, преко Италије, Француске и Енглеске, отишао у Русију да преузме добровољце који су желели да ратују на страни Србије. Након рата, објашњава Лукачевић, код деде су долазили ратни саборци са којима је радо и дуго разговарао.

На питање како је деда гледао на послератне политичке прилике, Илија Лукачевић каже:  „Био је за стварање Југославије, тада су готово сви били за то, Али, врло брзо је видео да нешто не штима. Прво изненађење доживео је већ 1921. када је код њега дошао војник добровољац, Хрват из Вараждина Иван Краљ, по занимању обућар, и рекао: "Код мене нико неће да долази јер сам био српски добровољац, желим да пређем у Београд." Деда му је то омогућио. Уједно је променио одлуку и решио да изгради летњиковац у Аранђеловцу, а не на хрватском приморју.

Пажљивијим читањем биографије Војислава Анђелковића и архитекте Александра Дерока, поготово ратних година, запажа се да су делили исте судбине и битке. То их је зближио. Зато је Војислав поверио свом ратном другу да му пројектује вилу и омогући да остатак живота проведе са породицом у топлини своје лепотице у Аранђеловцу. На коти 294, војнички  навикнут да све држи под контролом, под конац, изграђена је лепа вила у близини парка Буковичке бање. У знак сећања на Војислава старији Сеничанци су његов летњиковац назвали „Пуковникова вила“.

Војислав Анђелковић је доживео дубоку старост. Када је схватио да је у 99. години остао без своје генерације, прекратио је себи живот. Слава чувеног витеза није заборављена. На сајту САНУ пише да ће 30. октобра ове године у 12. сати у сали Председништва бити представљена његова колекција одликовања. Када би вила била у функцији могла би та изложба и овде да буде приређена – била би то јединствена атракција за туристе Буковичке бање.

О архитектонском садржају виле „Вукица“ добили смо мишљење Аранђеловчанина Алексе Величковића, мастер инж. архитектуре: „Вила „Вукица“ у Аранђеловцу један је од лепих примера бањских летњиковаца подигнутих у предратном периоду, у време када је варош живела свој бањски и туристички процват. Кућа је у основи површине 125 м² и смештена је на пространој парцели од 18 ари, окруженој бујним вртом који јој даје амбијент летњиковачке виле.

Најупечатљивији елемент објекта је тераса решена низом полукружних лукова – аркада, које кући дају отменост и чине је препознатљивом. Тај мотив аркада истовремено уноси свечаност у једноставну и сведену архитектуру. Други важан елемент који одређује изглед куће је кров високог нагиба, сложене вишеводне геометрије, са наглашеном стрехом подшивеном дрвеним ламелама.

Вила „Вукица“, фото: Алекса Величковић (снимљено 7. септембра 2025. године)

Фасаде су једноставне, малтерисане и кречене, без декоративних украса, а прозори су опремљени дрвеним капцима који наглашавају варошки карактер куће. Камене степенице воде ка улазном трему, изнад којег је постављен натпис „Вукица“, сведочанство породичне традиције и духа времена у којем је настала.

Цео објекат делује складно и сведено. Баш у томе лежи његова вредност: у споју функционалности и једноставности са естетским детаљима попут аркада и крова. Смештена у богато зеленило и двориште, вила „Вукица“ остаје аутентично сведочанство породичне и бањске архитектуре Аранђеловца између два рата.

Посебну вредност овом објекту даје чињеница да га је пројектовао Александар Дероко, један од најзначајнијих српских архитеката, професор, академик и аутор многих капиталних дела српске архитектуре. Иако ова вила није једно од његових најпознатијих остварења, њена једноставност и склад носе препознатљив печат великог мајстора. Аранђеловац зато има разлога да буде поносан што у свом урбаном ткиву чува објекат који је пројектовао Александар Дероко, један од највећих српских архитеката, написао је Алекса Величковић, млади архитекта из Аранђеловца, који је познат овдашњој јавности по залагањима за очување културног наслеђа и историјске баштине града под Букуљом.

Уколико би, после  реновирања, Вила „Вукица“ у будућим данима отварала своја врата и за туристичке посете, тиме би почело остваривање концепта „уличног музеја“, као напоновљивог доживљаја, о чему је недавно, под тачком 6 (од укупно 10 тачака) „Стратегије препорода аранђеловачког туризма“ (објављено на сајту Удружења „Град је наш“ Аранђеловац, 11. септембра 2025) наш суграђанин Василије Тодоровић написао: „Најзначајније туристичке атракције Аранђеловца су увек биле његове културно-историјске заоставштине. Огроман неискоришћен туристички потенцијал има наш својеврстан дух града, приче о култним локацијама и догађајима, али и приказ развоја кроз различите епохе. Зато је потребно увести концепт “уличног музеја” који ће се урадити у сарадњи са Народним музејем Аранђеловца. Сличан модел се примењује у разним светским туристичким центрима. Омогућићемо да Аранђеловац прича своје приче туристима на сваком ћошку, јер је у реалности то заиста и тако.“

Комплетан текст „Стратегије препорода аранђеловачког туризма“ можете прочитати на линку 

https://gradjenas.rs/10-tacaka-za-turizam-ar/

Напомена: Пројекат „ТУРИЗАМ ЗА СЕЋАЊЕ: Туристичке атракције Буковичке бање и Аранђеловца као непоновљиви доживљаји“ је суфинансиран из буџета Општине Аранђеловац на основу Уговора о суфинансирању пројекта у области информисања, који су закључили Општина Аранђеловац (број: 01-1 400-1459, од 2.6.2025. године) и Драган Тодоровић предузетник Издавачка делатност СТВАРНОСТ (број: 01-225, од 6.6.2025. године). Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.