Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 97. прилогу истражујемо званичну стратегију развоја пољопривреде као доказ окупације.
Постоје две супротне стратегије из две врсте управљања са две сукобљене концепције развоја. Безструктурно управљање са православном концепцијом развоја, постоји. То је концепција експанзије као основне особине живота. Материјалистичко, структурно управљање без јасног поимања етике је западњачко управљање са концепцијом развоја ка „златној милијарди“, ка смрти. То што Србија изумире није случајност већ последица дугог дејства воље – стратегије.
ПОРЕКЛО СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ 2034
Стратегија је испољавање дуге воље. Порекло воље која данас управља Србију ка затирању, није српско. Безструктурно православно управљање подразумева дуг еволутивни период развоја, хармонију разноврсности, развој у континуитету. Структурно управљање Запада подразумева кратку вољу, да стратегија може бити и тренутна, револуционарна по принципу борбе супротности. Безструктурно управљање је шире и подређује себи структурно управљање. Православно безструктурно управљање је јавно и нескривено. Постоји и западно безструктурно управљање али се оно сакрива и мистификује, редукује се на структурно, материјалистичко управљање какво је јавно доступно у школама и на факултетима. Структурно управљање остаје на нивоу науке а безструктурно улази у зону филозофије и теологије. Иза сукобљених концепата стратегије стоје два поимања времена: западњачко као линеарни прогресивни хронос и православно као вертикални каирос, (васкрс, срећни моменат, смисао, уздизање на виши ниво духовности – виши ниво вредности живљења).
Због владајућег западњачког поимања времена имамо појаву да се стратегијом сматра и планска одлука дуга три године као у општини Љиг или планска одлука дуга осам година каква је актуелна Стратегија развоја пољопривреде донета у јануару 2026. године. У безструктурном управљању, православној концепцији развоја, политика и стратегија нису планске одлуке као у западном структурном управљању. Стратегија је са српског становишта путања понашања која води ка победи и није прецизно повезана са временом, трошковима и редоследом корака. Стратегија је узрок пораза и победе. Стратегија је став да треба користити предности дана и ноћи као у биткама на Марици 1371. или на Колубари 1914. или користити висове и речна корита као на Делиграду или одсећи противника од извора пијаће воде и села са храном или ићи на исцрпљивање логистике због чега је Немачка изгубила оба светска рата. Стратегија је више од плана. Слабост овог серијала је краткоћа есеја, то што дајемо само кратак одговор као у огледалу, на западни облик разумевања политике и стратегије.
СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ КАО ИЗВОР СТРАТЕГИЈЕ
Званична Стратегија развоја пољопривреде 2034, је формулисана унутар антихришћанске концепције развоја и заслужује само семантичку критику. Семантичко поље детерминише светоназор. Стратегија у безструктурном управљању полази из метапозиције – светоназора – становишта посматрача – српског становишта. Новинарство које остаје на нивоу људи и догађаја а не уздиже се на ниво идеја или опозициони родољубиви политичари који се баве само људима и догађајима а не идејама су последица гностичког мишљења без метапозиције, последица непотпуног образовног система. Прави злочин са геноцидном намером је то што се метапозиција не предаје као обавезан предмет у српским школама. Управљање светоназором „отвара очи“. Како Свети Јован Златоуст каже: „Као што Сунце није од велике користи слепом, тако и истина не делује на покварену душу“.
Кварење душа у образовном систему се постиже изостављањем интелектуалних рецептора, како то види Артур Шопенхауер, поред изостанка морала као узрока глупости. Изостанак светоназора се може упоредити са заборављањем да се стави поклопац на теглу са туршијом. Кад се човеку ампутира метапозиција тада га је лако угурати у улоге персона, социјалних аутомата и уберменша Хобсовог „Левијатана“ из 1651. године. Решење је увођење ДОТУ у школе и факултете. ДОТУ подразумева светоназор као срж безструктурног управљања. Образовни систем државе је једини исправни ниво отварања очију, спречавања кварења душа. Неговање светоназора значи отпор читаве заједнице. То што ће неки данашњи Достојевски или Иљин или Толстој да се супротставе је узалуд. Супротстављање мора да буде на нивоу државе.
