Д. Јанојлић
Драгољуб Јанојлић, новинар и књижевник из Смедеревске Паланке, члан редакције портала „еСТВАРНОСТ“, написао је опроштајно писмо од Ђуре Милекића.

Спремао сам се да му пошаљем моју нову књигу, а онда "гром из ведрог неба" : умро Ђуро Милекић. Вест ме је растужила до суза, а онда и натерала да се сетим нашег првог сусрета у Аранђеловцу. Било је то прилично давно. Још сам био новинарски полетарац кад ми је његов пријатељ из Смедеревске Паланке испричао да у граду под Букуљом има колегу који вредно књижевно ствара. Већ следећег дана сео сам у аутобус и кренуо да га упознам и за "Експрес" направим пригодну причу.

Срели смо се у Општинском комитету Савеза комуниста где је радио као возач. Радо је прихватио да говори за "моје" новине. Из зграде Комитета прешли смо преко пута у «Друштвену исхрану», где је уз топли оброк и кока-колу кренула занимљива прича. Намеравао сам да пишем о њему као шоферу и његовој великој љубави - књижевном раду. Међутим, ток разговора је променио тему. Закључио сам да одустанем од ње, заправо да је наведем само узгред, јер је његова животна прича наметнула много бољу и за мене изазовнију. Ђуро ми је причао о својим данима на Синају где је био војник Уједињених нација. Оно што ме је усмерило у сасвим другом правцу било је његово сећање на дечака коме је рат узео све. Због тога се готово целог дана дружио с плавим шлемовима, међу којима му је војник ЈНА Ђуро био омиљени лик.

Тако сам сазнао за његову намеру да о том дечаку напише роман. Грађе за једно такво дело било је на претек. Препричао ми је укратко и почетак своје књиге. Бележница је била пуна података који су чинили основу мог репортерског записа. Још се сећам наслова: "Шта сада ради мали Атула?" Под њим се у "Експресу" и појавила прича о занимљивој животној епизоди Ђуре Милекића.

Тај текст је учинио да постанемо пријатељи. Виђали смо се у Смедеревској Паланци и Аранђеловцу. Ђуро је у међувремену упознао и мог редакцијског колегу, карикатуристу Александра Ећимовића. Њих је зближила "босанска линија". Ећимовић је рођен на Романији, али је током рата с родитељима прешао Дрину и настанио се у Смедеревској Паланци. Возио је "фићу" кога је одржавао Ђуро. Сећам се, у његовој радионици на брду више млина, Ђуро је примио ауто на поправку. У нашем присуству почео је да расклапа мотор. У једном тренутку обратио се Ећимовићу: "Упамти којим редом касније треба да враћамо делове".

Знали смо да се шали. "Фићу" је поправио и још нам дао паре за бензин. "Ово нема нигде" - казао ми је Ећимовић. "Има, има код Ђуре у Аранђеловцу" - одговорио сам. Његове карикатуре с карактеристичним потписом Ећко, пуниле су странице "Експреса". Ђуро је често звао телефоном да му упути честитку за сјајну идеју. Честитао је и кад се први пут окитио «Пјеровом наградом» за најбољу карикатуру.

Ђуро је волео свој завичај. Надахнуто је причао и писао о њему. Једну песму је стално понављао кад год бисмо се срели и започели причу о књижевности. Односила се на његову мајку и њено мајсторство у мешењу хлеба. "И сад осећам његов мирис" - говорио је уз понеку сузу.

Из овоземаљске преселио се Ђуро у небеску књижевну радионицу. Верујем да и тамо не мирује. Иза њега је солидно књижевно дело које је настајало годинама, боље рећи – деценијама. Опробао се и као песник и као прозаиста. Књиге су га надживеле. То је судбина писца.

"Драгом Јану, срдачно, Ђура, 18.Х75 - посвета Ђуре Милекића на полеђини фотографије коју је поклонио Драгољубу Јанојлићу пре више од 47 година