Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 98. прилогу истражујемо могућности мењања Закона о пољопривреди зарад опстанка народа и државе.
Закон о пољопривреди и руралном развоју („Сл. гласник РС“, бр. 41/2009 и 67/2021), треба изменити по промени власти, али је питање у ком правцу и на који начин?
Устав и закони постоје у држави као субјекту. Питање није да ли може постојати адекватан закон, већ да ли може постојати сама суверена држава? Уколико желимо да постојимо, нужно је да смо субјект воље. Субјект је онај ко сме да каже „не“. То „не“ има сврху заустављања нереда, сврху уставе. У данашњој Европи нема државника. Политички лидери свих држава ЕУ су марионете крупног капитала, „политички Лилипутанци“, а не субјекти воље. Србији је потребан државник са ставом. Према нереду треба имати став: прилагођавања, обухватања, мењања, управљања у оквирима смисла, геополитике, односа снага и на првом месту - сопствених потреба. Или смо субјект или не постојимо. Из тога истиче закон као израз идеологије. Идеологија је код православних народа „социјална архитектура“, по Александру Г. Дугину, у којој закон одговара традиционалним моралним нормама. Бирамо ли своју или туђу идеологију као смисао постојања?
Поменути смисао опредељује модерна. Интензивна модерна у економском контексту звана капитализам, развија се задњих 250 година кроз затворену петљу власти и капитала. Онај ко хоће власт, тражи капитал. Оном ко хоће више капитала, неопходна је власт да би сачувао капитал. Онај ко губи једно од ово двоје, губи све (случај СНС). Тако успостављен капиталистички систем је довео до сталног раста и капитала и власти до величина силе коју више није могуће применити без глобалних деструктивних последица. Ту долазимо до незаобилазности договора, чак и о облику рата који постаје дозиран, хибридни, као „кување жабе“. Хоћемо ли ићи путем православља или бирамо нестанак који нам је намењен од стране светске плутократије?
Избор чека смеле. Уместо блоковске поделе „хладног рата“ у 20. веку, данас долази до поделе унутар „глобалног села“. Свет се дели на зоне утицаја суперсила и зоне осам цивилизација Семјуела Хантингтона. „Глобално село“ је последица технологије која руши елитарне хијерархијске структуре света и руши обрнуту пирамиду знања. Знање помоћу Интернета постаје доступно свима. Концепти златне милијарде или мегалополиса – нашег Слободана Владушића, постају морално застарели ма колико Запад покушавао да их очува ратовима. Мегалополис више није могућ. Да ли ће рећи „не“ златној милијарди је питање за цивилизацију. У том „не“ се види крај глобалном мегалополису. Колапс човечанства је глобални циљ власника капитала, а отпор томе је цивилизација. Сам концепт државе се доводи у питање у „глобалном селу“. Пример слабљења државе су САД као суперсила која је пре пола века заузимала 40 одсто светског тржишта, а данас само 11 одсто. И САД се морају ослањати на нова обједињавања у геополитици.
Цивилизација због моћи да каже „не“ глобалној сили капитала је ниво обједињавања релевантан и за Србију. Без глобално значајне војне силе нема опстанка државе, а у Словенско-православној цивилизацији такву војну силу има Русија. Консензус око економског уређења било које државе зависи од воље центра макро зоне који располаже војном силом. Држава може да избегне сукоб, али не може да живи по својим правилима без договора са центром макро зоне. То значи да Србија не може да буде апсолутно суверена. Проблем је што се налазимо у преклапању макро зона: војног утицаја НАТО-а од 2000. године, док припадамо православној цивилизацији у макро зони Русије. Ту шизоидност морамо одстранити. Договор између САД и Руске Федерације треба да иницира Србија, укључујући и мењање устава и закона ка традицоналним духовним вредностима.
Договор се тиче и закона о пољопривреди. Несврстаност и неутралност су историјске геополитичке позиције Србије. Неутралност је могућа и агроекономски уколико се пође путем организовања СРБЗЕМ задружног кластера уз сарадњу и са истоком и са западом. Ми немамо потребе да тражимо помоћ из центра било које макро зоне.
