Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 55. прилогу анализирамо тему управљања светоназором. Нема свесног управљања ни собом, ни домаћинством, ни пољопривредом, ни државом, без управљања светоназором.
Треба да се вратимо српском светоназору, српском становишту као тачки погледа на свет, како не бисмо прошли као Украјинци. Није много тражити од људи да се врате свом светоназору, српској тачки гледања на свет, српском становишту. Много је кад бију. Илустрација разорености светоназора људи у Кијеву, главном граду Украјине - пред рат била је расправа о томе да ли би свеће у дулецима и тиквама изрезаним за ноћ вештица требало да сијају пре или до ноћи вештица. А сијале су свуда по ресторанима, продавницама, тржним центрима, на трговима и свим телевизијама. Формирање "великих прича" – фантазама, прича које користе сакралне мотиве, светлост, општеприсутност, и безумне расправе о подметнутим илузијама, довеле су Украјину под ракете „Орешник“... Слично је и код нас.
У данашњој Србији 99 одсто људи има усвојен туђи светоназор и следствено томе туђе Ја, прихваћено као своје. Доказ су термини „демографски прелаз“ и „светоназор“ који нису постојали у насловима при претрагама на српском језику пре објављивања у овом серијалу. Ми за сам појам светоназора не знамо, а камоли да се њиме бавимо као важнијим од економије. Претходни прилози о „Тоталитаризму 2025“ и „Антисветоназору“ говоре довољно о стању у коме смо. Читава Србија је данас тоталитарно друштво са туђим поглeдом на свет. Док је у великим народима светоназор опште место у пракси, ми још бунцамо о питању да ли је светоназор наша реч или туђа. Нисмо стигли да се запитамо шта та реч значи, а камоли да смо стигли до превођења књига о светоназору или до српског становишта и писања књига о српском светоназору. Пример бунцања су изјаве политичара да "просперитет Србије долази са економијом". То је лажни став. То је тврдња да нам је на мразу од минус двадесет Целзијуса могуће да преживимо обучени у купаћи костим. И најјачи умови су подложни тоталитаризму за који је алегорија "Платонова пећина". То да ли нам је пред очима зид пећине, екран телевизора, екран компјутера, екран телефона или билборда, или холограм, свеједно је, на свима је пројектован туђи светоназор, туђа слика света.
Декартов "спавајући човек" као биће које не разликује сан од јаве, стварност од фикције је идентичан са Платоновим "пећинским човеком". Обојица за своје Ја узимају туђу тачку посматрања света, а да тога нису свесни. Стицање лажног, туђег светоназора одлично описује латинска изрека: „Ми смо их научили, нас слушају“. Биохемијски доказ о начину подваљивања туђег светоназора је у радовима психолога Данијела Канемана који је 2002. године добио Нобелову награду из области бихевиоралне економије. Канеман је доказао на генетском и молекуларном нивоу, да хипокампус, део мозга задужен за аутобиографска сећања, има своја два режима рада – зомби мод и креативни мод. Први, зомби мод је доминантан код људи чији хипокампус не ствара нове нервне ћелије при изградњи сећања и такви се људи понашају само по устаљеним рутинама. Њихова вероватноћа обољевања од Алцхајмерове болести је већа него код људи који улажу менталну енергију у размишљање.
Битан закључак је и да Алцхајмерова болест (болест хипокампуса) није постојала или је била јако ретка пре сто година, јер су људи живели у природи, на селу. Алцхајмерова болест је последица демографског прелаза, живота у градовима, нашег улажења у станове као пећине. Мање је присутна или је уопште нема код људи на селу. Када човек „изађе из пећине“, мора да буде отворених чула и са пуном пажњом, мора да мисли. Причу о урбаном антисветоназору смо избегли, али мањак окситоцина у мозгу јесте проблем живота у граду. Ова прича о светоназору дакле има и биохемијску, неуропластичну утемељеност. Генетичар Михаел Нехлз у књизи „Индоктринирани мозак“ 2024. године пише о биохемијском раду хипокампуса и утицају вакцина и SARS CoV-2 вируса на смањење производње нових неуронских ћелија у мозгу одраслих људи. Циљ дубоке државе је стварање послушних људи помоћу вакцина, онаквих људи, какви у алегоријској причи о „Платоновој пећини“, непрестано седећи, гледају сенке на зиду пећине.
Уколико кажете човеку да он нема своје Ја, изазваћете гнев, а уколико то кажете читавом народу проблем може да буде знатно већи. Али, та тврдња је стара 2.400 година и уколико је тада била бенигна и тицала се само дела грчког полиса, данас се проширила на читаву територију сваке државе света, захваљујући мобилним телефонима и телевизији. Тврдња да као друштво немамо своје Ја и да смо усвојили туђи светоназор, је истинита. Због те чињенице су реалне пројекције из експеримента „Свемир 25“ и Извештаја о конкурентности 2024, Марија Драгија упућеног ЕУ Комисији, о предстојећем колапсу броја људи на планети, а најпре у Европи. Светоназор је прво и најмоћније средство управљања човечанством. Антисветоназор нас уништава, а не економија.
