Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 54. прилогу анализирамо западну наопакост у Србији. Анализа даје аргументе за окретање економији благодати, којој интуитивно жели да припада сваки просечни Србин.

Антисветоназор има више праваца какви су антикултура, антиекономија, антисветоназор старих и антисветоназор урбаних, а на овом месту је пример антисветоназор младих. Очеви који желе да задрже сина у кући, требало би ово да прочитају.

Бескаматна пољопривредна банка као носилац националног аграрног кластера је могуће кретање ка оном што Бог воли, што је економија благодати као паралелна структура у свету доминације каинске логике. Политика као занимање је грађење друштва. Политика је данас у Србији одвојена од борбе за власт, одвојена од избора и демократије. Управо политичари (који се не баве грађењем друштва) и сви који имају утицај, независно од тога да ли су на власти или нису, требало би да се заинтересују за ове анализе. Грађење друштва требало би да буде кроз стварање заједнице која живи свој светоназор независно од окупације тоталитарне власти. Каиновићи су проклети и пропашће без обзира што желе да поседују читав свет. Треба да заступамо и живимо све супротно од њих. За грађење паралелних структура није услов учешће на политичкој сцени и у изборима.

Политички систем Србије је по други пут за 130 година потпуно делегитимисала Српска напредна странка, захваљујући медијима и злоупотреби психологије маса о којој је писао Густав Лебон. Данашње кретање Србије од републике ка монархији као облику политичког система је приближавање православном светоназору народа. Како бисмо освестили вредност светоназора потребно је да сагледамо антисветоназор. Лав Гумиљов у књизи „Етногенеза и биосфера Земље“ разликује позитиван и негативан етнички систем: „Позитиван етнички систем се интегрише и изграђује изнутра кроз свој поглед на свет и самосвојан контакт са светом – своју доктрину која је најчешће религиозна. Антисистем је негативни облик развоја нације и настаје код народа осуђених на пропаст“. У овој анализи се бавимо разоткривањем лажи и клевета ЕУ и дубоке државе, које нас као народ осуђују на пропаст. Реч „ђаво“ значи клеветник, онај који лаже са намером да науди.

Образовање, запослење и становање су три најважнија елемента који утичу на породице. Актуелну подвалу антисветоназора чини председник Републике Србије, причом о потреби младих да купе стан и осамостале се. Фрагментисање, дељење заједнице је стратегија зла. Идеја је израбљивање нових нараштаја, њихова рањивост. Напустити сопствену баштину није позитивно и увек потребно. Одвајањем од деде и бабе се унуци чине жртвама телевизија, интернета и телефона. Странци им стварају поглед на свет – светоназор, а не најближа породица. Неговање отуђења од сопственог идентитета, а тиме и стварање простора за изопачења се промовише од прозападног врха државе. Истинска наша потреба је ограђивање од ЕУ клеветника. Позитиван породични систем о коме говори Гумиљов, значи неговање сопствене баштине. Велика већина западне раздробљене цивилизације не зна како су им се звале прадеде и прабабе а камоли да имају било шта што им је остало од предака. По том параметру већина наших сеоских породица су племићке наспрам западних градских. Ништа не може да замени домаће васпитање стечено у породици. Свака сеоска породица требало би да тежи заокруживању циклуса „од њиве до трпезе“, како би имала запослење за своје чланове и потпуну независност у сва три битна елемента: образовање, запослење и становање. Без то троје нема опстанка српских села. Интуитивно свака сеоска породица тежи СРБЗЕМ-у и заокружењу циклуса „од њиве до трпезе“. Позитиван систем етногенезе подразумева живот унутар светоназора без лутања. Описасмо у претходном прилогу. Када се живи у континуитету, унутар вишегенерацијских светоназорних стремљења, нема простора за спољне манипулације породицом. Једна од манипулација је негативна селекција. Дубока држава све више пооштрава примену негативне селекције кроз окупационе аномичне законе. Аномија је наопакост закона у односу на морал. Уместо позитивне селекције у којој предност имају ствараоци, заштитници, најбољи, највреднији, најпоштенији, у негативној селекцији је све супротно – предност имају најизопаченији, најлошији, лопови и криминалци, лењивци, расипници, силоватељи и слични. Реалити програми телевизија са националном фреквенцијом у Србији су ситна илустрација те наопакости – негативне селекције.

