Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 85. истраживању аграрној политици приступамо кроз адекватност бирача – човека масе коме је препуштена судбина Србије. Непостојање адекватног бирача чини немогућим избор адекватне политике на изборима и то је неопходно утврдити као прилаз теми аграрне политике. 

Није приступ медијима главни проблем опозиције већ сам бирач. Чинилац првог реда је човек масе и то не само у политици. Политичке партије без механизма учења – претварања човека масе у политичког субјекта, бирача и политичара, су хајдучке дружине осуђене на пропаст. Очигледан је страх и колонијалне управе СНС од губитка контроле над очекивањима неадекватног бирача, од губитка било које од десет општина у којима се дешавају локални избори 29. марта ове године. За предизборну кампању су оставили само 11 дана, од 15. до 26. марта. Страх од смисленог политичког предлога је велики код оних чија  је политика заснована на глупости „Епштајн елите“. 

Адекватним бирачем се постаје кроз подизање степена власти над самим собом, субјектност, духовност. Цикличност историје по Василију Кључевском, зависи од тога. Адекватан бирач у себи већ има замисао која га чини политичким субјектом. Неадекватан следи туђе замисли. Из сукоба два светоназора, хришћанског и антихришћанског, сагледаћемо узроке зашто смо неадекватни актери политичког система и како то изменити.

Главни резултат аграрне политике у хришћанском светоназору није само економско решење које смо изнели још у 19. прилогу овог серијала. Главни резултат смислене аграрне политике је адекватан човек, био он сељак, професор или политичар (ратник, научник и организатор руске државне идеологије). Узалуд је мењати систем ако није поправљен човек. Глупост је пре свега морални, па тек онда интелектуални недостатак. Изостанак морала у човеку је главни проблем аграрне политике и преокупација овог серијала. Економија је тек четврто од шест средстава управљања државом. Прва три: управљање светоназором, хронологија и идеологија су стварни и темељни проблеми формирања морала у људима. Из тог разлога је незаобилазно поређење антихришћанског светоназора Давоса са нашим православним. Управљање светоназором је најважније од средстава управљања државом, а оно је и после 5. октобра 2000. године у рукама странаца. Адекватан морал припада верујућим људима. Стварни непријатељ српске пољопривреде и села је политика светске антихришћанске плутократије већ 80 година.

То да у Европи, па и у Србији, по еволутивном стању развијености личности 98-99 одсто људи, дакле бирача, чине одрасла деца – инфантилне и пубертетске личности, није случајност. Глупост је плод антихришћанске модерне у задњих 500 година, антисистема који је заузео место систему. Плод модерне је психологија роба. Политика не зависи само од елите већ и од оног који треба да је изабере. Неадекватан бирач, срећни роб је по правилу и неадекватан слушалац, гледалац и читалац. Писати и говорити истину у земљи у којој су бирачи са лажном представом о свету уграђеном медијима у свест, је изазов. На протестима пољопривредника протеклих седмица смо видели десетине људи који својим изјавама сведоче да итекако исто мисле и могу да читају ово што пише један сељак. О стварности из угла српског светоназора, ипак не треба очекивати да ће просечан читалац да чита или разуме. Колективне свести као мета језика у медијима Србије нема, националне идеологије као мета наратива нема, па је онда нормално да ни политичких дискурса заснованих на смислу нема. Тако је од октобра 1944. године. Свако ко покуша да у јавни простор узнесе смисао, бивао је и бива прогањан или убијан. Узећемо пример писца Борислава Пекића. Он је зарад ограђивања од читалаца са лажном представом о свету, од уберменша, користио хрватску морфологију језика и на тај начин био непријатан, недоступан при читању за српске комунисте свог времена. Закључак је не само да не очекујемо да нас неко чита и разуме, већ очекујемо нападе управо од изманипулисаних неадекватних бирача. Закључак је да и аграрна политика мора да се шири као идеја у процесу организованог учења. У предизборним кампањама, то је немогуће.

Треба ли срећним робовима адекватна аграрна политика? Не треба. За уберменш политичаре смо то утврдили, а за бираче, за сељаке, требало би да утврдимо и покажемо како то променити. "Највећи непријатељ слободе није цар, ни робовласник, ни гонич робова. Највећи непријатељ слободе је срећан роб" – су мисли писца Џека Лондона. 