Биохемијски, индоктринација се врши тако што мозак брише прошла сећања како би на њихово место уписао сећања настала из страха, генерисаног из искуства или садржаја телевизије и других медија. Индоктринација и заглупљивање гледалаца је циљ насиља у филмовима и вестима.
Чињеница је да као становници „Платонове пећине“ немамо сопствени светоназор већ туђи, креиран у медијима. Интуитивно смо наравно, тога свесни. У овом серијалу ћемо се позабавити освешћивањем те чињенице.
Реч светоназор је настала 1790. године. Означава „поглед на свет“, „перцепцију света“, „тачку посматрања света“. Генерал Константин Петров наглашава да постоји шест средстава управљања државом: светоназор, хронологија, идеологија, економија, средства геноцида и средства уништења. Економија је тек четврто. Онда када будемо имали више школа и факултета за светоназор него школа и факултета за економију, моћи ћемо се надати опстанку народа и државе.
Светоназор је тема филозофије. Манипулација дубоке државе масама људи се уздигла на тај ниво појавом телевизије. Да бисмо опстали морамо разумети филозофски појам. Наравно, пећински људи презиру филозофирање. А опет, никако им није јасно, зашто их све једнако неко вуче за нос и чини да раде у корист своје штете? Да би
Вам било јасно, морате почети да размишљате. Да бисмо размотрили светоназор потребно је да оформимо модел са три питања:
1) Шта и како јесте?
2) Шта и како знам?
3) Шта и како радим, како општим са другима?
Ова три питања су оса сваког светоназора. Постоје два дела филозофије који носе два назива: онтологија и епистемологија. Онтологија се бави оним што јесте, а епистемологија нашом могућношћу спознаје. Сликовито описано, онтологија је човек ког видимо како седи за рачунаром и нека слова написана на рачунару, а епистемологија је значење које настаје из слова на екрану.
„Шта и како јесте“ је у нама сакривена слика стварности, наша онтологија. У сваком од нас се налазе представе о стварности. Оне су у нама у сакривеном, нејасном, сировом облику. „Шта и како јесте“ изазива различито понашање од човека до човека. Атеиста најчешће мисли да се свет састоји од хаоса и тада он улази у себе и тамо ствара ред. Западни свет почива на општем схватању да су људи зли. Зато је насиље начин функционисања запада. Супротно, човек који сматра да у свету постоји поредак, Бог који управља универзумом, усклађује се са тим вишим интелектом, редом у спољном свету и ту ствара свој ред. И у једном и у другом случају полазимо од слике о томе шта јесте у свету. Вера да у свету влада ред и оптимизам, поверење у тај ред, преовлађују у православној култури. Србија је много пута безбеднија од Њујорка или било ког града Америке. Западни и православни су два потпуно супротна светоназора. За поменутог генетичара Михаела Нехлза је било научно откриће да људи могу бити углавном добри.
Проблем је у манипулацији са тим „шта и како јесте“, које нам сваког јутра нуде телевизије.
Да бисмо знали „шта и како јесте“ потребни су „објашњавајући механизми“. Ми смо таква бића која све перципирају кроз симболе и приче, опште концепције. У нама су спонтано разбацани као по несређеном тавану разни механизми објашњавања. Они објашњавају зашто би нешто требало радити, зашто је то важно, зашто би требало да учим или да ратујем, помажем људима или, супротно, мрзим људе. Све то углавном сваког јутра добијамо у ТВ вестима као готов одговор.
И друго питање „шта и како знам“ је могуће разбити на неколико. То је све оно што утиче на наше оцене, циљеве, вредности, норме, начине сазнања, начине идентификације. „Шта и како знам“ је наш однос према свету, наша епистемологија, идентификовање шта је истина, а шта лаж.
Треће питање је наша скривена морална филозофија или само морал. То је шира сфера наших дејстава, међуодноси, политика, право, етички односи од породице до друштва и целог глобалног система. Када смо утврдили „шта јесте“ и „шта о томе знам“, трећа ствар је „шта да се ради“, на коју страну да кренем?
Светоназор се гради на те три главне основе. Оне су у неприметном облику. Нисмо их свесни. Подразумевамо их. А на том нивоу нама манипулишу они који нам намећу или чешће подмећу свој светоназор као наш сопствени. Ова три питања у нама сакупљају спонтано свој садржај – светоназор. Ми свесно не градимо свој светоназор. Ми се о њему не питамо. Светоназор се у нама формира потпуно случајно током живота, више под утицајем туђе него сопствене свести.
