Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 84. истраживању о пољопривреди бавимо се аграрном политиком и колико су адекватни политичари.
Почетно питање у претходном есеју о законодавном оквиру било је: „Ко може да пише закон“? У пољопривреди би требало променити све осим имена, почевши од појма политичар.
Пример неадекватног политичара је актуелни министар пољопривреде Драган Гламочић као и свих 15 министара у претходних 15 година пре њега (и свих у задњих 80 година). Зашто? Зато што је следбеник „Зелене агенде ЕУ“ чија је жртва управо пољопривреда. Агенда 2030 коју смо у серијалу анализирали, подразумева готово потпуно уништење сточног фонда већ до 2030. године. То је уберменш логика модерне: либерализма, конзервативизма и комунизма, упрошћавање представе о свету и измишљање криваца уз жртвовање, убијање „кривих“. Зато што не долази „боље сутра“, окривљују друге народе, расе, класе, укупно човечанство и поједине делатности, каква је пољопривреда. Уберменш либерализам Давоса, који је светоназор и логика одлучивања Драгана Гламочића као политичара, је идеологија зла која сматра да је потребно жртвовати седам милијарди сувишних људи на планети како би „златна милијарда“ Запада живела боље. То подразумева жртвовање Срба као народа, укупно, а не само сељака. У претходном прилогу, супротстависмо бескрвну литургијску жртву Светосавља са крвавим жртвама модерног дисциплинарног друштва, у коме је „све дозвољено, јер нема Бога“ – мисао је Достојевског.
Неадекватност политичара потиче и из порекла. Човек који живи у граду и није научен у детињству на интензиван сеоски физички рад, у ствари не зна шта је пољопривреда и нема вољни моменат да би пољопривреду разумео. Неадекватни министри су бивали и људи пореклом са села, али са либералним уберменш светоназором и без вољног момента, без искуства на својој кожи – шта је шта. Из тог разлога нису способни да препознају и основне научне чињенице. Неадекватни су дакле и као професори, а не само политичари. Елементарна чињеница коју нису способни да препознају је да је натурална пољопривреда природно стање пољопривреде и уколико је држава не постави у привилеговани статус, неће бити тржишних вишкова као услова за постојање градова. Политичари, генерално, и власти и опозиције не знају научну лозинку која гласи „привилеговани статус пољопривреде Србије“. Темељна знања о пољопривреди која је Николас Калдор утврдио постављајући пољопривреду у привилегован статус својим математичким моделима из 1934. године, данашњи неадекватни политичари и професори, не знају. Незнање није само теоријско, већ и историјско пошто не знају да су називи два главна актера у пољопривреди Краљевине Југославије до Другог светског рата гласили: Привилегована аграрна банка и Привилеговано акционарско друштво за извоз земаљских производа. Неадекватни уберменш либерални политичари данашње Србије се боре против привилегованих, а за деструктивну једнакост која село води у уништење. Савез земље устројитеља Русије – РОСЗЕМ или Савез земљеустројитеља Србије – СРБЗЕМ, по критеријуму порекла, има идеју да пољопривредом може у политичком смислу да управља само сељак, који има вољни моменат настао у искуству, знања о целини стварности и организациону дугорочну посвећеност (ратник, научник, организатор). Земље устројитељ би требало да постане титула без које нико не може бити министар пољопривреде. Титула земље устројитеља би требало да постане легитимација (лиценца) адекватности политичара и професора који се бави аграрном политиком.
Трећа неадекватност политичара је у доношењу политичких одлука. Политика је умеће доношење одлука за друге људе. Сваки човек се два пута рађа. Први пут физички, а други пут кад почне самостално да одлучује. Огромна већина људи живи по навикама, шаблонима, и не жели да доноси бројне одлуке, неопходне за живот. Ту се појављују политичари, који доносе одлуке уместо већине људи. Темељни проблем је што већина људи никад не одрасте, већ политичаре замењује за родитеље, што је однос доказан трансакционом психологијом Ерика Берна.
