Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 53. прилогу о пољопривреди анализирамо светоназор као темељ моћи тзв. обичних људи.

Вацлав Хавел је градњу моћи просечног човека у тоталитаризму видео у „паралелним структурама“ у књизи, упечатљивог неправилног наслова „Власт немоћних“.

Оснивање бескаматне пољопривредне банке или националног агро-кластера који заокружује ланац проширене репродукције „од њиве до трпезе“ је у нашој моћи. Родољубива породица, предузеће, удружење или политичка партија су паралелне структуре које физички постоје у тоталитаризму дубоке државе, а морално, светоназорно су ван њега. Те енклаве слободе треба препознавати и повезивати. ЕУ тоталитаризам је наметнут Србима окупацијом 5. октобра 2000. године. Паралелне структуре дају форму моћи просечним људима. Конфучијанска мисао је „свакога дана понеси кантицу земље на једно место и саградићеш планину“. Моћ паралелних структура треба супротставити сили окупатора. Та је стратегија у власти нас „немоћних“. Политика је вештина могућег. Оно што делегитимише родољубиву опозицију је неспровођење ове могуће стратегије борбе. Она није краткорочно инстант решење коришћења медија под контролом непријатеља. За борбу треба ископати своје ровове. Користи непријатељске ровове онај ко, народски речено, не зна куд бије. Досадашња немогућа стратегија победе родољубиве опозиције је предаја без борбе, добровољни статус заробљеника.

Породица је прва „паралелна структура“ којом почињемо анализу светоназора као темеља моћи.

Светоназор омогућава функционисање моћи. Функционисање моћи су на сагласан начин описали Хана Арент и Тагарт Парсонс. Лајтмотив је и књига „Моћ против силе“ Дејвида Хокинса која математички наглашава исти приступ. Под моћи се подразумева мека моћ – добровољност у деловању, а под појмом силе се подразумева тврда моћ – присила, која у ствари није моћ, што је пресудно за разумевање православне саборности као извора овоземаљске моћи нас Срба.

Светоназор је темељ моћи и легитимности. Из циљева, вредности, норми, убеђења и искустава унутар светоназора се рађа моћ заједнице. Светоназор је инструмент стварања моћи. Зато светоназору треба посветити највећу пажњу. Хана Арент моћ дефинише као „способност заједничког деловања“, а заједницу као „сагласност са оснивачким нормама (законима) заједнице“. Моћ не припада појединцу већ је власништво групе и траје док траје сама група. Дељење истог светоназора (норми, искустава, циљева) је предуслов за функционисање моћи. У том контексту генерал Константин Петров говори о шест средстава управљања државом: светоназору, хронологији, идеологији, економији, средствима геноцида и средствима уништења. Када у Србији буде више средњих школа, института и факултета за светоназор него што има школа, института и факултета за економију, тада ћемо се моћи надати опстанку. Овако смо осуђени на нестанак. Придајемо већи значај четвртом по значају средству управљања државом – економији, него првом по значају – светоназору. Апокалипса се зато одвија данас у Србији, у току је. Њу изазива демонтажа српског светоназора. Манифестације светоназора су компатибилна понашања из експеримента „Свемир 25“, она понашања која су извор моћи. Кад нема компатибилности тада нема ни моћи, нема добровољности на којој инсистира Парсонс. Светоназор је морална онтологија – координатни систем за управање духом. Ево неколико тих координата: Срба ће за половину бити мање до краја века, а око 2.500 године ћемо сви моћи да станемо под Тарабићеву једну шљиву, по статистичком тренду. Да се то не би десило потребно је јачање светоназора и моћи за промену тока догађаја. Око 2070. године ће ислам постати бројнија религија у свету од хришћанства. Европа ће се за око 50 година ујединити, али као калифат или џамахирија. Ислам ће за 25 година постати већинска религија у Француској, Великој Британији и Холандији, а затим и осталим земљама ЕУ као гробници народа. Србија никад неће постати чланица ЕУ. Сукоб цивилизација хришћана и муслимана, који најављује Хантингтон, имаће Европу за поприште. Породице Срба су данас енклаве у западним светоназором окупираној Србији. Српски православни светоназор је мањински, интуитиван, делегитимисан а његови представници учињени немоћнима. Свако удруживање пољопривредника је обесмишљено ЕУ законима, а онда нас окупациона власт позива на удруживање унутар туђег светоназора. Позивају нас на понемчење. Немогуће је живети, а камоли се осећати остварено, на самопорицању породичне и народне историје, професионалних норми, духа, језика и писма, вере, менталитета, календара, традиције. Светоназор је извор среће.