Психологија роба је главни узрок свих социјалних, демографских, економских, верских, аграрних и политичких проблема у Србији. Психологија роба остаје и у деци и у унуцима ако се не искорени. Робови Давоса су данашње генерације Срба. Лек је у најмањем дуплирању издатака државе за образовање. Роба је лако обманути. Субвенције, регреси и прелевмани су обмана на тржишту хране на коме су увозници монополисти. Та обмана је подваљена као највеће добро неадекватним бирачима. Резултат је да све што министарство да сељаку, то монополисти отму на тржишту. Никакве веће субвенције не мењају ситуацију на боље док се не промене правила игре. Нова правила игре значе увођење дугорочних паритета цена као адекватне сржи аграрне политике каква је задњи пут вођена 1979. године. За нова правила игре потребан је нов актер у чијем власништву ће бити вертикално интегрисани репродуктивни ланци пољопривреде – пољопривредна банка, са позицијом у којој је могуће понудити пољопривреди и дугорочне паритете цена и факултетско образовање унутар СРБЗЕМ-а. Једно без другог није одрживо.

Треба ли укратко описана аграрна политика данашњим срећним робовима? Не, не треба. Они гласају за самоуништење. Нису разумни, нису адекватни бирачи. Подвала са субвенцијама које немају смисао функционише. Зашто је то тако? Тако је због постојања феномена „човека масе“ који је настао као плод потрошачког друштва, масовне производње и потрошње у 19. веку, веку настанка интензивне модерне – друштва без Бога, друштва без морала, друштва глупости. Народна изрека: „Куд сви Турци туд и луди Хасо“, описује логику човека масе, човека без разума. У књизи „Побуна маса“ Хозе Ортега Гасет 1930. године, описује појаву новог човека (бирача) који другачије гледа и на свет и на себе због наглог развоја индустрије и инфраструктуре. Таквог човека је назвао „самодовољним недораслим“. Реч је о човеку који је задовољан и сигуран уколико је исти као и сви други. То што се сви налазимо у аутобусу који се котрља у понор, за самодовољног недораслог није битно. Реч је о човеку стада, поживотињеном човеку без порива за опстанком, општењем и мишљењем. Реч је о нама модерним паганима. 

Четири су главне особине модерног човека масе. Прва је измењено очекивање од живота који се доживљава као лак, доступан и обилан. Такав живот изоставља веру, борбу, изгарање, пост, аскезу. Друга је осећај сопственог првенства и надмоћи (уберменш Ничеа). Тако су се раније осећале само аристократе. Данас је свеприсутан „друштвени осећај“ Алфреда Адлера и припадајући комплекс ниже вредности – потреба да се буде „већи од других“ без обзира на личне квалитете. Трећа особина човека масе је прихватање себе онаквог какав јеси. Ово је осећај свеопште лењости, по којој се не мора расти, усавршавати, вежбати, бити активан. Човек масе губи своју суштину, мотив за живот. Основни материјални мотиви му бивају испуњени и он не налази неиспуњени мотив као порив за активност. Четврта особина „самодовољног недораслог“ је забава, инфантилност, осећај среће, осећај да се ни према коме нема дуг, ни према родитељима, браћи и сестрама, прецима и наследницима, комшијама. Такав човек без дуга, без мотива, лако се уклапа у масу. Навели смо ток мисли Карла Густава Јунга у 75. прилогу као пример психолога који саветује данашњег човека масе како да „психолошки оздрави“ кидајући све везе са прецима. У томе је срж антихришћанског дарвинистичког светоназора без љубави, заснованог на страху. Сигмунд Фројд и сви његови ученици спадају у идеологе модерне као друштва без морала потребног за опстанак. Због Јунговог модерног „здравља“ данашња Србија је аграрно, економски, идеолошки и светоназорно – банкрот. Индивидуализам у философији и психологији води у самоуништење.

