Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 99. прилогу истражујемо шта студентски покрет може да уради зарад обнове живота села и пољопривреде у улози власти након предстојећих избора.
Најважнији су недостајући закони. Најјачи начин је до тих закона доћи на иницијативу самих пољопривредника, асиметричном стратегијом политичког дејства. Тренутно највеће удружење пољопривредника, Иницијатива за опстанак пољопривреде Србије из Кисача код Новог Сада, нема капацитет да предлаже нове законе. Управо тај капацитет ће се градити након промене власти. У својој групи на Фејсбуку кажу да „не подржавају тоталитарне идеологије“, а у пракси сарађују са актуелним министарством које делује по ЕУ неомарксистичкој тоталитарној идеологији и то не препознају. Капацитет за предлагање закона постоји када се из светоназорне тачке изнад идеологија посматра стварност и не улази у идеолошке сукобе модерних комуниста, националиста и либерала, левица и десница. Након избора ново министарство пољопривреде може бити са српским становиштем и солидарно. На факултетима постоје људи који разумеју ово што заступамо, али они тек треба да постану власт. "У пољопривреди треба мењати све осим имена" – је мисао пољопривредника Драгана Стојшина из Иланџе у Банату и описујемо како то остварити, пре свега академском слоју јавности, студентима и професорима. Солидарност сељака и академске јавности итекако може да се оствари конкретним и научно заснованим садејством.
Срби су само православни хришћани по заклетви са сабора у Жичи 1221. године. Са те позиције доносимо предлог који подразумева српско, савременицима „неуобичајено“ мишљење.
Унутрашње еволутивно добровољно преображење, а не спољне насилне тоталитарне револуционарне реформе, закони који излазе ван оквира модерне су надохват руке. Ово је одговор на изјаву инжењера Милоша Јовановића из Гроцке са данас, на Преображење Господње, одржане трибине, да треба другим инструментима решавати проблем капиталистичког система, везе власти и капитала, коју смо описали у претходном прилогу. Погледајте трибину која охрабрује:
Треба препознати да је могуће и хришћанско управљање. Чак и вештачка интелигенција „мисли“ хришћански. Владајући антихришћански интелектуалци негирају да раст духа народа настаје кроз унутрашњи религиозни раст духа сваког појединца. Вештачка интелигенција их демантује, јер за комуникацију са људима користи хришћански модел преображаја: архетипе Сигмунда Фројда и Карла Јунга, преко модела развоја личности Роберта Плутчика са осам психотипова, до концепта Волтера Липмана са стереотипима, навикама на које утичу медији, васпитање и самообразовање. Сваки човек има могућност свесног мењања осам психотипова (карактера) у својој личности, овладавања сваким, било по моделу Виктора Пономаренка „7 радикала“ или детаљном моделу са 16 психотипова неуролога Владислава Окладникова. Преображај се остварује кроз психолошке праксе НЛП и кајзен планирање као методе примењиве код одраслих. Чак се и архетипи могу мењати иако су или епигенетског порекла или учитани у најранијем животном развоју детета што описују педагогија и педологија Лава Виготског, Марије Монтесори и Генрика Алтшулера. Дакле, преображајем човека је могуће управљати.
Радује то да 99 одсто српских интелектуалаца који у бављењу политичким темама користе гностичко мишљења о либерализму, национализму, комунизму и техно-утопији, могу сада да пређу са тих оквира мишљења на хришћанско мишљење које подиже моћ маса просечних људи. Могу слободно, да буду и Срби по процесу мишљења. Спољне реформе нису пут суштинског мењања друштва на боље. Гностичко мишљење је инструмент раста силе елита, а не пут личног и усавршавања заједнице. Реформе имају смисао само уколико до тачне мере погодују складној трансформацији – унутрашњем преображају душа читавог народа. Тој мери служи наш серијал. Карактер (психотип) је човекова судбина, каже изрека. То се односи и на народе. Која год политичка организација у Србији да усвоји оптимизам као пут у будућност, он ће се преплитати са овде описаним. Добра вест, јеванђеље, оптимизам је хришћански.
