Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 83. есеју о народном моделу пољопривреде Србије бавимо се истраживањем извора и садржаја законодавног оквира.
Ко може да пише закон? Према ауторима књиге „Пројекат Русија“ образовањем је потребно стварати човека који је ратник, научник и организатор. То се постиже усађивањем духовних и моралних вредности у првих 7-8 година живота. Образовање младих је смисао закона као објективизације идеологије. Инфантилни немају своју идеологију и своје законе. Закон не може да пише туђинац и неверник, а актуелни законски оквир у пољопривреди потиче управо од таквих и онда је епилог декаденција јер: „Нема мира за нечастиве“ (Исаија, 22:48). Непрекидне лажне реформе и транзиције, стандарди и поглавља, немају сврху да учине боље већ горе. Живот расте у миру, а не у сталном немиру. За делатну веру и љубав потребан је витешки искупљујући подвиг који се не тиче само рата већ и мира. Исто онако како је највећа ратничка љубав која је за своје пријатеље спремна и душу да жртвује, да у Књизи живота (Откривење 13, 8; 21, 27) буде Богом избрисана из вечности, тако је велика и одговорност стварања закона у миру, због кога се може изгубити душа. Од закона, од издаје, већа је опасност него од рата, подсећа Цицеронова белешка. Витешком подвигу се учи од нивоа дечијег упијајућег ума.
Куда би требало да води законодавни оквир? Законодавни оквир не може да води у утопију ЕУ или било коју утопију већ је део катехона, део власти људи са савешћу Владимира Соловјова.
Актуелни законодавни оквир почива на ЕУ утопијским политикама, Закону о пољопривреди и руралном развоју, Законима о задругама, о локалној самоуправи, о буџетском систему и другима, Стратегији пољопривреде и руралног развоја, Националном програму за пољопривреду, Националном програму руралног развоја и бројним годишњим уредбама. На националне програме ослања се буџетско планирање и споразуми са ЕУ за коришћење ИПА средстава.
О инфантилном законодавном оквиру пољопривреде писаном од стране окупатора, најбоље је сагласити се са мислима Светог Николаја Српског из „Војловичког стослова“: „Доста је и премного србском народу тих државника мајмуна; време је да овај народ, намучен за веру Христову, као ни један европски народ, добије државнике своје мисли, свога духа, своје вере, свога владања, својих вековних идеала и светих традиција". Другим речима, законодавни оквир пољопривреде Србије је плод туђе мисли, туђе вере, туђег духа, туђег понашања, туђих традиција и идеала, није изведен из Светосавља којег смо се одрекли или га, пре, нисмо пригрлили као своје. Поглавља и стандарди ЕУ нису важнији извор за законодавни оквир пољопривреде од Светосавља.
Егоизам и депресију западњачких ЕУ стандарда треба заменити српским становиштем наде, уједињености, љубави, осећаја смисла који даје одушевљење. Закон о локалној самоуправи треба да обнови сеоске општине као „село које има све“ а да такав приступ буде темељ и Закона о пољопривреди. Из назива закона и стратегија о пољопривреди треба избацити термин „одржива“ јер потиче из документа NSSM 200, некрополитике Хенрија Кисинџера. Појам „200“ се данас користи за мртве војнике на ратишту Украјине. Законодавни оквир по угледу на Русију треба да садржи државни програм мајчинског капитала и уредбе о 25 одсто вишим пензијама за пензионере који живе на селу. Стратегије на свим нивоима ваља писати по домаћој „Заједничкој методологији“ из 1985. године као стручно квалитетнијој од методологије ЕУ коју смо добили из „донације EXCHANGE 2002“. Деурбанизација се може постићи уношењем у порески систем идеја геоизма Хенрија Џорџа, којима ће се у периоду од две деценије читав простор напуштених села Србије поново населити и некада обрадиве површине поново постати обрадиве. Геоизам у пореском закону укида порез на зараде, раду даје предност над монополским рентама и пасивним приходима, који привлаче похлепу странаца. Геоизмом у пореском законодавном оквиру се зауставља распродаја природних богатстава Србије. ПКБ ће сами Арапи тражити да продају. Национални програми за развој пољопривреде и села треба да буду оријентисани на изградњу СРБЗЕМ и бескаматне пољопривредне банке, који су начин да се домаће тржиште као најважнија имовина врати српском сељаку. Поклањања тржишта странцима кроз законодавни оквир више неће бити. Сеоске општине и задруге на задружне акције су рачуноводствени инвестициони центри, начин контроле и мерљивости резултата улагања у СРБЗЕМ. Од 5. октобра 2000. године постоје сталне промашене инвестиције и немерљиви резултати улагања државе у пољопривреду чему сведоче извештаји Државне ревизорске институције. Законодавни оквир у пољопривреди подразумева изостављање камате и враћање профита у пољопривреду, народно акционарство као некомпатибилно са западним ЕУ моделом владања светом преко камата. Враћањем профита вратиће се живот у српска села, уз коришћење математичких модела Николаса Калдора при управљању бескаматном пољопривредном банком. Законодавни оквир мора да садржи закон о задругама на задружне акције сличан оном из 1898. године.