Историја философије је мера величине неког философа. Да бисмо изменили Србију са 98-99 одсто „самодовољне деце (недораслих)“ како нас назива Гасет, потребно је не само средњу школу увести као обавезну, већ и факултетски ниво образовања. Слично Московском државном универзитету, у Србији је потребно увести пету годину факултета. Нужда је посветити је теологији, философији и психологији – формирању светоназора. Савременог Србина уздићи по знању изнад Хегела и Хајдегера као философа који су исписали сопствено виђење историје философије. Хајдегер је чак написао 100 томова из угла историје индивидуалистичке философије и наравно није успео да заокружи свој погрешан приступ. Слично је и са Хегелом који је свој философски систем покушавао да докаже из самог себе. Срби морају да буду уздигнути светоназором изнад гностичког мишљења – философије. Након тога ћемо као штенад, слепа у првим данима по рођењу, прогледати. Тада ћемо бити мање рањиви на политичке подвале Давоса. Тада ћемо, као са назначеним случајем Пољске и 19 језуита из претходног прилога, моћи да стварамо Србију уз континуитет морала и вере од Светог Саве ка вековима који предстоје. СРБЗЕМ као агрокластер мора да створи свој пољопривредни факултет и читав универзитет зарад духовног рађања људи који имају власт над собом.

Историја философије је историја развоја гностичке мисли од античких гностичких секти па до данас. Лични однос према историји философије као историји гностичког мишљења мора да оствари сваки студент основних студија у Србији. Скенирањем гностичког мишљења кроз историју добија се човек кога није могуће обманути лажним наративима и дискурсима. Философ Павел Шелин у 18 предавања нуди преглед историје гностичког мишљења какав треба да има сваки читалац ових редова: 

https://youtu.be/JCkM9RtL20g?list=PLMWTFM6GjlAUJZiR9_IAYdN4BEV48-54c

Гностичко мишљење на подсвесном нивоу подстиче појаву масовног човека и зато је неопходно освестити ту област сенке, што је термин Карла Јунга, којег критикујемо, али не одбацујемо. Гностичко мишљење је узрок неуротичне беспоговорности коју тражи човек масе, који се уједно меша у све, бесцеремонијалан је што је последица безосећајности, без одговорности и осећаја је било за своју или границе личности других људи, има подсвесни осећај страха од непознатог, празан је и несрећан. „Тишина тамо!“ – повик Александра Вучића на седници владе је пример.

Ту долазимо до кључног питања у философији у односу на социологију: „Како човеку дати срећан живот“? Постоје два одговора која су у суштини два концепта друштва: 1) свест опредељује постојање и 2) постојање опредељује свест. Ова два супротна одговора су темељ светоназора западне и православне цивилизације. Из ове две поставке се извлачи низ супротних аналогија два сукобљена светоназора. Први је сукоб термина филозофија и философија, па надаље.

„Постојања испред разума“ је идеја да ће нахрањен, здрав, човек који живи у комфору, човек без животних искушења и препрека бити срећан, бољи човек. Закључак је као у експерименту са пацовима „Свемир 25“ Џона Калхуна, да то није тако и да западно стављање постојања испред свести, стављање материјалног испред духовног, не даје бољег човека већ води у колапс заједнице. Закључак је да човек може да постане гори, али никако бољи. Постављање постојања испред свести, испред духа, почело је са клицама дисциплинарног друштва римокатоличких монашких редова 529-530. године, када почињу у агрономији прве специјализације монаха Светог Бенедикта. У 11. и 12. веку то прераста у витешке монашке редове који „имају право да убијају за Христа“ (руше хришћанске заповести). У 16. веку то прераста у војујуће римокатоличке монашке редове, који трају до данас. Резултат је у 18. веку појава прве револуције у Француској, револуције неадекватних бирача за које су семантички синоними: „племенити дивљак“ Русоа, „срећни роб“ Лондона, „човек масе“ Гасета, „уберменш“ Ничеа или „филистар“ Хане Арент.