Стално смо под утицајима, а упитан је карактер, квалитет и осмишљеност тих утицаја. Добри или лоши, руше или граде? Ту гомиламо различите шеме, различите приче, различите културе, моралне и етичке контексте, детаље са часова биологије или физике у школи, анегдоте, прочитано на фејсбуку, оно што чујемо од познаника, емоције, осећања. Све се то гомила спонтано. Резултат су три опасности.
Прва опасност је неслобода. Прво је схватање да смо по питању светоназора зависни. Ми смо неслободни. Зато што не уочавамо изворе утицаја који формирају представе у нама, налазимо се у директној зависности од тих извора. Ми сами не знамо шта је наше, а шта је подметнуто.
Друга опасност је поистовећивање. Наша свест функционише на основу спонтаних идентификација. Шта је то спонтана идентификација? Ми смо бића, како пише Аристотел, подла. То значи слаби, рањиви, развратни, смртни, коначни. А затим смо бића, зато што се брзо мењамо, заједно са брзо мењајућом околином, којима је потребна психичка постојаност. Неки ослонац. А шта је тај ослонац? То су велике приче. То су готове шеме разумевања, готове шеме интерпретације, помоћу којих тежимо да лако и брзо идентификујемо и разумемо ствари у свету и у нама. Медији нападају управо те наше шеме интерпретације света као на примеру слављења ноћи вештица у Украјини или наратива владајуће партије у Београду. Из историје 20. века знамо да су тоталитарни системи: бољшевички, нацистички, фашистички и други, ломили не само слабе и средње људе већ и веома јаке. Зашто? Зато што је тешко бити сам или у малој групи наспрам океана људи. Сви желимо спокојство. Сви желимо да идентификујемо себе са великим општеприхваћеним током дешавања. Човек има потребу да себе идентификује са неком великом причом, класном, националном, метафизичком ... Велике приче нам дају готова решења за идентификацију шта је добро а шта зло, шта корисно, а шта штетно у свакодневном живљењу. Прихватање великих прича се дешава на несвесном нивоу. Зависност и идентификација са спољним, рађају трећу опасност, фрагментарност, случајност нашега Ја. Имамо своје Ја, али као мозаик састављен од изломљеног стакла, из различитих времена и са различитих места.
Уколико се наше Ја формира спонтано, зависно, под притиском, случајно, фрагментарно ... ми не можемо да разазнамо правце и линије, форму нашег Ја. Наше Ја је аморфно, незрело. Ми своје Ја не освешћујемо. Ми светоназор добијамо заједно са токовима утицаја из света. Наше ја се улива у нас, протиче кроз нас. Данас је једно, сутра је друго. То се дешава кроз утицаје, механизме, дејства којих нисмо свесни. Зависност, ропство, фрагментарност, рањивост, ефемерност чине наше Ја.
Такво Ја је могуће назвати „пећинским Ја“ или „спавајућим Ја“. То су метафоре Платона и Декарта. Обојица су алегоријским причама описали ово жалосно стање кроз које пролази сваки човек. Платон је користио причу о пећини, а Декарт је причао о постојању бића које не може да одвоји сан од јаве, свет илузија од стварности. Прво, питање „шта и како јесте“ је повезано са разликовањем стварности од илузија. Питање „шта и како знам“ је повезано са истином и лажи. Питање „шта и како радити“ је повезано са питањем о добру и злу, праведном и неправедном. Три опасности из манипулације одговорима на три базична питања су: ропство, идентификација себе и фрагментарност. Те три опасности су садржај „пећинског Ја“, „спавајућег Ја“.
Сад да видимо како се то „пећинско Ја“ или „спавајуће Ја“ у пракси формира. Особина „пећинских људи“ је мањак пажње. У ери интернета, од 2004. до 2024. године пажња се смањила за четири пута. „Пећински људи“ не желе да „укључе мозак“. Удубљивање и размишљање траже енергију. „Пећински људи“ желе да нешто прочитају или одгледају у пар минута и да иду даље за неким „важнијим пословима“. Можда није разумео све, или није разумео ништа, али је постао срећнији. То су људи који не желе да се „пробуде“ како би перципирали неку информацију, већ желе да нешто „науче“ у стању спавања. „Пећински човек“ не види своје недостатке, јер у „Платоновој пећини“ он носи „окове“ и на ногама и на врату и не може да гледа лево или десно.