Негативна селекција је главни садржај содомске идеологије антисветоназора, где као пример узимамо воук идеологију Калифорније. То је каинитска идеологија која се лажно бори против саме себе, збуњујући своје жртве какви смо и ми Срби. Крајњи циљ је братоубиство као чин којим је и настала та цивилизација. Братоубиство има сврху да се доминантна цивилизација домогне „још вишег степена у свом развоју“ – „златне милијарде“. Деци у Калифорнији је омогућена трансродна промена пола независно од знања или воље родитеља, било хируршки, било применом хормонске терапије. Зашто? Зато што је породица извор приватне својине и капитализма, који угњетавају све који већ не живе у породицама. Силоватељи и крадљивци добијају минималне казне. Зашто? Зато што су криминалци угњетени, а угњетени би требало да имају већа права.

Постоје социјални центри у којима свако може да дође и добије бесплатно дневну дозу свог омиљеног наркотика. Зашто? Зато што су наркомани угњетени и морају имати већа права од других. Телевизије су снимиле случај да људи свих раса церемонијално љубе чизме Црнцима у пролазу. Зашто? Зато што су Црнци угњетени, а жртвама се мора указати поштовање. Код нас су жене „угњетене“ и треба им дати воук - већа права. Родно буџетирање, фемицид и потреба еманципације жена, министарство за родну равноправност (непостојећих родова) су део промоције „рата полова“, изазивање општег неповерења под лажном причом о држави која штити жене. Зашто? Зато што у Србији „угрожене жене“ боље штити страна клеветничка дубока држава него своји мушкарци. У Шпанији постоји ТВ снимак жене којој су бескућници упали у кућу док је била у куповини и није могла да их истера ни помоћу полиције. Морала је да плаћа комуналије за стан док су узурпатори у стану. Зашто? Јер угњетене штите закони. Епидемије хепатитиса, колере, дизентерије и тифуса су свеприсутне у Калифорнији међу бескућницима. Слично је и са Београдом. Од 5. октобра 2000. године у Београду се накупило 5.000 бескућника, што је по бројности величина насеља какво је Карађорђева Топола. Антисветоназор даје своје содомске горке плодове као у серији Синише Ковачевића. Уводи се са врха државе путем такозваног „прозора Овертона“ кроз медије. Содомске прославе отварања и затварања Олимпијских игара, Евровизије, спортских првенстава, тунела у Швајцарској, догађаја у ЕУ или УН, вишечасовни перформанси Марине Абрамовић уживо преношени на РТС-у, су примери антисветоназора. Окидач за пуштање у свет ове идеологије по којој потрошачи имају већа права од произвођача, а предузетницима и ствараоцима треба одузети створено и поделити „угњетенима“, су повукли Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Књига „Порекло породице, приватне својине и државе“ из 1892. године има исте поруке као књига „Велики ресет“ из 2020. године.

Калифорнијски филозоф Венди Браун, говори о одстрањивању демоса, нестанку народа из политике и друштва. Народ замењује становништво као гомила дезоријентисаних појединаца без светоназора. Венди Браун констатује да долази до огромног раста депресије, неспокојства, страха код људи који су усмерени само на борбу за материјално. Потрошња антидепресива и лекова за смирење енормно расте. Управо та безобална борба, неодређено поље напрезања, руши физичку и психичку целовитост човека. Светоназор су предвидивост и стабилност, хармонија човека са собом и окружењем. Светоназор су сигурне духовне обале наших живота. Светоназор је лек за дух, а не медикаменти. У условима нестанка народа као носиоца светоназора, човек долази у зону неизвесности и неодређености свог односа са светом. Кроз историју, ранија друштва нису имала тај терет. А тим теретом је Бог управо проклео Каина (Књига Постања 4, 11 и 12).

Антисветоназор је сукобљеност и неизвесност, који се генеришу не само по критеријуму расе, религије, територије или нације, већ и по основу пола. Циљ манипулације је, неочекивано, дискриминација мушкараца и усамљеност оба пола. Зашто? Зато што су у 90 одсто ситуација, мушкарци носиоци борбеног и стваралачког светоназора док су жене углавном пасивне, подложније антисветоназору. По питању светоназора жене очекују вођство мушкараца. На жалост, држава се инструментализује тако да заузме улогу мушкараца зарад промовисања антисветоназора женама. Правац конструисања лажи о „токсичности мушкараца“ је последица содомског радикалног феминизма. Тај политички дискурс доминира у Србији кроз разне „родно осетљиве иницијативе“ мада у стварности родови не постоје, већ полови.