У друштву са свешћу која претходи постојању, историја се одвија еволутивно. У друштву са постојањем које претходи свести, историја се одвија револуционарно. Ко не може да слуша и чита Павела Шелина, може да прати нашег историографа Радована Калабића, који до детаља описује настанак „Храма Разума“ у који је након година терора, 1793. године претворена катедрала Нотр Дам (катедрала Наше Даме). Тих година је краљ Француске убијен уз речи да је „тиранин тела убијен, али да и тиранин душе треба да буде убијен“, при чему је гажена икона Исуса Христа. Стављање „постојања испред свести“ је довело до секуларизације цркве и државе као главни дисконтинуитет антихришћанске модерне. „Храм Разума“ настаје уз претпоставку: храна = бољи човек. За десет година те прве револуције убијено је око 700 хиљада Француза. То је учинила једна философска гностичка идеја. Сама антихришћанска реч „просветитељство“ у себи садржи празног човека масе (уберменша), који постојање ставља испред свести. Да је обрнуто, термин просвећеност би имао смисао. Бизарност стављања постојања испред свести је довела 116. година касније до револуције, али у супротном правцу, када су људи масе 1905. јуришали, не за, него против буржоазије, у Русији. Од те 1905. године имамо стање модерне перманентне револуције или перманентног рата као идеје Троцког. Масовна демократија као плод лажне просвећености се доказала као празни мехур без садржаја. Демократија у сржи има празног човека без морала. Сам човек масе је изнутра празан и неспокојан у сталној јурњави за материјалним. Све церемоније човека масе су мртва вера. Држава заснована на „просвећеној“ лажи револуције не даје побољшање већ погоршање. Рађа се мртва вера у којој се држави даје порез, али се за узврат не добија унутрашње спокојство. Хришћанска жива вера почива на човеку који у себи има духовну вертикалу. Спокој душе се налази само у вери, у стављању свести испред постојања. 

Расцеп на западну – антихришћанску и православну – хришћанску цивилизацију се може илустровати учењима два философа: Огиста Конта у Француској и Павела Флоренског у Русији. Огист Конт 1842. године успоставља позитивизам као философију која доминира правом, политиком, образовањем и здравством до данас. Позитивност је позитиван одговор на питање идентичности истине у људском уму и у трансцедентној стварности коју Хегел сматра докучивом, дакле непостојећом. Исте 1842. године Фојербах тврди „да је човек створио Бога, а не Бог човека“. Идеја Конта је да је најнижи ниво свести фантазија теологије која је потпуна измишљотина. Средњи ниво свести о старности је философија која покушава, али не успева да се бави узроцима стварности. Највиши ниво свести по Конту је научни позитивизам који се бави само последицама и чињеницама, а не узроцима. Конт тврди да су верници људи преоптерећени илузијама због којих су штетни за друштво. Карл Маркс ову тврдњу обрће наопако тврдећи да су црква и вера израз заосталости коју треба презрети. Тај лажни став доминира и у Србији данас. Бизарност обе тврдње је у њиховој сукобљености, подједнако као и јуришање људи масе у два супротна смера 1789. и 1905. године. Философија Конта је заснована на упрошћеној емоцији као чулности, задовољства у материјалном, у фетишизму. Конт је писао да ће са врха катедрале Нотр Дам проповедати нову веру, четврти ниво свести о стварности као „емоцији о материјалном постојању“. Ту „четврту свест“ данас живимо као модерну религију шопинга, робних кућа, хипермаркета и сличног. Насупрот Конту је философија Павела Флоренског који у „Стубу и утврђењу истине“ говори о првенству свести над постојањем и јединству науке, философије и теологије. Павел Флоренски је за разлику од Конта, био спокојан и у гулагу на северу Русије, где је убијен 1937. године. Модерно антидуховно друштво Конта данас доминира светом и узрок је зашто имамо политичко–правну позитивистичку науку која се бави последицама, а не узроцима криминала и других лоших појава. У здравству се из тог разлога лече само последице, а не узроци болести. У образовању се из тог разлога ствара професионалац са што ужом специјализацијом, како не би могао да има пуну представу о свету већ био само шраф у механизму којим други управља. Специјализација води калеидоскопском светоназору посматрања света кроз једну тачку, док мозаички светоназор подразумева посматрање целине света. 