БЕЗСТРУКТУРНО ПОДМЕТНУТА ТУЂА СТРАТЕГИЈА
Стратегију увек имамо. И уколико је нисмо свесни и нисмо је створили, наша стратегија ипак постоји. И туђа, подметнута стратегија је наша стратегија. Ми се по њој понашамо. По њој мислимо. По њој градимо представу о свету и покрећемо вољу ка дејству. Ко неће брата за брата, тај несвесно хоће туђина за господара. Данас окупирана Србија и нема других осим лажних стратегија донетих форме ради. Садрже лажне циљеве који за сврху имају мењање колективне свести, онако како је геноцид дефинисао Рафаел Лемкин при УН 1948. године. Затирање као основна, туђа стратегија за Србе се наставља неометано. Донете форме ради, званичне стратегије развоја не садрже неопходне логичке елементе за постојање а камоли примену. Туђинску стратегију развоја појединци не могу да ометају јер немају моћ за то. Истражујући феномен стратегије увек се понавља мисао код сваког аутора на ову тему: „И ко нема своју, има стратегију, али туђу“. Стратегија развоја пољопривреде 2034 је параван иза ког се спроводи туђа стратегија развоја, стратегија геноцида.
Реч „развој“ обухвата и застој и раст и регресију. „Православни стандарди и поглавља“ постоје. То је концепција живота, раста, љубави, свести, субјектности, духа. Антихришћанска ЕУ концепција развоја је концепција „златне милијарде“: смрти, регресије, страха, инфантилности, насиља, бездушности. Као одраз у огледалу, ставку по ставку, супротност. Гностичка стратегија развоја води све цивилизације човечанства ка колапсу заједнице описаном у експерименту „Свемир 25“.
ПРИМЕР КА КОМЕ ВОДИ ТУЂА СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА
Овај чланак настаје крајем јула, када је пре 84 године извршена „Слуњска жетва“ и „Дечје мртво коло“, злочини на Кордуну као делу Небеске Србије ако не земаљске. Три четвртине становништва, данас Северне Хрватске су по аустроугарском попису 1845. године, били Срби. Данас их нема. Пред Други светски рат су делом постали Хрвати, захваљујући геноциду мењања колективне свести и затим извршили незапамћене физичке злочине над својим рођацима и сународницима. Духовни геноцид се спроводи задњих 500 година, од настанка модерне. Геноцид је мењање семантичког поља, део опште аномије у којој су закони сукобљени са моралом заслепљеног народа. Зато истражујемо семантичко поље унето у текст Стратегије развоја пољопривреде 2034. без амбиције да обухватимо све већ само уочљивије аномичне термине.
Стратешки циљ аномичних антихришћанских стратегија и закона је понављање Слуњске жетве, између бивших Срба обучених у неке нове усташке униформе и православних Срба, али негде у Младеновцу и Милановцу или Сталаћу усред Србије, а не у Слуњу као некада Србији, а данас Хрватској. Уосталом концентрација православних Срба је данас у Србији мања него што је била на просторима данашње Хрватске пре 200 година. Последице културног геноцида у комe живимо од октобра 1944. године су видљиве. Сва четири геноцидна гностичка пројекта: либерализам, национализам, комунизам и настајућа техно-утопија се најпре дешавају у сфери културе, у сфери семантичког поља, а затим претварају у ратове и физичко уништење људи.
ПРЕГЛЕД ГНОСТИЧКИХ ТЕРМИНА
У првој реченици у уводу актуелне Стратегије развоја пољопривреде се користи термин „одрживи развој пољопривреде“. Као да је Божија Творевина неодржива, несавршена, па је треба преуредити? То је срж гностичког мишљења, манипулација лажном представом о опасном несавршеном свету који треба променити по вољи представника „златне милијарде“. Показали смо у серијалу да је утицај човека на раст количине угљендиоксида у атмосфери између 0,09 и 0,18 одсто, занемарив. Ово потврђује и CLINTEL група од преко 2.000 научника широм света. Термин „одржива стратегија развоја“ је геноцидан.
