Дејан Комненовић, дипл. економиста
Заокружујући период од једне до друге Српске Нове године, у 52. недељном прилогу о пољопривреди говоримо о психологији. Да би се утемељио став о потреби стварања бескаматне пољопривредне банке и националног агро кластера, незаобилазна су психолошка разматрања тоталитаризма као препреке.

Приоритет има давање одговора на питање зашто читаво друштво губи везу са стварношћу? Зашто је просечном човеку, у две деценије примене интернета 2004-2024, пажња пала за четири пута, са 160 на око 40 секунди? Зашто људи који се чине рационалнима, масовно прихватају ирационалне идеје и одбацују очигледан смисао? О могућности окупације друштва безумљем Густав Лебон у „Психологији маса“, каже: „Масе никад не желе истину, оне одбацују доказе који не одговарају њиховим укусима. Радије ће обожавати грешку ако их она очарава. Ко им поклања илузије, лако постаје њихов господар. Ко покушава да разруши њихове илузије, неизбежно постаје њихова жртва.“

Анализирамо механизам тоталитаризма који нас притиска очигледним свакодневним лажима, дневним „историјским конференцијама за новинаре“, пандемијама, ратовима, растом цена енергената и хране, дигитализацијом и карбонским порезом на ваздух. То је тоталитаризам дубоке државе коме служи домаћа власт. Тоталитаризам као политичку тему не отварају опозициони политичари што говори о томе да су и они лично паралисани колективном психозом. Ми у овом серијалу отварамо теме сличних табуа.

У претходном прилогу лајтмотив нам је био експеримент „Свемир-25“ у који нас, као у ограничени животни простор, гура дубока држава. Тоталитаризам функционише у логички сабијеном времену и простору. То значи да је борба против тоталитаризма не само физичка или политичка већ и психолошка. На нивоу психологије, нема никакве дилеме да ми живимо у тоталитаризму.

„Потребна је деколонизација свести“ - мисао је Александра Дугина. Када будемо управљали светоназором, бићемо у могућности да зауставимо преполовљавање броја Срба до краја века. Управљање светоназором нације је немогуће без ослобођења од тоталитариста Давоса. Актуелни студентски протести не могу довести до деколонизације свести. Промена од прозападне власти, на власт прозападне опозиције, није промена. Опасност од изазивања психичке епидемије је већа него од ковид пандемије. За Карла Јунга, највећа опасност за човечанство је сакривена у самом људском уму. Ни глад, ни земљотреси, ни микроби, ни рак, већ вирус фикције другог човека се јавља као највећа опасност, због чињенице да нема адекватне заштите од психичких епидемија које су бесконачно разорније од најгорих природних катастрофа. Неспособност да се изборимо са унутрашњим силама душе, представља највећу опасност за опстанак човечанства. О латинској пословици: „Човек је човеку вук“ писали смо сучељавајући мисли Томаса Хобса и Жан Жака Русоа. Јунгова поента о опасности од вучје природе је очигледна у историји, када ирационално постаје правило, а не изузетак. Јунг је тај феномен назвао психичком епидемијом. Србија данас живи у психичкој епидемији, изгона сваког смисленог предлога или различитог мишљења.

Пример епидемије безумља је лов на вештице у Европи и Америци од 15. до 17. века. Хиљаде жена су спаљене на ломачи, не због стварних преступа, већ зато што су постале психички вентил за друштво захваћено паником. Постоји податак да у појединим селима Швајцарске, на крају безумља, није било жена. Други пример је тоталитаризам 20-тог века. Милиони људи су прихватили идеологије, које су јасно рушилачке и безумне. Десетине милиона људи су изгинуле у Другом светском рату због психичке епидемије. Чланови друштва у колективној психози трпе морални и духовни пад, дејствују ирационално, афективно и неодговорно. Преступе које човек као појединац никада не би извршио, врши без гриже савести у гомили. Човек у стању психозе не може да освести своје заблуде, а друштво у стању колективне психозе није способно да спозна своје безумље. Нема спољне тачке посматрања, која би омогућила онима који живе у стању психозе да сагледају проблем. Тако је и са Србијом данас.