Хришћанско мењање пољопривреде треба почети оснивањем Бескаматне пољопривредне банке. Банка затим оснива око себе задруге на задружне акције унутар репродукционих целина „од њиве до трпезе“. Уставни основ за законско уређење задруга је садржан у члановима 97, 83 и 84, Устава Републике Србије („Сл. гл. РС”, број 98/06). Стратегија успостављања новог модела развоја пољопривреде мора поћи са здраве, православне основе „одоздо ка горе“. Стратегија мора бити асиметрична. Православна обнова задругарства подразумева заобилажење постојећег неомарксистичког задругарства у потпуности. Не треба бити ни за, ни против, већ га једноставно заобићи као небитно. То значи заобилажење садашњег закона о задругама из јула 1946. године и стварање новог, независног од постојећег, који баштини дух народне традиције из закона о задругама из децембра 1898. године. Нов закон тражи нове термине, ново семантичко поље, нов инструмент, како рече инжењер са трибине у Гроцкој. Тај инструмент ће зазвучати необично али је суштински и технички незаобилазан.
Централни нов термин у семантичком пољу је СРБЗЕМ – Савез земљеустројитеља Србије као алтернативни задружни савез задруга (кооператива) на задружне (кооперативне) акције који око себе формира емитовањем хартија од вредности Бескаматна пољопривредна (СРБЗЕМ) банка. Напомена: Задружни савез Србије ће постојати паралелно са Савезом земљеустројитеља Србије. Други термин су кооперативе, којим замењујемо термин задруге. Трећи термин је земљеустројитељи, којим замењујемо термин задругари. Без нових термина није могуће написати пропис о оснивању пољопривредних кооператива од стране Бескаматне пољопривредне банке, дати форму асиметричној стратегији обнове пољопривреде. СРБЗЕМ акционарске кооперативе ће постепено расти „одоздо на горе“ добровољним приступањем и угледањем људи.
Недостајући Закон о пољопривредним задругама надомешта Правилник о пољопривредним кооперативама, како би се одмах, паралелно и независно од досадашњег одумрлог модела задругарства, развио нов, са сељаком као власником и одлучиоцем а затим, надјачавши лажне представе модерниста, из форме СРБЗЕМ правилника прешао у форму закона.
На Правилник о пољопривредним кооперативама, чији текст нудимо у завршном, стотом, чланку серијала, не односи се неокомунистички Закон о задругама („Сл. гл. РС”, број 112/2015), који суштински није измењен од 1946. године. Неомарксистички ставови Међународног задружног савеза као штетни се такође не односе на српски систем који описујемо.
Уредимо своју кућу по мери својих потреба, по свом историјском искуству, а не по фантазмима модерне. Само човек који је власник и одлучилац може да иде путем унутрашњег преображаја, добровољно, ненасилно. Модерна игнорише духовни преображај човека као начин разрешења проблема у животу заједнице. *Ограђивање од постојећег закона о задругама омогућава да се без отпора успостави језгро новог система. Ми не улазимо у њихов свет. Остајемо на српском становишту. Узурпирано семантичко поље заобилазимо и неутралишемо као препреку. Не хватамо се у семантичку замку. Да ли ће се после пар година уочавања јавности да систем са СРБЗЕМ банком бележи успехе десити промена Закона о задругама и прилагођавање потребама села и пољопривреде? Да, хоће. Да ли ће се променити Закон о пољопривреди и руралном развоју у правцу који означисмо у претходном прилогу? Да, хоће. Да ли ће тада употреба појмова задруга и кооператива, задругар и земљеустројитељ постати синоними? Да, хоће. Победа је извесна. Људи ће сами прелазити из старог одумрлог у нови жив систем.
Небитно је ко је победник у борби за власт уколико не зна за шта, како, кад, где, с ким, с чим и зашто, да користи освојену власт. Само слободан човек може да се бави политиком као управљањем, по Аристотелу. А слободан човек није онај који има власт, али нема светоназор. Незнање о себи и свету око себе проистиче из немања светоназора. Незнање поменуто у првом чланку серијала, има за последицу политичку јаловост и поражених и победника на политичкој сцени Србије у задња два века, а не само данас.