На страни 2, се користи термин „модернизација пољопривреде“ уз претходни став да „кадрови поседују знање и стручност неопходну за суочавање са највећим изазовима савременог доба“. Главни изазов савременог доба је превазилажење гностичког мишљења а за тај изазов не постоје потребна знања и стручност аутора текста Стратегије. За релевантност стратегија развоја данас, неопходно је учешће политичких филозофа у њиховој изради. Гностичко мишљење садржај стручности види као доминацију материјалног над духовним, доминацију постојања над свешћу, доминацију науке над филозофијом. Модернизација је синоним за гностичко антихришћанско мишљење које се користи у науци на афирмативан начин али без свести да управо оно води у културни а затим и физички геноцид. Никаква „примена науке у пољопривреди“ неће донети добре резултате ако се настави са инфантилизацијом самих научника и пољопривредника, смањивањем субјектности.
Наредни појам је изостанак субјекта воље. Никаква визија и стратегија не постоје уколико не постоји вођа са именом и презименом. На страни 3, се каже „Процес израде стратегије покренуло је и водило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде“ али без навођења имена вође, министра као субјекта воље. Констатујемо да су и процес израде и садржај Стратегије, празан провизоријум. То што се помиње Закон о планском систему Републике Србије говори о испразности и тог закона, западњачког поимања времена и управљања. Изостанак субјекта воље је недопустив. Истицање професорке Татјане Бранков као аутора Стратегије а да притом она није министар и није ауторитет који окупља и води, показује да је реч о паравану за туђу стратегију. Параван је и што се Стратегија доноси уместо у јануару 2024. у јануару 2026. године. Испразност и неважност се потврђују. Стратегија коју нико не води и која никог не води је настала само форме ради.
На страни 5, се говори о оквиру за доношење Стратегије као међународном. И ту је јасно показано да је реч о спровођењу туђе а не своје воље. Воља се не може делити на међународну и националну. Или припада субјекту воље или је туђа. „Стратешки дијалог о будућности пољопривреде ЕУ“, „Визија за пољопривреду и храну“, „Зелени договор“, „Стратегија од њиве до трпезе“, „Стратегија заштите биодиверзитета“, „Стратегија о генерацијској обнови“, „Закон о клими“ ... су туђи „оквири“, за доношење Стратегије развоја и ничег српског у свему томе нема. Да се заиста жели обнова пољопривреде, испунили би се макар захтеви пољопривредника са протеста. План раста за Западни Балкан је шарена лажа. Сам Западни Балкан не постоји као географска одредница а камоли остатак тог лажног наратива који у пракси води ка даљем уништењу аграра.
„Реформска агенда Републике Србије“ је гностичка, што јој наслов каже. Термин „реформска“ је легитимише. Ништа логички тачно и добро у „Унапређењу конкурентности сектора пољопривреде“ у оквиру те реформе не треба очекивати. Неће помоћи масовној обнови сточарства или ратарства већ даљој аномији и пометњи.
На страни 9, се наводи да је Законом о пољопривреди и руралном развоју прописано да се Стратегијом опредељују три дугорочна правца развоја: тржишна економија, повећање профитабилности и брига о развоју руралних области. Економиста Николас Калдор је доказао да тржишна економија у пољопривреди не може постојати јер онемогућава настанак тржишних вишкова. Каква тржишна економија постоји тамо где је монополизован увоз хране и профит предат у руке страним и домаћим тајкунима? Да се жели враћање профита у пољопривреду били би обновљени ПРИЗАД или ЦЕНТРОПРОМ и ГЕНЕКС. Али се то не ради и не жели. Брига о руралним областима се своди на гашење по пар десетина села сваке године и представља геноцид као стварни стратешки циљ.
„Стратегија нискоугљеничног развоја Републике Србије“ из 2023. године је срамна Маркузеова неомарксистичка бесмислица која оправдава уништење пољопривреде. Агенда 2030 УН са својих 17 циљева одрживог развоја је бесмислица која се бави лажном представом о свету а не стварности каква се дешава у Србији са нестајањем становништва, гашењем насеља, увозом хране и растом необрађених њива и ливада.