Једна од главних заблуда је да ми нешто знамо и да је наше знање довољно велико или озбиљно. Код „пећинских људи“ је већина знања лаж. Видокруг „Платонове пећине“ и вештачки створене сенке на зидовима углавном узимамо за истину. А истина је на дневном светлу, а не у пећини. Код епистемолошког дела светоназора раде механизми објашњавања. При читању новости, из угла епистемологије процењујемо да ли су те вести истина, лаж, постистина? Оцењујемо изворе вести, итд. У тим вестима нам нуде неке готове објашњавајуће шеме, које прихватамо без процене. Трећи, морални ниво, како поступамо, шта радимо, зато бива „за туђе бабе здравље“.
Ево примера. Нетачно уверење је: „Средњовековље је било тамно, тамо је беснела инквизиција и спаљивали су вештице. Владала је религија и није било никакве науке и знања.“ У то је уверено 80-90 одсто људи иако то није истина. Питање је, одакле им то? Они нису изучавали средњовековље. Нису читали средњовековне текстове. Не знају колико је у средњем веку било знања и науке. Наука се у средњем веку родила. Математичка логика се тамо родила као и модална логика. Најсложенији етички и политички системи су се тамо родили. А одакле нама онда та погрешна представа? Њу су измислили људи у епоси просветитељства. То су измислиле групе разних интелектуалаца како би сузбили утицај римокатоличке цркве и створили своје мреже утицаја. Зато је био потребан тај лажни образац. Појединачно такав је био начин стварања и политичког система САД, Француске, Немачке, Русије. Неки „ауторитет“ нам исприча причу, а ми не проверавамо већ прихватамо како нам говоре, често учитељи, наставници, професори ... који су и сами обманути. Или други примери ... однос вере и знања. Став да знање искључује веру. Или пример, да теорија еволуције оповргава постојање Бога. Или пример, да постоје некакви родови, а не полови. Све те истине, полуистине и лажи стоје у нашим главама у нереду, у некој „паучини на тавану пуном прашине“. Главно је отворити „таван“ и запитати се – за шта су ми потребне све те ствари?
На првој години свих факултета у Србији, као централни предмет требало би изучавати управљање светоназором. Без свести о механизму градње и управљања светоназором нама нема спаса.
У Европи данас постоје две супротстављене велике приче. Њихов фронт сукоба је и у рововима Украјине и у телевизијама у Београду. Прва је „велика натуралистичка прича“ од Дарвина до Харарија и Шваба која почива на ставу да свет еволуира по биолошким законима природе те да је човечанство пред императивом да, баш одмах, сад или никад, направи кључни корак ка еволуцији у „златну милијарду“. Друга велика прича је историја културе. Појавни ниво светоназора је култура. Култура је духовни рељеф за оријентацију духа о чему предаје професор Мило Ломпар у Српској интернет академији. Још дубљи ниво велике приче о култури је откривање шта стоји испод рељефа културе? Шта стоји испод „планина и брда“ културе? Тиме се бави професор Слободан Антонић у књизи „Моћ и послушност“ у којој спаја идеје Хане Арент и Тагарта Парсонса. Тема „Срби и политика“ у оквиру Српске интернет академије настаје повезивањем светоназора са моћи, ауторитетом, позвањем. Из моћи, ауторитета и позвања настаје рељеф културе. У овом прилогу се питамо из чега настају моћ, ауторитет и позвање? Увид о „комплементарним понашањима“ из експеримента „Свемир-25“ Џона Калхуна је део слагалице о моћи који недостаје у разматрањима професора Антонића, а који додасмо. Трећи ниво, најдубље питање је како се ствара моћ, како настаје та „магма“ која држи рељеф духа на површини видљив као политика и култура? Механизам светоназора који производи моћ је тема ове анализе настале на порукама књиге о светоназору Џона Ленокса и Дејвида Гудинга.
Моћ се злоупотребљава. Идеолошки приступ управљању светоназором је дефектан. Описасмо у претходном прилогу да су светоназор и идеологија сукобљени. Светоназор је спонтан и субјективан за разлику од идеологије. Пре 2.400 година Платон је дао елементе за „решење сукоба“ разних идеологија. Са Платоном, данашњи „левичари“ и „десничари“, „ЕУ фанатици“ и „ЕУ противници“, не могу да полемишу, јер је надмоћан. Они за Платона не постоје. Они су сенке на зиду пећине. Када се не бисмо понашали као „пећински људи“, тада не бисмо имали деструктивни закон о задругама и имали бисмо сеоске општине у селима, која не би нестајала.
Платонова прича о људима са туђим светоназором – заробљеним у пећину немања воље, незнања и необразовања је један од највећих митова, великих прича свих времена.
Шта бива са људима кад одбаце туђи светоназор и изашавши из пећине почну да граде слику света из новог становишта, следећа је тема управљања светоназором – управљања пољопривредом. Шта бива када људи из Кустуричиног „Подземља“ изађу на површину?