Искористићемо аналогију између појединца и друштва за опис механизма потањања у колективну психозу. Где је окидач за психозу појединца? Узроци психозе код појединца могу да буду физичка траума или психоактивна средстава, али су најчешће медији. Силвано Аријети, специјалиста за шизофренију, описао је стадијуме који воде ка безумљу појединца. Први стадијум је фаза панике, када човек уочава узнемирујуће ствари, уплашен је, збуњен и не може да објасни непознате појаве које преживљава. Други стадијум је оно што Аријети назива психотичким инсајтом. У тој фази човек упоређује перцепције, ствара патолошки начин виђења реалности, који му омогућава да објасни преживљену аномалију. Инсајт значи да пацијент на крају налази смисао у својим доживљајима али је тај смисао психотичан, заснован на заблудама, а не на стварном сагледавању ситуације. Фикција омогућава човеку у стању панике да избегне ток негативних емоција, али по цену губитка везе са стварношћу. Описани психотички слом је ненормални начин ношења са екстремним стањем узнемирености. Сада замислите све то на нивоу целог друштва.

Шта се дешава кад је мноштво рањивих појединаца у стању психозе? Форма коју добија колективна психоза зависи од историјског и културног контекста погођеног друштва. У данашње време најчешћи облик колективне психозе је тоталитаризам свесно генерисан од стране медија и власти. Тоталитаризам је централизовани облик власти који потире индивидуална права потчињених. Тоталитарно друштво се дели на класе управљача и потчињених, где су и једни и други психопатолошки измењени. Управљачи корумпирани влашћу се понашају као божанства изнад устава и закона, дистанцирајући се од потчињених. Маса потчињених прихвата инфантилан и понизан начин понашања. Сталне „реформе“ које спроводе управљачи утемељене су на фикцијама. То су у нашем случају фантазми ЕУ поглавља и стандарда. Кључни елемент тоталитаризма је ментицид – убиство разума. Дански психијатар Џаст (Јуст) Мерло у књизи „Силовање разума“ дефинише ментицид као организован систем психолошке манипулације која руши способност људи да мисле самостално. Фејсбук порука каже: „СНС је штедљива странка. Има их 700 хиљада, а користе само један мозак“. И то није шала већ стварност.

Ментицид омогућава класи тоталитариста да уграђују своје мисли у умове рањивих људи, немоћних и старих, необразованих и болесних које користе и уништавају. Та техника укључује комбиновано коришћење страха и пропаганде. Ментицид почиње са сталним засејавањем страха, што преводи аудиторијум у стање панике и наводи на прихватање безумних убеђења. Најчешће коришћена техника су таласи терора. Тим методом периоди интензивног угњетавања страхом се смењују са периодима спокојства, али после сваког периода спокојства наилази јачи талас страха и циклус се продужава. Талас страха од светске економске кризе 2008. и фискална консолидација у Србији су сменили талас страха од миграната, па талас страха од пандемије, па талас страха од нуклеарног рата у Украјини и сад предстоји плашење глобалним загревањем. Тренутно нам продају „спокојство од номиналног раста БДП-а“. Само недостаје напад ванземаљаца инсцениран блу-бим технологијом као окидач за невиђену колективну психозу? Психолошки ефекат сваког таласа терора има већи резултат после периода спокојства зато што су људи још увек забринути због претходног искуства. Морал пада, а психолошки ефекти сваке нове пропагандне кампање постају јачи, делујући на већ ослабљени народ. Нису масовна убиства случајност и није раст броја бескућника на 5.000 у Београду случајност, нити је раст броја развода случајност, нити је раст наркоманије случајност. Списак последица деловања тоталитариста је огроман. Пропаганда игра централну улогу у том процесу, макар кроз приказе суша, поплава, пожара у вестима или ратних прича емисије „Актуелности“. Пропаганда шири лоше вести, забуну, упозорења о опасности и кризи, спроводећи рушење ума масе. Сукобљена очекивања из намерно нејасних информација онемогућавају јасно мишљење људи. Ова техника паралише све, јер како је приметио Мерло, „логику је могуће супротставити логици, али нелогичност збуњује оне који желе да мисле јасно“. Срачунато замешатељство не само да парализује већ и повећава зависност маса од патолошки измењеног лидера, који тврди да има све одговоре. Збуњеност повећава подређеност и склоност прихватања заблуда. Инсајт је тако заокружен и на државном нивоу као и на нивоу појединца. Велика непроверљива лаж (ЕУ рај на земљи) и стално понављање апсурда (аномични ЕУ закони) имају већу емоционалну привлачност од разума и логике уколико су „подмазани“ номиналним растом плата и пензија, у ствари раслојавањем друштва на подобне и сувишне. У тоталитаризму дубоке државе пољопривреда и село су сувишни, 40 одсто светског копна треба ослободити тог загађења. А за самоуништење српски сељак гласа на изборима, што је безумље колективне психозе.