Постоје историјски докази, да је читава конструкција радикалног феминизма фикција. Најупечатљивији доказ је потонуће брода „Титаник“ 1912. године. При потонућу брода спашено је три четвртине жена које су биле на броду и само 20 одсто мушкараца. Идеологија радикалног феминизма као лажни поглед на свет је на том примеру потпуно демонтирана. Мушкарци су се понели заштитнички и нису се служили својом физичком снагом како би остали међу живима. Зашто се онда данас све више прихвата став о „токсичности мушкараца“? Зато што је мушкарце као носиоце позитивног светоназора у породици и широј заједници потребно супституисати државом. Светоназор се замењује антисветоназором, истина клеветом. Зато што са растом уређености друштва све је лакше живети и мања је потреба за мушком снагом, заштитом или борбеношћу и стваралаштвом које тражи излазак из зоне удобности. Женама је лакше да остану у зони удобности као жртве антисветоназора него да следе мушкарце. Антисветоназор промовишу сви медији којима држава потискује мушкарце. Човек је оријентисан на спољну средину и све док је средина пасивна и стабилна жене ће бити склоније да прихвате антисветоназор. Што је виши ниво развоја државе, технологије, правног и политичког система то је мања потреба за мушкарцима, за заштитом или динамиком, знањем и стварањем који захтевају напор и труд.

Правило о цивилизацији је да њу руши онај ко ју је и створио, а у смислу борбе, то су мушкарци. Хераклитова изрека је да је „рат отац свега“ или у данас примењивијој варијанти „борба је отац свега“. Мушкарци су се одувек борили, гинули, трпели како би одстранили оно што им се не допада или сматрају злом. Зато се треба замислити над оним што се мушкарцима не допада. Ако зло не одстране своји, доћи ће да то учине туђи, као у ЕУ. Губљење вредности мушкараца је најуочљивије у најразвијенијим државама, каква је Америка. У САД, држава замењује место мушкарца. У 1960. години је било само 8 одсто самохраних мајки, када је држава за њих покренула програм материјалне помоћи. За пола века, тај програм је 2012. године број самохраних мајки повећао три пута на 24,4 одсто. Повећала се неодговорност у браку. Постоје статистике које показују да је преимућство деце одрасле у породицама са оба родитеља огромно и да одрастање деце у самохраним породицама има за последицу општи мањи успех заједнице уз раст деструктивних и девијантних понашања. Деци из самохраних породица је увек потребно више труда да постигну исте резултате као деца – људи, пореклом из породица са оба родитеља. Међудејства и комуникацију, лични пример, који даје отац, не може да замени држава и њен новац. Тренутни број деце у Србији који није одрастао у породици са оба родитеља је између 20 и 25 одсто и на том нивоу је задње три деценије. Помоћ државе самохраним родитељима дугорочно има за крајњи резултат разградњу друштва.

Кључно знање о мушкарцима као носиоцима позитивног, борбеног светоназора је постојање генетске разлике у развоју мозга мушкараца и жена. Код мушкараца постоји систем за борбу са агресивном спољном средином коjeг нема код жена. Разлика је најуочљивија између девојчица и дечака са 12-13 година старости. Испоставља се да су у том узрасту, због сазревања мозга, девојчице знатно интелигентније и способније за прилагођавање од дечака. Стереотип (клевета) о томе како су мушкарци паметнији од жена отпада са овим сазнањем. Када се у вама налази „агресивна звер“ потребно је научити борити се са осећањима, агресијом, жељама итд. Вама је потребно више времена да се са тим изборите него човеку који нема тај проблем. Испоставља се да дечаци заостају у развоју за девојчицама од једне до две године живота.

То у пракси значи читав низ последица на успех у образовању и запослењу. Статистика говори да је у вишим разредима школе у САД за 1,5 пута виши ниво успешности девојчица (Gender composition of high school GPA rank). Девојке су 1,5 пута паметније од младића истог годишта. У коначном резултату 1,5 пута је већи број високообразованих запослених жена. Доказ критичног сазревања деце у истој узрасној категорији је спорт. Разлика у спортским резултатима код деце старије за 9 или 10 месеци, истог пола и годишта, може да буде знатна и то не треба приписати нечему субјективном. Постоји и Матејев ефекат – феномен неравномерног распореда предности који је описан у Јеванђељу по Матеју, а где онај ко пре стекне успех брже се развија даље и све више се удаљава од оних који су истих стартних позиција, али само малог закашњења у почетном успеху. У савремену социологију је овај појам унео Роберт Мертон. Што си мање у старту добио, то ћеш временом у развоју више заостајати. Крајњи резултат Матејевог ефекта је знатно већи број жена у менаџменту. Природно је да су врхунски менаџери мушкарци због борбености и да су њихове плате у просеку веће од жена менаџера као бројнијих. Аргумент о нижем просеку плата жена износе радикалне феминисткиње о воук „угрожености“ која не објашњава објективну позадину тог резултата. У стварности је обрнуто, угрожени су „токсични мушкарци“ – мањина.