Оружје којим је поробљена данашња Србија је светоназор као конструкт немачке филозофије. Клин се клином избија и стога ако желимо да се одбранимо морамо користити исто оружје. Емануел Кант је први употребио термин светоназор 1790. године у „Критици моћи суђења“. Параграф 26. је посвећен светоназору – поимању узвишенога које настаје у души. Идеја узвишеног припада култури просветитељства. Од просветитељства се окружење посматра са сврхом уздизања. Знање о свету је моћ којом се човек уздиже изнад окружења, постаје јачи, спретнији, безбеднији. Прављење баште, уношење поретка у хаос, стварање система који тачно функционише ... су теме просветитељства. Ту се први пут јавља појам образованог човека. Образованом човеку се душа може уздизати, усхићавати, градити. Кантово је питање, шта то омогућава? Одговор је обједињавање представа о целини света у сопственој души. Осећање узвишеног настаје када човек може; сва искуства, утиске, доживљаје у вези свог окружења, да обједини и осети као постојање јединственог почетка, невидљивог извора којим пуни своју душу, чинећи је местом целог света. Дакле душа постаје колевка, гнездо, огледало у ком се налази то јединствено осећање за целину света. То што се налази у души је светоназор. Супстрат светоназора је узвишено стање душе. Светоназор је сагледавање света невидљивим очима, отвореним очима душе. Фридрих Шлејермахер 1813. године као творац херменеутике, науке о интерпретацији (вербално и невербално, семиотско итд) религију сматра способношћу осећања Бога. Логика просветитељства се мора употребити за разумевање православног односа према Богу и људима, зарад нашег освешћеног супротстављања противнику. Клин се клином избија.

Закључак из овог Кантовог описа светоназора је да су нам од 5. октобра 2000. године као момента окупације, душе „прикопчали“ на туђинске изворе осећања, представа, норми, циљева. Зато је све српско изгубило моћ или избачено из образовања и васпитања. Зато је бескаматна пољопривредна банка или СРБЗЕМ неприхватљива идеја, а камоли пројекат за спровођење. Светоназор је свеобухватно знање о свету, друштву и самом себи, које човек сматра истинитим, не обавезно свесно већ и интуитивно, а које му омогућава да се оријентише у свету и делује у њему. Светоназор је мапа пута, морална топографија, морални оријентир у смислу политике, права, етике, економије. Колико пута су наши политичари у Бриселу или Вашингтону потписивали документе који су били „мапа пута“?

Светоназор обухвата целу личност за разлику од специјалних знања и вештина, научних или експертских знања, навика итд. Светоназор је отворен за корекције, ширење и продубљавање, јер представља отворену структуру. Освешћени живот значи освешћивање сопственог светоназора. Пуноћа живота је бављење светоназором. Ко не живи унутар светоназора, не може се рећи да води активан живот већ лута. Већина данашњих Срба лута у магли туђинских медијских обмана.

Како Кант каже, светоназор је узимање целине света у себе. Светоназор настаје кроз васпитање и образовање у најранијем детињству. Светоназор одређује снагу појединца, а тиме и моћ заједнице као скупа појединаца са снагом или без снаге. Тренутни образовни систем у Србији ствара нараштаје без снаге, без светоназора или са непријатељским светоназором. Резултат су сви облици декаденције, психопатологија и социопатологија, масовна убиства и несреће изазване немаром нестручних. Светоназор је увек истинит, са мером. Када човек није свестан своје мере ствара проблем и себи и људима око себе. Свака група људи или народ има свој светоназор. Светоназор обједињава и људе, а не само човеков појединачни унутрашњи свет. То да се артефакти свог идентитета, детаљи свог начина живљења, сакупљају и чувају је последица свести, последица културе, тежње узвишеном. Колевка културе је светоназор. Вредност домаћег васпитања, песама, игара, споменика, вредност пегле на жар, вредност камења на археолошким налазиштима, вредност музеја, вредност позоришта, вредност историјских списа је део аутентичног светоназора, а аутентичност се не може купити.