Од 11 стране документа почиње опис постојећег стања. Тај опис не комуницира са сељацима у Србији већ је упућен странцима. Постојеће стање се заснива на погледу из кабинета министара и професора и нема никакве везе са стварним дешавањима. Стање сељаци знају. Нико не треба да им га описује. Траже решења. Онај ко хоће да изнесе Стратегију развоја, треба одмах да изнесе Решења, на првим страницама документа, па онда да оправдава таква Решења на основу увида у постојеће стање. Сељак који чита Стратегију жели одмах да види и разуме Решења. Тога нема. Стратегија каква је, служи интересима политичких елита а не сељака. Сва прича о овим и оним ресурсима, оваквим и онаквим статистикама, служи да се оправда и прикаже као најнормалније постојеће ставње катастрофе у које нас је довео систем субвенција успостављен 2004. године.
Раст врло великих, великих и средњих уз смањење броја малих и микро пољопривредних газдинстава говори о процесима регресије, изумирању становништва и монополима који побеђују у стратешкој игри геноцида. Просечна годишња вредност производње газдинства од 11.884 евра и просечна вредност производње по хектару од 1.865 евра се могу брзо повећати организационим мерама аграрне политике са СРБЗЕМ-ом. Стратегија развоја мора почивати на организационим мерама јачања моћи просечног човека а не на новчаним мерама контроле становништва од стране елите.
На страни 23, се каже да је низак ниво квалификација носилаца пољопривредних газдинстава и старосна структура узрок ниске продуктивности пољопривреде. Не, томе је узрок аномичан Закон о пољопривреди и супротна моралу и вољи народа Стратегија развоја пољопривреде.
Када се говори о природним непогодама, највећа непогода је туђинска власт у пољопривреди. То што нема дугорочних паритета цена у производњи вештачких ђубрива и што нема стајњака јер нема смисла држати стоку је главни узрок пада продуктивности земљишта. Приоритет истинске а не лажне Стратегије развоја треба да буде обнова домаћих фабрика за производњу средстава за заштиту биља, вештачких ђубрива, машина, опреме и трактора.
На страни 33, се говори о финансијским ресурсима и приступу кредитима али на неискрен начин. Описали смо могућност да се као финансијски ресурс уведе допунска валута слична WIR банци у Швајцарској. Акцелераторни ефекат на пољопривреду, бескаматне допунске валуте у готовинском облику, би повећао БДП пољопривреде 4-5 пута за период петогодишњег средњорочног плана. А што се тиче приступа кредитима, укините камату и уведите у закон о банкама могућност отварања бескаматних банака и урадићете нешто конкретно. СРБЗЕМ банка је решење.
О ниској продуктивности рада и земљишта, о малој технолошкој промени и иновативности у Стратегији развоја се на више места пише уз игнорисање чињенице да је то последица изостанка организовања. Иновације, технолошки напредак и раст продуктивности зависе од финансија и власништва над домаћим тржиштем. Малопродајни ланац у власништву СРБЗЕМ банке уз задруге на задружне акције чији је банка једини овлашћени емитент донеће убрзане промене на боље.
ИПАРД програм ЕУ је штетан и као и еАграр део мера новчане контроле становништва. Укупна директна плаћања треба плански смањити. Раст доходовне самосталности сваког пољопривредног газдинства треба да гарантује систем СРБЗЕМ задруга чији су сувласници сами сељаци који управљају и профитом и ценама и стратегијама.
Поново текст помиње нагли пад продуктивности земљишта након 2020. године. Он је последица аутогеноцидне политике ЕУ медијских манипулација и уживо спровођеним пандемијским експеримената. Стопе самодовољности у производњи поврћа, грожђа или меса и млека су разлог да Министарство у комплету поднесе оставку почев од портира па до министра. И портир треба да се стиди резултата својих надређених. Статистике о паду сточарске производње, паду производње млека и меса, меда и рибе, у пракси су горе. Свуда су дозвољени монополи и увоз хране који уништава домаћег малог произвођача. Биљна производња је у паду јер је број сељака у паду. Нема ко да ради, нити има сврхе да ради кад је власт учинила све на кидању репро целина и изостанку рентабилности производње. Давање поглавља органској производњи у Стратегији је срамно. За ову врсту производње је потребан већи обим радне снаге а ми немамо довољно сељака ни за конвенционалну производњу хране. Органска производња је слепи колосек. Исувише домаћег воћа у Србији пропадне јер нема ко да га убере. За то брање није потребна органска сертификација и новчани интерес државне администрације у виду индиректних пореза на органску храну уз продају самих себе наивнима, већ организација живота на селу.