Законодавни оквир не може бити номиналистички. Обећано мора да буде оствариво. Непријатељски однос креатора јавних политика је у задњих 80 година довео је до губитка око 1,5 милиона хектара обрадивих површина и око 90 одсто сеоског становништва. Тај непријатељски однос је данас уздигнут на ниво највећег добра помоћу медија. Власт у Србији је истинска окупациона управа без љубави и поштовања према народу. Када се једно говори, а друго ради, када назив не одговара садржају, то је номинализам модерне, који одбацује Серве Теодор Пинкерс у „Изворима хришћанског морала“. Актуелни Закон о пољопривреди и руралном развоју номинално тврди да је за развој, а садржински сасвим супротно, спроводи уништење. Једно прича, а друго ради само окупатор, или још јасније треба рећи, да ми данашњи Срби живимо у немачком „мало морген“ као у народу познатој фрази за празно обећање.
Законодавни оквир се мора оградити од модерне. Актуелни законодавни оквир пољопривреде је део модерне чију природу је потребно изложити критици, јер и родољубиви креатори јавних политика не раздвајају модерну и немодерну. Потребан је нови термин – нелиберализам Александра Г. Дугина, а не обновљени конзервативизам модерне. Конзервативизам модерне је само замрзнути либерализам као неприхватљив. Да бисмо једним вектором мисли погодили највећи део садржаја који показује потребу одбацивања модерне као суноврата цивилизације, употребићемо архетип жртве.
Прво да утврдимо термине. Немодеран је хришћански светоназор: мира, еволутивног мењања и експанзије као основне особине живота, већег поуздања у човека него у закон. Сукобљен са њим је данас доминантан и општеприхваћен антихришћански светоназор: либерала, комуниста, нациста и конзервативаца модерне, који има поверење искључиво у закон и силу, а не у човека.
Шта је архетип? Архетип је инструмент психоанализе Сигмунда Фројда са сврхом разумевања подсвесних стања човека. Архетип је психолошко наслеђе, празан образац понашања. Број архетипова се повећава у односу на првобитних Фројдових 14 кроз увиде савремених психолога. Архетип жртве је однос према сврси сопственог живота и разоткрива сукоб модерног и немодерног или либералног и нелибералног што је термин Александра Г. Дугина.
Архетип жртве код Србина православца функционише у оквирима народа као мистичне транцедентне реалности, у оквирима части и чести. Част значи чинити друге људе већима од себе, а чест значи бити део веће целине. Витешко искупљење значи полагање живота као жртве за народ, заједницу духа живих, мртвих и нерођених. Живот хришћанина је жртва, део пута између прошлих и будућих нараштаја. Хришћани без обзира на пол или социјални статус виде сврху свог живота као религиозни пут ка људима и Богу. Зато када се православац нађе у Народној скупштини Републике Србије или гледа ТВ пренос, бива разочаран примитивизмом посланика који бављење политиком не осећају као религиозни чин, свету ствар. Примитивизам је део паганства модерне. У 80. прилогу смо описали однос антихришћана: Хегела, Маркса и Фукоа према истини.
Описани архетип жртве Србину не дозвољава да сваке вечери смишља нову лаж, нову Фукоову дискурзивну истину, којом ће да храни медије следећег дана. То деценијама уназад раде политичари на власти. Неверници се не обазиру на то да ли ће их у Небеској Србији дочекати кнез Лазар, деспот Ђурађ и цар Душан или сопствени за веру изгинули дедови. Морал нараштаја у Небеској Србији подразумева да је лопову потребно одсећи руку, лажову језик, а издајнику главу. Мало би се данашњих владара Србије наносило руку, језика и главе, по мерама морала Небеске Србије. Владари данашње Србије користе законодавни оквир зарад жртвовања – уништења народа.