Када се мисли на унутрашњу консолидацију и интеграцију унутар народа тада се мисли на домаће васпитање. Васпитање је градња светоназора у домаћим условима породице када се за циљ има припрема младе личности за самосталност и слободу. Битно је нагласити да је у руској и немачкој филозофији идеологија супротстављена светоназору, док се идеологија и светоназор поистовећују у енглеској, француској и америчкој филозофији колонизатора. По коришћењу речи идеологија, препознаје се ко је чији „ђак“ или агент утицаја. Идеологија као вештачки конструисан светоназор има за циљ неслободу, покоравање других кроз наметање слике света која нама одговара и није изворно слика света тих људи које покоравамо. Како између народа тако и унутар једног народа, идеологија као фантазам, може да буде употребљена за доминацију једне класе људи над другом. Идеологија је насиље, а насиље увек припада мањини. Стварање „свесних комуниста“ ... „свесних Немаца“, „свесних ЕУ толерантних Срба“ у школи, су примери светоназора као оружја, као идеологије, приказивање неслободе за слободу, стварање поданика. Светоназор је спонтан и по томе се разликује од идеологије. Светоназор је лично проживљавање, лични утисак. Светоназор је субјективан, а идеологија је објективна, комплет убеђења, веровања, вредности, који се спроводи у живот кроз политику, она дели, кажњава, награђује итд.

Постоје само два правца у васпитавању: 1) васпитавање кроз дисциплину и принуду уз уважавање слободе и самосталности као крајњег циља и 2) васпитавање без дисциплине и принуде кроз подстицање, усмеравање и лични пример као најважнији. Када водите велику групу деце нужна је дисциплина и то је једини начин васпитавања. ЕУ декаденција је у Србији забранила тај, у пракси једини могући начин васпитавања. Искусан педагог уме да прави баланс између принуде и слободе. Добар кувар прави добру торту, мешајући разне састојке. Други правац васпитавања је без принуде, искључиво кроз изазивање интересовања. То је део савремене педагогије са радом у малим групама који даје виши квалитет образовања. Сваком детету треба посветити посебну пажњу уз развијање задивљености. Циљ и таквог васпитања је, и ограничавање и самоограничавање, стварање пристојног понашања човека, таквог да ограничава себе и не чини испаде који би га окарактерисали као непристојног. Достојевски о томе ко је господин, каже: „У данашњем свету сматра се разузданост као слобода; док је права слобода – само у савладавању себе и своје воље; тако да се на крају постиже морално стање из којег човек може увек, у сваком моменту, бити сам над собом господар. Док разузданост жеља води само у ропство“. Домаће васпитање ствара господина онда када учи озбиљности и мери у понашању. На жалост, децу данас васпитавају екрани телевизора, компјутера и мобилног телефона, што је грешка родитеља, дозвољавање безосећајне инфантилности, приступања животу кроз фикцију, а не кроз озбиљност живљења. Пре господина је потребно створити интелектуалца, човека који мисли концептуално, кантовског образованог човека. Интелектуалац се ствара у периоду основне школе, читањем књига (због личне жеље за уздизањем), а не гледањем у телефон. Развој маште у раном периоду образовања, луцидност омогућава настанак интелектуалца, човека освешћеног светоназора. Данас је премного оних који се ословљавају са господине, а то чине у неморалној ситуацији у којој господе не може бити. Гледање у телефон смањује број младих способних за развој маште, за самостално размишљање, па тако и за освешћивање светоназора. Људи који траже знање у мобилном телефону као манипулатору свести, су поданици тоталитарног друштва које Хана Арент описује као главицу лука, у ком сваки нови слој „лука“ као организациона структура, онемогућава следећем слоју поданика да сагледа и сазна истину о изманипулисаности.

Сучељавање светоназора и моћи је битно унутар породице због свуда присутне психопатологије. Освешћени светоназор лечи патологију, посебно ону неприметну: себичност, безобзирност, неосећање наношења бола другима, изостанак кривице или стида при наношењу бола другоме, неозбиљност, цинизам, иронију, сарказам, пркос, дељење, понижавање, љубомору, сужење свести, пребацивање осећања кривице на другог човека. Светоназор ствара независне личности. Моћ је стабилна „способност заједничког деловања“ код независних личности освешћеног светоназора које осећања и доживљаје са одушевљењем деле при деловању. Парсонс говори о расту моћи која се дели. То је образац понашања светоназорно здраве породице у којој нема неуротичног комплекса моћи, потребе за храњењем ега кроз доминацију, дељење, конфикт.

„Чији си ти мали?“ – је питање којим читав комшилук на селу васпитава децу. У великим градским стамбеним зградама где се људи који живе врата до врата не познају, ниво интеракције са комшилуком је мали. У комшијским интеракцијама додатно настаје или се потврђује светоназор. На селу, где је заједнички рад, а уз рад и разговор у породици незаобилазан, ствара се далеко пунији и потврђенији светоназор. Не зове деда унука да саде вишње, зато што унук стар пет година може да држи ашов, већ да би га научио погледу на свет – светоназору, који обједињава и човека и дом и село и град и царство, како не би опустели.

Тамо где нема пристојности, народ нестаје“ – Конфучије.