Регенеративну пољопривреду као посебно поглавље у Стратегији развоја, стид је помињати. Причу како је орање земље штетно јер из ораница избија сувишни угљендиоксид треба оставити за инфантилне Европљане. Сељацима престаните да продајете бесмислице кроз званичне документе. Интегрисана пољопривредна производња је исто безумље само у блажем облику. У Стратегији развоја за ова поглавља нема нужде. Корисно је оно што је неопходно а неопходно није давање пажње „чешљању бабе док село гори“.
Спољнотрговински биланс пољопривреде се погоршава као и самодовољност јер пољопривреда пропада под туђом стратегијом. Агроиндустрија пропада због монопола увозника хране. СРБЗЕМ као задружни кластер је решење. Страни малопродајни ланци, неће имати разлога да остану на тржишту Србије јер ће домаћа храна у СРБЗЕМ малопродајном ланцу имати доминантан удео на тржишту. Зашто 80 одсто потреба за храном не би поново задовољавала домаћа храна како је то било у време постојања ЦЕНТРОПРОМ-а? Сме ли на то питање Министарство да одговори?
Термин „смена генерација“ се помиње у контексту који са Србијом нема никакве везе. То што најстарији сенатор у САД има 93 године и што је главни узрок депопулације становништва Запада монопол старије старе генерације над власништвом и одлучивањем се нас не тиче. Није нама потребна западњачка смена и сукоб генерација већ љубав и континуитет генерација јер је породична баштина привилегија а сваки члан породице власник и одлучилац – аристократа. Демократија као привилегија аристократије, субјеката са светоназором, може да функционише само унутар социјалне архитектуре каква је СРБЗЕМ, у којој бити сељак значи бити на српски начин аристократа – домаћин. Инфантилни, материјалистички гледају на свет и нису одговорни, не постају домаћини. Бити сељак, домаћин, мора да буде државом призната привилегија.
На страни 102, се помиње стање и трендови у руралним подручјима. Термин „рурални“ треба да буде замењен термином „сеоски“. Терминополија говори о избегавању истине. На страни 105, је тема удруживање у пољопривреди. Директно уложен новац у пољопривредне задруге из буџета треба свести на нулу. Пољопривреда треба да функционише независно од контроле становништва новцем, економије надзора. У задруге треба улагати кроз Бескаматну пољопривредну банку и тој банци омогућити да емитује своју допунску валуту. У ПРИЗАД палату и палату Привилеговане аграрне банке треба вратити пољопривреду Србије: СРБЗЕМ банку и СРБЗЕМ задружни кластер. Тек кад Бескаматна пољопривредна банка буде основана са овлашћењем да емитује и тргује задружним акцијама, моћи ће се уочити обнова пољопривредних задруга.
Уклањање разних шпијунских страних дигиталних платформи за праћење стања у пољопривреди треба да буде приоритет. Исто се односи и на „правне тековине ЕУ“. На 123 страни се износи визија развоја која каже да по завршетку периода важења стратегије пољопривредно-прехрамбени сектор ће бити унапређен до нивоа да је Република Србија прехрамбено суверена држава са одрживом, модерном и конкурентном пољопривредом која гарантује прехрамбену сигурност, унапређење квалитета живота у руралним подручјима и успешно јача своју позицију на светском тржишту.