Класични приступ политици је Аристотелов, који је најшири и најтачнији за разлику од модерних упрошћавања појма политике. По Аристотелу, само слободан човек може да буде политичар. Сви, по било ком основу неслободни и зависни људи, не могу да буду политичари. Меритократија и увођење лиценци за бављење политиком су из тог угла незаобилазни. Неслободни и зависни, незрели људи, нису политичари већ уберменш опасност. Ту долазимо до статистички истраженог броја адекватних политичара. У претходним прилозима смо дали резултате истраживања стања еволутивне развојености личности Европе по којима: 86 одсто је инфантилних личности, између 10 и 14 одсто је пубертетских, 1 до 1,5 одсто су младалачке личности, зрелих је десет на милион, а интегрисаних личности једна у десет милиона. Шта ово значи за наш одговор на питање: „Ко може да буде политичар“? Ово значи да 98-99 одсто људи нису адекватни за политичаре јер припадају: инфантилним – потпуно несвесним личностима о идеологијама којима су манипулисани; пубертетским личностима – које имају порив за супротстављањем, лабилан фокус и поводљивост. Ово је број неслободних и зависних личности по Аристотеловом класичном поимању политике и доказ неадекватности саме демократије као политичког система. На овом месту је битно да прецизирамо три различита термина: саморазвој, лични развој и еволутивни развој личности. Саморазвој настаје у ситуацији када човек жели да постигне неки циљ и уочава да му недостају навике у карактеру и додатна знања. Лични развој је дугорочно индивидуално усавршавање ка оригиналности и сопственим талентима. Еволутивно стање развоја личности је карактеристично за све људе и оно је општи појам о стању заједнице. Статистичко истраживање еволутивне развијености личности Европе је опште место у социјалној психологији и смета само уберменшима, људима који чине управо контигент од 98-99 одсто одрасле деце: инфантилних и пубертетских личности, које се воде логиком Адлеровог комплекса ниже вредности у свим, а посебно политичким ситуацијама.
Политичари, закључујемо, могу да буду само: младалачке, зреле и интегрисане личности, при чему за младалачке важи адекватност само у ограниченом спектру активности. Број зрелих и интегрисаних личности, по психо-социјалним истраживањима Европе, у Србији не прелази 60-65 људи (десет на милион). То је максимални број адекватних политичара у нашој земљи. Овај број је неколико пута мањи од броја академика САНУ или броја универзитетских професора.
Специфична особина политичара је формирање субличности. Сваки тзв. адекватан модерни политичар је подвојена личност. Политичар воли да одлучује. Сама страст за одлучивањем није природна. Ако политичар њом не влада и не освешћује је, онда улази у стања неурозе или психозе. Природно за човека је да жели душевни мир. Бављење политиком подразумева душевни немир, умирање свечовека и рађање натчовека – уберменша. Зрела личност а истовремено и политичар, свесно и са намером улази и излази из улоге политичара. То је изузетно ретко умеће које се не учи на факултетима. Неосвешћено бављење политиком је створило данашњу потпуно психички болесну политичку сцену Србије.