Напад тоталитариста је и уклањање позитивних узора људи из окружења. Мобилни телефони и друштвене мреже су одвојили људе једне од других. Технолошки стимуланс изазива осећања и немир, стално кретање без одмора, разговора, размишљања. Уместо тражења одговора од људи око себе или себе самог, ми користимо готове одговоре са екрана, у чијој позадини „чучи“ подметнута инсајт-обмана. Полуга тоталитариста је социјална изолација. Људи у изолацији лакше прихватају наметнута мишљења. Условни рефлекс Ивана Павлова или научена беспомоћност Мартина Селигмана су примери управљања и људима. Сваки дресер животиња зна да изолација и понављање стимуланса дају резултат. Тоталитаристи су дресери који политичке жртве држе у изолацији, збуњују пропагандом и таласима терора. Становништво подвргнуто ментициду пада у стање безнађа и рањивости. Бесконачан ток пропаганде претвара умове способне за рационално мишљење у вихор хаоса. Масе желе враћање ка боље уређеном свету. Управо у том моменту тоталитаристи праве пресудни корак. Хоћете да се вратимо на време пре пандемије ковида? Е, повратак реда у свету, који се чини убрзан у правцу хаоса, има цену. Треба да се одрекнете своје слободе и предате контролу над деловима свог живота управљачкој елити. Треба да прихватите раст принуде, да се одрекнете самодовољности и одговорности за свој живот и постанете покорни поданици. Људи се у тој тачки предају обманама тоталитариста. Разум и пристојност постају немогући у тоталитаризму ком смо се предали. Сви гледају „геј параде“ али не реагују. Родно осетљиви језик иако родови не постоје, је норма новинарства у Србији, што је последица новинарске колективне психозе. За усвајање деце од стране хомосексуалаца сви знају али ћуте. Кршење уставних овлашћења председника државе сви гледају, али одобравају. За децу „на усвајању“ код страних агенција сви знају али ћуте. За очајан положај Срба на КиМ сви знају али ћуте. Парализа, забуна, предаја психози су карактеристике тоталитаризма и у Србији. Он је у ЕУ тренутно чак јачи.

Психопате имају особину егоцентризма, вере у то да су они мера и центар света. Нико други није у праву и за све су други криви. „Ја па ја“ приступом убијају дух људи око себе. Они су и бабица и свештеник и лекар и судија и вештак и возач и тужилац и избеглица и мигрант и жртва насиља и војник и херој. "Психопата себе претвара у некакав центар васионе и више није у стању (а и не жели) да осећа, схвата друге и да воли било кога осим себе" – каже Владимир Невјарович у "Терапији душе". Просечан човек је по тоталитаристима крив за глобално загревање, што је класичан пример обмане. Особина тоталитаризма је одстрањивање спонтаности која доноси радост живота и омогућава стваралаштво које покреће друштво напред. То постижу строгим потчињавањем поданика. Психопата доводи до застоја породицу или доводи до застоја државу, изазива конфликт, разградњу или погибију.

Најважније питање данас је како избећи тоталитаризам? Тај задатак тражи разноврсност приступа и сарадњу многих људи. Онако како је ментални напад разгранат и одбрана мора бити таква. Први корак представља довођење у ред наших сопствених умова и живота. Треба надахнути друге да следе Ваш пример. Лични пример најчешће ослобађа поданика од подаништва. Информација која противречи тоталитаризму, треба да буде распрострањена што је могуће шире и за то је пресудна стратегија заобилажења медија у власти дубоке државе, којом ћемо се бавити у наредна два прилога. Друго је коришћење хумора за делегитимизацију управљачке елите. Сам демагог је обично неспособан за сваки вид хумора. Трећи предлог су паралелне структуре Вацлава Хавела. Паралелне структуре су све форме организације, бизниса, института, технологије или стваралаштва, које физички постоје у оквирима тоталитарног друштва, али се морално налазе ван њега. Када се створи довољна количина тих структура, настаје енклава слободе унутар тоталитарног света. Детаље Хавел објашњава у књизи „Власт немоћних“. Паралелне структуре истомишљеника су простор у коме може бити проживљен живот са другачијим светоназором, а да Вас тоталитаристи не могу прогонити, означавати лудим и дисквалификовати. Само Ваше постојање је за њих побуна. Свака освешћена породица је паралелна структура у данашњој Србији. Битно је домаће васпитање, подржавање хуманости и везе са другим људима. Тоталитарни системи цветају на дехуманизацији и изолацији. Уметност и култура играју значајну улогу у борби са тоталитаризмом. Тоталитарни режими стреме ка томе да контролишу уметност, јер има снагу да окупи и надахне људе.

„Певајте и смејте се, јер то зла сила не подноси никако“, је мисао Старца Тадеја Витовничког.