Илустрација, да је интелекту траве непојмљив интелект козе, исто онако како је интелекту човека непојмљив интелект Бога, се супротставља гностичком Хегеловом мишљењу да човек може да спозна Бога. Каснија гностичка тумачења су да су довољне спољне реформе за управљање државом: либерала, националиста, расиста, фашиста, комуниста, демократа, итд. Тим спољним реформама унутрашњи интелект човека бива запостављен, регресира ка интелекту козе уместо да се креће ка интелекту Бога усавршавајући се духовним растом. Небитно је који је јарац победио у борби за власт над стадом коза. Власт без интелекта је ништа. Ситуацију непознавања и себе и света око себе је описао кинески мислилац Сун Цу у књизи „Умеће ратовања“: „Ко познаје и себе и непријатеља, побеђује у сто битака без опасности. Ко познаје себе, а не познаје непријатеља: за сваку освојену победу претрпеће један пораз. Ако не познајеш ни себе ни непријатеља: изгубићеш сваку битку (у великој си невољи)“.
Концепт светоназора води ка познавању себе и непријатеља. Прави рат ће почети тек по освајању власти након избора. Непријатељ је сакривен у гностичком, материјалистичком мишљењу. Једини начин да га поразимо је хришћанским ненасилним преображењем људи, „одоздо ка горе“, делима, а не само законима. Подједнако су управљачки осакаћени „одозго ка доле“, револуционарни насилни приступи и класичних либерала који воде у нихилизам и данашњих либерала који воде у техно-утопију као и комуниста било да су марксисти, троцкисти, стаљинисти, маоисти или титоисти, као и италијанских фашиста са култом државе, немачких са култом расе, румунске гвоздене гарде са култом смрти или српских фашиста са „светосавским“ национализмом који у себи крије насиље као и све друге модерне антихришћанске идеологије. Непријатељ је сакривен у материјалистичком непотпуном концепту управљања – менаџменту Петера Дракера на било ком економском факултету у данашњој Србији.
Нису потребне реформе и утопије. Довољан је пун концепт управљања руске Концепције друштвене безбедности са шест средстава управљања државом, породицом и собом да се коракне ка постизању пуног животног потенцијала појединца и заједнице кроз преображење.
Непостојање субјектности, низак ниво свести политичара смо описали у 84. прилогу серијала:
https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-adekvatnost-politicara
а низак ниво светоназора бирача смо описали у 85. прилогу серијала:
https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-adekvatnost-biraca
и то је довољно.
За познавање непријатеља је потребно овладати пуним управљањем из Концепције друштвене безбедности која постоји задњих 40 година. У серијалу смо се бавили светоназором: https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-upravljanje-svetonazorom-prvi-deo, што је на Западу мистификовано и етикетирано као „теорија завере“ како се о непотпуном управљању не би говорило јавно и на научној основи. Главни проблем данашњице није економска већ управљачка криза. Сви агрономи, економисти, менаџери, па и професори у Србији, али и на Западу, знају о управљању само до нивоа прва три материјална средства управљања, а о три нематеријална и значајнија, не знају ништа. Зато остају заробљени на нивоу идеологија модерне која изврће стварност наопако – материјално поставља изнад нематеријалног, спољне реформе поставља испред унутрашњег преображаја. Зато је Запад препун лидера који су „политички Лилипутанци“. Образовни систем их није научио целини управљања. Зато је, по референцама један од највећих српских интелектуалаца, проф. др Дејан Михаиловић, на једном од јутјуб канала Хелмкаста, јутрос на Преображење 2026. године, изнео низ идентичних мисли које се дешавају и у овом чланку, али са неправилним политичким закључком. Зашто истичемо овог изузетног човека као пример, уз у претходним чланцима истицане примере наших професора Мила Ломпара или професора Владимира Димитријевића? Зато што је недопустиво са позиција модерне, материјалистичких гностичких позиција, учити нове генерације лингвистици, антропологији, социологији, филозофији, геополитици, економији или агрономији. Стварање материјалистичких утопија и уберменша модерне је заблуда. То је извор лажног знања, извор озбиљне опасности за опстанак човечанства који не треба ширити из позиције професора или менаџера, инжењера, итд. Није опасно незнање, мрак духа, опасно је лажно знање, јер од њега потичу сва зла овога света. Можда је преоштро, али је то истина познавања и себе и непријатеља, који има пре духовну него телесну форму.