У смислу свесног и намерног жртвовања, политика је витешки подвиг који подразумева улазак у субличност и излазак из субличности уберменша свакога дана. Субличност политичара је умеће облачења и свлачења „витешког оклопа“, уласка и изласка из војујућег стања ума уберменша у природно стање душе свечовека. И ово није карактеристика само политичара већ и других модерних професија, какве су новинари, спортисти, припадници специјалних јединица војске и полиције, лекари, психијатри, пословни људи, глумци или монаси. Сви ми модерни људи улазимо у борбу и одлучујемо о животу и смрти, имамо неку професију. Примери васпитавања унутрашње професионалне личности су два класична дела: „Рад глумца на себи“ Константина Станиславског и „Духовне вежбе“ Игнација де Лојоле. У 400 година између ова два дела је могуће набројати низ других, важних за самоваспитавање – самодисциплину. Сви људи који развијају своју војујућу субличност у било којој струци, било да је то политичко и пословно мишљење или припрема спортиста визуелизацијом, имају слично структуриран метод самоваспитавања. Овим техникама се не уче студенти. Када бисмо учили студенте овим техникама, тада би адекватних зрелих личности у Србији било бар неколико пута више, а не само 65 случајних. Најпре, тим техникама би требало да се науче неадекватни професори. Пример моћи елите добијене на овај начин је Пољска. Данас је то земља најчистијих римокатолика. У 16. и 17. веку ју је чинило 90 одсто протестаната. Само 19 монаха језуита су на позив Иштвана Баторија 1586. године дошли и изазвали резултат који данас познајемо као Пољску у верском смислу. Сличан језуитски утицај је на данашњу неадекватну јерархију СПЦ, која је ушла у свејерес екуменизма и јерес сергијанства због непостојања самосвојног витешког искупљујућег подвига који је замењен папизмом.
Интелектуално војујућа субличност има огроман значај. Из тог угла ваља посматрати и неадекватност српске политичке сцене. Непостојање растућег родољубивог политичког покрета међу Србима је последица истребљења народне елите у комунистичким злочинима након Другог светског рата. Последица је недостатак политичких школа, места на којима би се двадесет или тридесет људи учили светоназору, идеологији и самоваспитавању, на начине који би сачували српску државу и народ и за наредне векове. Поново се враћамо Јозефу Бохенском који у „Сто сујеверја“ каже да је народ без елите осуђен на нестанак. Исто важи и за родољубиве политичке покрете. Без школа и тренинга нема адекватних политичара и политичких партија. Потребно нам је, као и Пољској, 19 представника елите који ће очувати народ и државу. Након повратка вишестраначја 1990. године, наша генерација има задатак да створи нову народну елиту.
Адекватан политичар има субличност, у коју намерно и свесно улази и која воли да доноси одлуке. Општење обичног човека са таквом личношћу је трауматично. Политичар поставља једноставна питања, тражи конкретне информације за одлучивање, тражи постављање задатака, решења постављених задатака, пита шта одмах може да се уради и незаинтересован је за сувишно. Адекватан политичар одаје утисак уморног човека који чека да коначно чује праву информацију у гомили непотребних. Прва особина политичара је да се психички увек налази на фреквенцији борбе на живот и смрт. Постављање људи у ситуације сламања шаблона понашања је оно што раде политичари, довођење у ситуације када човек не зна како да се понаша, кад мисли да шаблони не функционишу, када улази у зону страха од непознатог и неудобног. Откривање шаблона је кључ успешности политичара. Жене због тог трауматичног искуства субличности политичара и хормоналног разлога су ређе политичари. Жена која је успешан бизнисмен или политичар, тражи одмор управо у препуштању да други доноси одлуке уместо ње. Женама се више него мушкарцима не свиђа лична улога политичара. Интегрисати личност и субличност, владати знањем о свим идеологијама модерне и самоваспитавањем које се дешава у немодерном, религиозном светоназору, је умеће бити политичар. Да би се постало политичарем потребни су време и тренинг. Нулта одлука политичара је одлука о доношењу одлука. Са том одлуком почиње тренинг и стварање субличности у било којој професији, па и политичкој.
Политичар се разликује од других људи по препознавању предмета општења, то значи по препознавању „разлога зашто се ограђује башта“ или по „златном ексеру око кога се врти и без кога читава ситуација губи смисао“. По правилу 99,9 одсто људи почиње разговор без свести о томе шта има у виду као предмет разговора. И овај серијал има облик истраживања, а не политичког обраћања, јер ми тражимо предмет и сврху, градимо општу слику о пољопривреди како бисмо пронашли „златне ексере“ на које је окачено све што се тиче села и пољопривреде. Открили смо да је предмет разговора о адекватности политичара његова способност да доноси одлуке.