Следећи историјски корак модерне као врхунца гностичког мишљења је попуњавање празнине демократије пропагандом. Волтер Липман и Едвард Бернајз стварају пропаганду и савремену манипулацију празном, неспокојном психом човека масе. У књизи „Пропаганда“ Бернајз отворено каже да „у демократском друштву постоји група која манипулише и која је стварна власт“. Реч је о концепту „дубоке државе“, која настаје из демократије 20. века. Неспокојан, празан човек ствара драму око ситница, има потребу за пренаглашавањем и претеривањем. Човек масе сам тражи пропаганду као лек за сопствени немир. Он нема веру у демократију. Вера у демократију је нестала, али вера у Контову науку није. Социјална наука и наука о економском менаџменту је нешто у шта човек масе – уберменш, верује. Легитимност власти модерних научника се даје бланко. Експерти су без морала и као такви глупи, али срећни роб то не примећује. Социјални менаџери имају легитимну власт, јер она потиче из модернизације која повећава ефикасност материјалног постојања. Принципјелна обмана остаје. Нити је народ, нити су бирачи, нити је демократија потребна. Научници и менаџери као свештеници науке су потребни. Народ (бирачи) као политички субјект не постоји. Човеку масе ништа није могуће објаснити. Он се не понаша као разуман човек. Нема унутрашњи светоназор, нема свест која претходи постојању, нема субјектност. У томе је и толики одијум према популизму у политици. Популизам прети да истргне из руку научницима и менаџерима узде којима контролишу ситуацију. Популизам може да врати бираче – народ у политику из које је избачен. Данас су менаџери типа Драгана Ј. Вучићевића, Небојше Крстића или Миломира Марића власници демократије. Менаџери су изабрали нас, а не ми њих. Легитимност власти зависи од менаџера, а не од нас, бирача. Менаџери су „инжењери друштвене сагласности“ како објашњава Бернајз. Ми не постојимо, постоји дубока држава у лику менаџера. Проблем је што је у темељу такве државе празнина, мртва вера, постојање без свести. Читав данашњи модерни систем је неодржив, јер не почива на смислу. Дошао је крај тог система након приближно два века перманентних ратова и револуција. Сви ти ратови и револуције су били непотребни, плод избора дубоке државе, плод лажова и манипулатора. Без Бога, без морала, свака глупост је дозвољена. Већ имамо Маркузеову „зелену агенду“ која тврди да је орање земље штетно, јер изазива раст угљендиоксида у атмосфери и имамо предлог министра Гламочића да је потребно мање хранити краве како не би било вишка млека, док он дозвољава увоз млека у праху. Тамо где глупост избија на површину и постаје очигледна, где санкције, гасне кризе, ратови, показују изгубљени смисао, монструми бивају разобличени. Губи се вера у прогрес модерне. Иде се ка држави Томаса Хобса – левијатану, у коме је унутрашњи страх човека без вере потребно сломити већим страхом од насиља државе. Човек је постао антихришћански шраф, а не хришћанска душа. Личност се у антихришћанској модерни посматра као персона што је античка реч за маску у позоришту. У хришћанству личност се посматра као ипостас – духовна вертикала унутрашњег света човека. Око 400 година је требало да настане западна „елита“ гностика у 19. веку, а неколико деценија да се створи масовни човек као недорасли гностик спреман да буде жртва у перманентним ратовима и револуцијама. Лаж је сакрализована у модерни крајем 19. века и од тада имамо само еволуцију циљева заснованих на лажи. Где је излаз? Излаз је у подизању нивоа власти над самим собом, у стварању личности као ипостаси унутар сваког човека.

Власт над собом, субјектност, има пет фаза: жртва, посматрач, субјекат, аутор и суверен. 

Жртва је 98-99 одсто становника Европе, па тако и Србије. Посматрачи су још гори од жртава, јер одбијају да живе иако су свесни узрочно-последичних веза којих жртва није свесна. Субјекти су људи који свесно дејствују, смислено живе. Субјекти су они који су свесни света и себе у свету, имају и светоназор и позвање. Проблем су полусубјекти без свести. Полусубјекти настају имитирањем других, полусубјекти су жртаве и посматрачи који се лажно издају за субјекте. Полусубјекти нису субјекти, нису свесни политичких и идеолошких начина манипулације од стране власти и "менаџера друштвене сагласности". Аутор је власник ситуације, а суверен је онај ко одређује правила игре по којима се стварају ситуације. На жалост, ми у Србији на власти имамо полусубјекте – инфантилне и пубертетске личности, које слушају туторе из иностранства. Сувереност Србије је чињенично делегирана Давосу, Бриселу и Вашингтону. Политика Доналда Трампа преко Александра Вучића је покушај успостављања „рата свих против свих“ и планетарно враћање из 21. у 17. век Томаса Хобса, цикличност историје самодовољних недораслих.

Тек са тачним односом према стварности могу да се отворе врата наредних истраживања о аграрној политици кроз српски светоназор.