Ефекат ломехузе, који смо помињали у 51. прилогу овог серијала, потиче из законодавног оквира. Ефекат ломехузе изазива у заједницама мрава пад социјалне енергије, ирационално управљање, зависност и деградацију. Ефекат ломехузе постоји у народу који лаж конзумира свакодневно са телевизија, као чај од валеријане, као лаку дрогу којом смањује сопствену узнемиреност у жељи да се прилагоди и буде као и сви други. Заволети такав народ, људе сломљене воље и опијене лажима, није лако. Такав народ има изражен комплекс ниже вредности и не влада собом, својим друштвеним осећајем Алфреда Адлера. Вређаће вас и одбацити ако им говорите истину. Такав народ чине одрасла деца, увек у очекивању да неко брине о њима и са потребом да за све некога криве. Детињство престаје када човек схвати да нико није крив. Четири су фазе преласка из детета ка одраслом: разочарање, супротстављање, прихватање и одговорност. Описасмо у претходна три прилога да 85-86 одсто људи чине инфантилни – деца која траже само хлеба и игара и чији је опсег мишљења фокусиран на сада и овде. Затим следи пубертетски ниво развијености личности са 13-14 одсто људи који имају несталан опсег мишљења и потребу да се супротставе. Ова два контигента чине 98-99 одсто свих људи унутар народа. То је удео људи без свести о идеолошким концептима којима су управљани и манипулисани. Због такве доминације људи који се понашају по сопственој безобалној вољи као деца и не владају собом као одрасли, могућ је и уплив идеологија модерне у народу. Деца се понашају по матрицама: представе, воље, силе и разума Артура Шопенхауера и једним именом их можемо назвати уберменшима – надљудима, који су довољно наивни да поверују у упрошћену представу света. Одрасле људе, способне да упознају и опросте, прихвате и буду одговорни за друге људе, називамо – свељудима. Ови термини су битни за разумевање архетипа жртве у модерни (антихришћанству) и немодерни (хришћанству). Идеја о владању представом о свету Шопенхауера представља аналогију са идејом Алексеја Ухтомског о управљању пажњом – доминантом. Та идеја говори о могућности мењања и физиолошких и психолошких и социјалних стања, па и снаге стваралаштва. Разлика је у томе што идеја Шопенхауера а затим и Ничеа упрошћава свет како би га таквог лакше мењала, док идеја Ухтомског води у прихватање и усвајање света какав он јесте. Прва логика је дечија, а друга је логика одраслих. Проблем „воље за моћ“ Ничеовог уберменша је што логику ставља испред љубави и морала. Никаквог морала и витешког подвига, личне жртве, нема у уберменшу модерне. Уберменш би да најпре жртвује друге, а не себе. То је срж разлике модерне и немодерне.
Достојевски у „Браћи Карамазовима“ мисли о жртви немодерно: „Ово ти је мој завет“ – говори старац Зосим Алексеју Карамазову – „тражи срећу у страдању“, наравно не у бесциљном страдању, већ у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосима гласе: „Знајте, мили моји, да је сваки од нас напослетку крив за све … сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.
Прихватање је трећа фаза одрастања коју модерни уберменш не достиже, а камоли четврту, одговорност за друге или за све. Ф. М. Достојевски Пушкина назива свечовеком. Насупрот томе, Ниче у "Заратустри", као творац идеје о уберменшу, одбацује морал, одбацује друге људе и одбацује себе, што је логика данашњих постхуманиста. То је логика и последњих 15 министара пољопривреде у Влади Републике Србије. Последице су и социолошке и економске у виду успостављања биовласти по идејама Мишела Фукоа.
Након два сталежа до 1789. године, модерна је поставила трећи „грађански“ као водећи и најважнији. Сви смо ми данас наводни грађани, трећи сталеж. Достојевски најављује појаву и четвртог сталежа, који ће разрушити и уништити све, а што данас сведочимо кроз постојање прекаријата. Четврти сталеж модерне, одраста на мобилним телефонима, има клипско, а не појмовно мишљење и не разликује се од претходних генерација генерацијски већ готово као нова раса. Четвртом сталежу модерне је претходио трећи – уберменш сталеж.