Три мишљења о Закону о пољопривреди
Прво мишљење о пољопривреди је владајуће ЕУ. Реч је о политици клијентелистички зависног сељака и привредних субјеката у односу на ИПАРД новац и ЕУ тржиште. ЕУ аграрна политика се своди на директна плаћања код подршке сељацима. Како Србија нема довољно свих врста хране ни за сопствене потребе, а извоз се тиче примарних пољопривредних производа без виших нивоа прераде, то ми од тржишта ЕУ не зависимо. ИПАРД клијентелистички пројекти не препознају проблеме и ситуације у којима се налази мали пољопривредни произвођач, не допиру до њега или га искључују, из ког разлога ни од новца ЕУ не зависимо. Раст пољопривредне производње зависи приоритетно од домаћег организовања и политичке воље студентског покрета.
Друго мишљење о Закону о пољопривреди је лажна критика академске заједнице. Домаћи агрономи и економисти интуитивно увиђају да пољопривреди недостаје организовање, али нису спремни да буду субјекти и иступе против неомарксистичких директива ЕУ. Неправилно увиђају да је величина просечних пољопривредних парцела мала, а да је у ЕУ или САД десет или сто пута већа. Структуру са малим пољопривредним газдинствима у Србији треба задржати! То је наша традиција вековима – давање предности људима, а не новцу. Уколико са хектара воћа или поврћа може да се оствари 30 хиљада евра прихода унутар СРБЗЕМ, просечна величина поседа од 5 хектара у Србији није проблем. Проблем је продаја и то што је домаће тржиште хране као најважнија имовина, поклоњено странцима. Пољопривредне задруге на задружне акције, прозападна академска елита не сме да дефинише онако како су осниване до Другог светског рата. Пољопривредне задруге морају да постану привредни субјекти, јер то сада нису. Сврха привредног субјекта је повећање богатства власника. Тренутно сељак није власник у задругама због комунистичког приступа њиховом уређењу. Неокомунистичка ЕУ задружне односе неће уредити у складу са нашим потребама и то морамо учинити сами.
Задруге данас бивају третиране једним Законом о задругама што је неадекватно с обзиром на то да се пољопривредне задруге разликују. Пољопривредним задругама је нужна државна интервенција и заштита од слободне тржишне економије у складу са математичким моделима економисте Николаса Калдора. *Треба донети посебан Закон о пољопривредним задругама. Уместо дела породичне баштине, задруге су постале кулук непотребан сељацима, без икаквог позитивног утицаја на економију села. Прочитајте чланак о Закону о земљорадничким и занатским задругама:
Трећи предлог западом опчињених колега су „гарантоване откупне цене“ на најмање пет и више година важења уговора о откупу. Стране малопродаје – монополисти увозе храну и такви уговори им не требају. На интересу странаца, уговори о откупу отпадају као опција. Дирекција за робне резерве као актер са својим јавним складиштима би могла да врши откуп, али са огромним тржишним губицима због нејасне мотивације запослених и изостанка власништва над малопродајом. На ком тржишту и коме да продају откупљено? Алтернатива уговорима о откупу је власништво сељака над читавим репро целинама „од њиве до трпезе“ на основу задружних акција СРБЗЕМ. Власнику и над производњом и над продајном мрежом, нико не може да откаже уговор о откупу. Власник има право и на деобу профита од продаје, а камоли на откуп.
Треће мишљење припада држави пријатељу сељака или правилније речено слузи, што у преводу на српски значи реч министар. Сељаци су се једном организовали у државу и више да се удружују нема потребе. *Држава је жива, а не мртва како је виде неолиберали и неомарксисти ЕУ. Држава треба да испуњава сврху свог постојања и организује живот заједнице. Описали смо у 19. прилогу серијала како функционише „СРБЗЕМ банка“ и како враћа профит у пољопривреду, делећи га са сељацима уз обезбеђење стабилних цена по теореми „паукове мреже“. Ценовни стабилизаторни ефекат СРБЗЕМ-а је драгоцено тежиште за читаву економију државе.
Промене Закона о пољопривреди
Закон је исправан уколико је логичан, јасан и спроводљив. У првом ставу првог члана треба назначити да се законом уређују оснивање и рад Савеза земљеустројитеља Србије (скраћено СРБЗЕМ), као и оснивање и рад Бескаматне пољопривредне банке (скраћено СРБЗЕМ банке). Израз „земљеустројитељ“ је израз обнове личне суверености сваког држављанина Србије. Уколико геополитички није могућа сувереност државе, сувереност појединца и заједнице унутар државе је могућа и неизоставна. СРБЗЕМ банка мора имати минимални државни улог од 500 милиона евра који се сматра инвестицијом у село и пољопривреду. Претходни програм инвестиција у село и сточарство је износио 457 милиона евра, а текући 660 милиона евра. Државна ревизорска институција има негативно мишљење о мерљивости таквих улагања. Уколико се новац буде улагао кроз СРБЗЕМ банку, знаће се где је и биће са мерљивим резултатима. Неће моћи да „испари“ као у досадашњој ситуацији неокомунистичког трошења буџетског новца без одговорних субјеката. Инвестиција од 457 + 660 = 1.117 милиона евра је могла, али није, да постане извор раста пољопривреде.