Тек када смо упознали и себе и непријатеља можемо се бавити законом. „Живот није проналажење себе. Живот је стварање себе” – су мисли Џорџа Бернарда Шоа. Због изостанка светоназора у обавезном образовању, огромна већина људи проживи живот у стању Декартовог „спавајућег човека“ који тражи себе (Платоновог „пећинског човека“, Гасетовог „човека масе“, Лондоновог „срећног роба“, „филистра“ Хане Арент).
У серијалу се бавимо стварањем бољег окружења за постизање пуног животног потенцијала сваког човека. На пун животни потенцијал има право и сељак – српски облик аристократе, носилац етногенезе народа – домаћин. До пуног животног потенцијала се долази кроз нематеријална средства управљања државом, српско становиште професора Ломпара, које следи вечно, инвестира у вечно, бави се вечним и препознаје у стварности вечно, негујући и подстичући га, стављајући га на своје место, али хришћанским, а не гностичким мишљењем.
То вечно, препознато у Порталу Е СТВАРНОСТ, треба да буде и у Закону о пољопривредним задругама када се за употребу речи „задруга“ створе потреба и услови. Услови ће се створити хришћанском стратегијом развоја „одоздо ка горе“, а не гностичком „одозго ка доле“. Најпре, треба основати СРБЗЕМ банку и делима остварити системски значајан успех на који ће се људи угледати.
Српски домаћин је слободан човек, власник и одлучилац и основни етички стандард треба да буде његов мали приватни посед. Правилник о пољопривредним кооперативама мора да обезбеди амбијент за слободу воље земљеустројитеља унутар СРБЗЕМ-а.
У политичкој пракси након промене власти ће бити покушаја да се изврше козметичке, а не суштинске промене и ту скрећемо пажњу на две етапе.
Два корака подизања Бескаматне пољопривредне банке
Могући први корак је оснивање пољопривредне каматне клијентоцентричне банке, која не мења концепт новца, што је козметичка промена и потпуни промашај. Банку треба основати одмах по формирању Владе и Министарства пољопривреде, у првим месецима рада, уз законима омогућен концепт бескаматног новца. Одмах треба прилагодити закон о банкама и пореском систему, како би банка од почетка била грађена у пуном капацитету. Бескаматна пољопривредна банка ће радити онако како раде и западне клијентоцентричне каматне банке, делити профит са клијентима из реалног сектора привреде, али осим те „гимнастике“ ничег заједничког са каматним банкама неће имати. Клијентоцентричне банке смо истражили у 76. прилогу серијала:
https://www.stvarnost.rs/ekonomija/nedeljom-o-poljoprivredi-pravednost-pojedinca
Други корак је након прве године, у масовном емитовању кооперативних (задружних) акција, куповању малопродајних ланаца, оснивању више стотина кооператива на кооперативне акције.
Док се не створе услови за доношење Закона о пољопривредним задругама, прописи треба да буду формулисани као правилници СРБЗЕМ банке. Данашњу привреду Јапана носи шест кеирецуа. СРБЗЕМ ће бити први такав привредни систем у Србији.
То је асиметрични пут настанка Закона о пољопривредним задругама Републике Србије. Најпре мора настати као Правилник о пољопривредним кооперативама унутар СРБЗЕМ-а. За „потку“ при писању Правилника ћемо употребити Закон о пољопривредним задругама Републике Српске („Сл. гл. РС“, 1/2024). Сличан пропис је у форми нацрта закона прошао јавну расправу у Савезној скупштини, 2002. године али због распада савезне државе није изгласан. У наредном завршном прилогу серијала дајемо текст Правилника којим заобилазимо политичке тираде.
„Ровове“ неомарксиста је штетно коментарисати. Довољно је заобићи их, не полемисати са њима и учинити их небитним, јер су у задњих 80 година рекли и учинили све што су имали.
Задружни савез Србије треба трансформисати из неомарксистичког у српски на иницијативу самих преображених задругара, како и почесмо опис у овом прилогу.