Трактатом „О филозофији натчовека“ Лав Троцки формира уберменша комунизма као супротстављеног Ничеовом уберменшу, али са истим особинама – одбацивања Бога и морала, прагматизмом, потреби жртвовања најпре других, кривих људи, а на крају и самог омраженог себе. То је данашњи модернистички начин размишљања креатора јавних политика који води у самоуништење народа и државе. Данашњи криви човек кога би требало жртвовати је сељак. Номинализам почиње од породице у модерни. Логика српског уберменша је логика преласка на живот у граду и рађања само једног детета, јер се деца доживљавају као трошак. А онда син јединац у истоименој песми Ђорђа Балашевића пева: „Ни до чег ми више није, сањам земљу из саксије, мени бабо од те земље више не треба“. Српски уберменш, био он конзервативац, националиста, либерал или комуниста има логику одбацивања свега и свих. Не треба му кућа него стан, не треба му њива, шума, крава, овца, воћњак, трактор, камион, отац, мајка, брат, сестра. Уберменш живи сам, на нивоу разочарања и супротстављања детета које не одраста до нивоа српског домаћина који прихвата свет око себе и жели експанзију. Антипротиван је термин којим наш народ означава човека заробљеног у супротстављање као фазу одрастања. Антипротиван може имати и 90 година али му нико и ништа не одговара, никог и ништа не прихвата, јер је он дете заглављено у пубертет. Много је таквих саможивих материјалиста и међу „домаћинима“.
Заволети људе пре логике је оно што не успева данашњи уберменш модерне. Немодерна ће сменити модерну. Садржај човека чине: љубав, слобода, разум и апофатички остатак. Одбацивање љубави је довело до стања перманентног рата као историје модерне.
Народни законодавни оквир треба да почива на идеји „цивилизације као литургије“. Актуелни законодавни оквир је оружје перманентног рата. Надљуди западне цивилизације су крајем 19. века гајили еуфорију, а затим и општу друштвену психозу о свом прогресу, надмоћи воље, силе и разума, вери да са њима почиње нови свет уз суштински проблем – препознавање суседних народа, раса или класа као узрока због којег прогрес не долази. Из те логике су изазвани светски ратови и револуције. Тачније речено непрекидни светски рат. Историјски гледано западној цивилизацији је сломљена кичма још у Првом, а не у Другом светском рату. Логика модерне и данас делује, али због нуклеарног оружја нема Трећег светског рата као оружаног, већ се он води средствима масовне комуникације, углавном телевизијама и законодавним оквиром, након у медијима спроведене технологије сламања воље „прозором Овертона“.
Доминантна у власништву над медијима у Србији је „изузетност“ америчког стално ратујућег уберменша.
Уберменш је двострука лаж модерне. Уберменш је дете, крвава жртва модерне. Вера у рационализам и људску свемоћ од пре Првог светског рата, превратила се у депресију након рата који је показао да је уберменш само илузија. Та западна депресија траје до данас. Уберменш се показао као ирационалан и слаб, чак побеђен. Шопенхауерова књига "Како увек бити у праву?", показала се нефункционалном у светском рату. Нефункционална је и данас у Украјини. Пропаст запада, како је видео Шпенглер, се заиста десила. Уберменш је одбацио људскост, одбацио душу. Библијска је мисао да је узалуд човеку да читав свет задобије, ако душу своју изгуби. Уберменшово одбацивање душе, Бога и трансцедентног је жртва његове „надљудскости“.
Дете – уберменш комунизма се по упрошћеној представи о свету не разликује од уберменша нациста. Уберменш комунизма је убио читаву генерацију руске научне елите у чисткама 1934-1949. Исто се десило у Србији након Другог светског рата. Није бољи ни либерални уберменш Давоса, данас актуелан, са истом амбицијом истребљења кривих које је потребно жртвовати зарад „светлог сутра“. Уберменш Давоса је квалитативно гори у односу на нацисте и комунисте који су само манипулисали упрошћеном представом света. Уберменш данашњих либерала је човек потиснутог разума коме је милија лаж од истине. Разлика је онтолошка, а не само гносеолошка. Законодавни оквир уберменша данашњих либерала се изводи из лажи, а не истине ма колико упрошћене у ранијим идеологијама. Апсолутизам воље, силе и разума Шопенхауера је довео до безумља данас. Често ћете око себе наићи на људе који кажу да ништа нема смисла. То је последица слома модерне цивилизације још пре једног века.
Жртва као архетип је у модерни сакривена. Жртва Бога и искупљење човековог греха је ван образовног система модерне. Само тако је могуће да сви модерни уберменши воде у "светлу будућност" уз обећање да ће то бити без жртве. У стварности број жртава се повећава хиљадама пута. Жртва која је поднета од Бога за искупљење људи и откривање непотребности даљих жртава, уберменши су заменили измишљањем кривице и потребом за жртвовањем кривих. На место цивилизације смисла и радости која иде напред, дошла је модерна цивилизација лажне кривице и лажне одговорности која иде у самоуништење.