Уз емитовање допунске СРБЗЕМ валуте у истом износу и акцелераторни ефекат такве бескаматне валуте, могуће је изазвати раст пољопривреде без потребе за страним донацијама и ИПАРД ЕУ.
У 2. члану Закона треба дефинисати појам: СРБЗЕМ – Савез земљеустројитеља Србије као задружни савез (кластер хибридне структуре) који на основу задружних акција које емитује, формира СРБЗЕМ банка. Задружни савез Србије се трансформише у СРБЗЕМ. Све зграде регионалних задружних савеза које су некоришћене деценијама уназад као и Задружног савеза Србије али и Југославије, треба да пређу у власништво СРБЗЕМ државне банке која емитује одговарајући број задружних акција приказујући стварну вредност објеката. Досадашњи комунистички регионални задружни савези постају пословни и у њиховим зградама раде СРБЗЕМ продајне службе, отварају продавнице и супермаркете са домаћом храном.
У последњем ставу, 3. члана закона треба унети да се „Стратегија и Национални програми развоја доносе на предлог формиран и одобрен Скупштином СРБЗЕМ задружног кластера“, коју чине земљеустројитељи – представници хиљаду сеоских општина које формира СРБЗЕМ банка као своје рачуноводствене инвестиционе центре.
У 1. ставу, 4. члана, треба избрисати конструкцију „успостављање тржишне економије“ јер је Николас Калдор пре једног века показао да без државне интервенције пољопривреда не може да производи тржишне вишкове – храни градове. Овај став у закону је стручно нетачан и илустрација изостанка не само суверенитета државе већ и личног интегритета министра и администрације министарства. У 4. ставу овог члана треба назначити да се „реалним потребама пољопривреде и руралног развоја сматрају званично упућени министарству ставови Скупштине СРБЗЕМ“.
У чланове 5. и 6. треба унети да се национални програми и за пољопривреду и за сеоски развој доносе на предлог Скупштине СРБЗЕМ. Саму реч „национални“ треба уклонити као део штетног мета речника модерне и заменити речју „земаљски“ (коришћена до Другог светског рата).
Члан 7. је доказ изостанка субјектности. Поред планирања и програмирања развоја унутар министарства, послови те врсте ће се обављати и у непрофитном делу СРБЗЕМ задружног кластера који чине научно-истраживачки институти, пољопривредни факултети, струковна удружења и остали актери у аграру који нису подређени ником ван граница Србије већ искључиво српским сељацима као власницима и одлучиоцима.
Чланови из групе 7. и 8. се односе на ИПАРД и могу се оставити ЕУ, да уколико жели да помогне развоју пољопривреде и села Србије, то и настави.
У предзадњем ставу члана 12. Закона, треба унети „програми развоја СРБЗЕМ банке и СРБЗЕМ задружног савеза“.
У члану 14. у други став треба додати „уз заједничка улагања са СРБЗЕМ банком“.
У члану 31. који се односи на Аграрни савет, треба унети формулацију да: „Праћење израде и спровођења Стратегије пољопривреде и руралног развоја и Националних програма, као и давање мишљења о нацртима и предлозима прописа и међународних споразума из области пољопривреде даје Скупштина Савеза земљеустројитеља Србије, скраћено Скупштина СРБЗЕМ, чији члан је и министар пољопривреде односно лице које министар опуномоћи“.
Овим завршавамо преглед оног што је довољно за успостављање не безалтернативног – ЕУ пута у нестанак села и пољопривреде, већ и другог - сувереног, са потенцијалом за раст и враћање живота у напуштене пољопривредне комбинате, задружна и сеоска имања.
У условима када ЕУ представља фактор економске и безбедносне дестабилизације, али и нестручних ставова, оптимално је отворити домаћи пут развоја пољопривреде у тексту закона.
Србија је постојала вековима пре ЕУ и постојаће и после ЕУ, уколико се сачува од тихог уништења изазваног намерним нередом и неадекватним неомарксистичким политикама ЕУ.
Моменат је да покажемо да је држава Србија жива.