Што је земља развијенија има више образованих жена, а што су жене образованије то је њихова жеља за рађањем мања. Последица је деградација угледа институције брака. Статистика говори да тек сваки десети Американац рођен после 2000. године сматра да живот у браку има смисла. Огроман број жена не жели брак и не жели да рађа. То се чак сматра изразом „равноправности“ са мушкарцима, мада је то само један од психолошких импулса. Еволуционо су жене оријентисане да траже одговарајућег мушкарца. Он треба да буде бољи од конкретне жене, да буде утицајнији, образованији, успешнији, лепши, виши итд. Притом је савремена цивилизација уклонила амбијент на који би се мушкарац ослањао у свом напредовању. Његова агресивност, продорност, енергија и стваралаштво се сматрају непожељним. Крајњи резултат је мање адекватних мушкараца у односу на број жена тако да и оне жене које желе породицу и децу не могу да нађу „алфа“ партнера. Чак и када се створи породица и рађају деца основни мотив је емоционални код жена, који оне задовољавају рођењем једног или највише двоје деце. Треће дете је плод стваралачког светоназора који је од стране медија и државом супституисан потискивањем „токсичних мушкараца“. У уређеном друштву у коме постоји пензиони систем, више деце у породици није потебно као обезбеђење мирне старости. Да би Србија опстала до краја века, потребно је да половина жена има троје, уместо што данас има једно дете у просеку. „Губљење етничке подлоге доводи државе до пропасти“ – Лав Гумиљов.

Статистике говоре да мушкарци, кад се све апстрахује имају веће проблеме од жена. Када је у питању депресија, жене лакше разговарају са другима и размењују емоције, социјализују своје проблеме, док мушкарци функционишу без показивања емоција. Мушкарци су оријентисани на реакцију – „узми оружје или оруђе и реши проблем“. Уколико мушкарац не може да реши проблем он улази у депресију, алкохолну или наркоманску зависност или врши самоубиство. Статистика о броју самоубистава у САД у узрасту 15 до 19 година старости је за око четири пута већа код мушкараца. Разлог је и то што су мушкарци „успешнији“ у дизању руке на себе од жена.

Следећа девијација из „рата полова“ лажног политичког дискурса о „мушкој токсичности и женској еманципацији“ је да у школама САД око 25 одсто девојака и 25 одсто момака себе идентификује као ЛГБТ. Када се брак не ствара између полова онда се дезоријентисани људи окрећу истом полу. Број истополних бракова у САД је 2019. године износио преко 500 хиљада. До 2025. године очекује се да је број истополних бракова прешао милион годишње. За пола века истополних бракова ће бити више него бракова између жена и мушкараца у САД.

Посебан феномен је „Хикикомори“ у Јапану, где се процењује да два милиона људи води живот добровољног затвореника, који ни са ким не разговара и чланове породице виђа ретко. Затварају се у свој стан као хрчак који пуни собе до врха и не износи смеће, нема поверење ни у кога и плаши се окружења. Што је виши ниво „развијености“ друштва то је у њему више оваквих проблема. Анкете у периоду 2015-2025. су показале да је крајња реакција младих раст подршке конзервативним политичарима у САД и победа Доналда Трампа на председничким изборима.

Која су решења? На глобалном нивоу постоји процес саморегулације кроз социјалне потресе. Слабљење улоге мушкараца доводи до слабљења друштва и његовог урушавања. У циклусу саморегулације се појављује друштво са јачим мушкарцима који покоравају ослабљено друштво. Настајање муслиманске ЕУ је одличан пример. Опис саморегулације је изрека да „јаки људи стварају добра времена, добра времена стварају слабе људе, слаби људи стварају лоша времена, а лоша времена стварају јаке људе“... У образовању, решење је да дечаци полазе у школу годину дана старији у први разред или да им се пружи додатно васпитање годину дана пре поласка у школу. На нивоу појединца је решење разговор а не насиље. Сваки успех у животу је плод сарадње и тражења додирних тачака и споразумевања са другима.

Опште решење је одапињање стрела у Ахилову пету антихришћанских центара, пре свега медијске моћи, побуном и противљењем. Решење је Хераклитово: „Борба је отац свега“.

На нивоу светоназора решење је кретање ка економији благодати – православном банкарству.