Прва лаж модерне је да Бога нема и да Бог својом жртвом није искупио људске грехове. Уберменш сматра да наука треба да утврди кога ћемо, ми модерни пагани, да жртвујемо.
Последица је да уместо бескрвне жртве на литургији, литургијског цикличног времена, живимо у несрећама сталног лажног прогреса у ком јуримо, све брже, да згазимо на што више грабуља у тамном вилајету немира и промена. Уместо бескрвне литургијске жртве, ми приносимо милионе крвавих жртава. У свету од глади умре око девет милиона људи годишње због инфантилних уберменша на власти. Средњевековна инквизиција је имала од три до десет хиљада жртава своје репресије, не више. То је била последица папске модерне црквене рационалности. Инквизиција је презрена као средњевековно мрачњаштво, али се мрачњаштвом модернизма са хиљада, прешло на десетине милиона крвавих жртава у светским ратовима. Ко је прогањао протестанте у Француској и Јевреје у Немачкој? Онај ко је то и научно доказивао као неопходно. У томе је посебност модерне. Модерна је заменила Бога експертима – научницима. Модерна истина је у науци. Истина је достижна по Хегелу и уберменш идеолозима. Ми уберменш либерали, комунисти и конзервативци модерне, имамо научне експерте да нам кажу ко је крив – кога треба жртвовати. Нису наше психолошке епидемије као у 16. веку, тек само лов на вештице и Хугеноте. Ми научно доказујемо кога је потребно истребити, ко је крив зашто не долази боље „мало морген“. Уберменш нациста је жртвовао друге расе, јер су научно доказали потребу за тим. Уберменш комунизма је жртвовао земљопоседнике, индустријалце и аристократију, јер тако каже научни дијалектички материјализам. Уберменш либерализам данас жртвује читаво човечанство као сувишно по основу лажних климатских промена и зелене агенде. И све по законским оквирима. Још кад експерти као Џефри Сакс стижу из наддржавних структура ЕУ или ММФ, па то је исто као да се месија појавио на земљи. А шта је резултат?
Модерна научност хиљадама пута увеличава жртве. Од бескрвне литургијске жртве, преко инквизиције са хиљадама жртава, па светских ратова који су донели милионе крвавих жртава, данас подижемо на научној основи жртвени улог на милијарде људи као кривих за то што „златна милијарда“ не живи боље. Општи законодавни оквир нам је такав. Не одступамо од потребе за самоуништењем. Због уберменш логике либерализма човечанство се уводи у глобални колапс људске заједнице – планетарни експеримент "Свемир 25". Из лажи да Бога нема, хрлимо ка "научном закључку", да је и човек сувишан, што је двострука лаж модерне.
Немодерна је претходила и настаће након модерне. Немодерна је враћање човека Богу и себи каквим га је Бог створио. Инфантилни уберменш човек кривице ће морати да одрасте и постане човек који влада собом – свечовек Ф. М. Достојевског и Светог Николаја Српског. Заволети људе пре логике, биће изазов за настајући четврти сталеж о ком је писао Достојевски. Тај четврти сталеж ће уништити модерну по пророчким речима Достојевског. Надајмо се да ће нас Србе то мимоићи одбацивањем политичких партија модерне: конзервативних, либералних и комунистичких уз стварање свешћу одраслих, политичких партија четвртог сталежа. Четврти сталеж уберменша значи Швабово „немати ништа, али бити срећан“. Супротно томе, четврти сталеж свечовека Светог Николаја Српског се изражава кроз народни капитализам као друштвено уређење. Србију не чине зграде и путеви, асфалт и бетон, већ људи. А брига о људима од стране ЕУ уберменша је нула. Светосавски законодавни оквир ће бринути о људима учинивши их власницима и одлучиоцима што је српски сељак као носилац етногенезе народа у задња два века. Србин је у души сељак и када живи на 10. спрату у згради на Новом Београду. Сви српски „сталежи“ су сељачки. Саборност свечовека, одговорног, одраслог човека, ће створити законодавни оквир државе која брине „о себру који ниче и умире као трава“ како пева Десанка Максимовић, уклоњена из уберменш образовног система окупиране Србије. Светосавље је моћ српског народа која може да и инфантилне и пубертетске личности освести и уједини око бескрвне литургијске, а не око паганских крвавих жртава модерне.