Тајна или „златни ексер“ наше приче је доношење одлука. А шта је то доношење одлука? Одлука је процес спровођења дејстава и мисаоних операција повезаних са циљевима у одређеној ситуацији. Одлука је реализација замисли у одређеној ситуацији. Битан термин је реч замисао. Одлуци увек претходи замисао. Зато када долазите у контакт са човеком који политички, пословно, педагошки или било како одлучује, размислите о томе која је његова замисао. Политичару или послодавцу је небитна Ваша радна биографија и шта сте од школе завршили, већ у коју замисао Вас може да уклопи. Први функционал опредељења појма политичар из угла одлучивања је постојање замисли. Други функционал је „скенирање људи и откривање ко су они заправо“, „од ког су материјала“. За уклапање у замисао битан је квалитет људи, који се у замисао постављају.
Главни критеријум за касификацију човека којег уклапамо у замисао је способност доношења одлука. То значи да ако сте способни да доносите одлуке тада ће на Вас гледати као на партнера, савезника или потенцијалног непријатеља. Уколико нисте способни да доносите одлуке, на Вас ће гледати као на запосленог или апаратчика унутар политичке организације. Трећи функционал је адекватност ове друге групе – људи који нису способни да одлучују, који су потчињени. Адекватност је јасно понашање које не изазива додатна питања, сумње, претње, осећај неодмерености. Адекватно понашање настаје када човек тачно зна шта хоће. Мутне људе, несигурне, немирне, неодмерене, брбљиве, инфантилне, нико не воли. Антоним термину адекватан је термин мутан. Не можемо знати како ће се мутан човек понашати у будућим ситуацијама. Не препознајемо у њему политичко, пословно или професионално мишљење. Уочавамо у њему противљење, неслагање или комплекс ниже вредности. Адекватан човек је човек који трезвено оцењује ситуацију, трезвено сагледава околности и мирно доноси одлуке. То не значи да он трезвено и намерно не уме да буде мутан.
Унутар трећег функционала постоји 47 особина адекватности међу којима је прва то да ли човек правилно или неправилно оцењује себе. Свих тих 50 карактеристика је сувишно разматрати ако ова прва није испуњена. Уколико човек нереално сагледава себе, боље је или га избећи или га искористити као торпедо за једнократну употребу. Кориснији је човек који очигледно жели да нас искористи, али да би то урадио, на делу пута мора да прихвати правила игре и следи системске команде а то га чини краткорочно корисним. Друга адекватност политичара је да он уме да сарађује са противницима и непријатељима. Трећа адекватност је поседовање фокуса на циљ и неповодљивост за спољним утицајима. Колико год пута пао, политичар ће се дићи и наставити ка циљу. Четврта адекватност је самообразовање. Оно подразумева и трезвеност око реалне оцене самог себе и поуздану способност систематичног рада и поседовање фокуса, што су три претходне особине. Пета адекватност је способност управљања емоцијама, знање опште психологије или НЛП пракси које смо такође помињали у серијалу. Политичар који је само политичар, не може бити добар политичар. Потребна је унутрашња ширина и животно искуство у ситуацијама кратких рокова и притиска. Наравно, свака ситуација притиска је последица изостанка управљања и плана као основног инструмента координације. Замисао увек мора да буде и плански дефинисана.
Данашњи просечан српски политичар је на пола пубертетски антипротиван и кад има 80 година, а на пола је младалачки за нешто, али недовољно да би се то назвало светоназором, свеобухватно сагледаном сликом света кроз теологију, философију, психологију, социологију, антропологију, статистику и математику. Данашњи просечни српски политичар је то само по називу, али не и садржински. Аристотелова свеобухватност појма политике је од њега далеко. Лиценца за професију политичара је зато незаобилазна. Аграрна политика као и свака политика има своја правила игре и свој садржај, а њима се бавимо у наредном прилогу, јер у пољопривреди Србије потребно је мењати све осим имена, све па и сам појам - политичар.