Значи, бићемо прехрамбено суверена држава? Ми никад нећемо бити суверена држава под окупационом влашћу. У наредних 70 страна се пројектују УН и ЕУ „циљеви развоја“ који нису народни и државни већ туђи. Суверен је онај ко има своје циљеве развоја а не преписане туђе. Поменута „одрживост“ по неомарксистичкој „зеленој агенди“ Херберта Маркузеа је чисто безумље. У наредној деценији Србија ће изгубити још милион становника а у пољопривреди бити преполовљен број сељака. О тој врсти одрживости се Министарство не брине. Без повратка људи на село, организовано и државом финансирано, нема никакве визије, нити стратегије развоја.
Општи циљ Стратегије 2034 је прехрамбени суверенитет, прехрамбена сигурност становништва, повећање конкурентности агропривреде и подстицање одрживости руралних подручја (села). У условима кад се у Србији уопште не производи квасац за хлеб већ се увози или кад производимо само трећину пасуља потребног за исхрану, тешко је узети за озбиљно постављени циљ.
Шест посебних циљева: 1) повећање производње и стабилност дохотка произвођача, 2) повећање производа више додате вредности и раст стандарда квалитета, 3) унапређење квалитета живота у руралним подручјима, 4) отпорност на климатске промене, 5) иновациони потенцијал и пренос знања и 6) унапређење процеса ЕУ интеграција, су начелно прихватљиви изузев последњег.
Седамнаест циљева одрживог развоја УН које усваја Стратегија развоја 2034 су: 1) свет без сиромаштва (који није могуће остварити у Србији без СРБЗЕМ организационих мера), 2) свет без глади (постојао је у Србији пре доласка ЕУ неолиберално-неомарксистичко-неонацистичке, једном речју гностичке ЕУ политике 5. октобра 2000. године), 3) добро здравље, 4) квалитетно образовање (намерно се смањује субјектност нових генерација), 5) родна равноправност (циљ је светоназорно нетачан јер десетине родова не постоје већ два пола), 6) чиста вода и санитарни услови, 7) доступна и обновљива енергија (од 2013. године у Србији је порезима спречена производња биодизела за пољопривреду), 8) достојанствен рад и економски раст (плата за живот достојан човека је описана у 51. прилогу серијала: https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-biopolitika-je-nekropolitika), 9) индустрија и инфраструктура (инфраструктури морају да претходе производни погони у сеоским општинама), 10) смањење неједнакости (циљ је контрадикторан јер није могућ због забране државног организовања у пољопривреди која долази из ЕУ), 11) одрживи градови и заједнице (нису могући без тржишних вишкова хране за шта је математичке услове описао економиста Николас Калдор пре једног века), 12) одговорна производња и потрошња (економија контроле је „Левијатан“ Томаса Хобса, односно „Велики брат“ Џорџа Орвела са сврхом оправдавања настајуће техно утопије, због чега је овај циљ неприхватљив), 13) акција за климу, (неоправдани циљ злоупотребе медија у сврху реализације гностичког техно утопијског пројекта), 14) живот под водом, 15) живот на земљи (хармонију разноликости угрожавају гностички пројекти УН, мењања „опасног и несавршеног света“), 16) инклузивне институције, мир и правда се ремете управо од стране светске плутократске секте гностика и 17) партнерством до циљева је глобално партнерство у глобалном развоју, али ка колапсу заједнице из експеримента „Свемир 25“.
Стратегија је путања понашања којом се спајају активности које најпре и највише доприносе успеху. Те активности нису наведене у Стратегији развоја 2034, а барем 17 домаћих их је ваљало навести. Међу првих неколико могу бити: бескаматна банка, малопродаја у власништву сељака, бескаматни кредит, задружне акције, погони за биодизел, фабрике трактора, фабрике вештачких ђубрива, дугорочни паритети цена, сеоске општине, пољопривредни комбинати, агроградови, Агро РТВ, допунска валута, итд.
Владајућа светска плутократија УН циљеве формулише и тумачи и у Србији, у сврху не хришћанског „трансформаре“ (раста моћи малих), већ гностичког „реформаре“ (раста силе елита), не зарад љубави и бриге, већ страха и оправдавања насиља, не зарад живота већ у сврху смрти.
Овде престајемо даљу анализу Стратегије развоја 2034, јер о Агенди УН 2030. и сличним циљевима ЕУ је могуће читати и на другом месту.