Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 56. прилогу настављамо разматрање механизма управљања светоназором на примеру људи који одбацују туђи светоназор и почињу да траже свој. То су савремени људи Кустуричиног „Подземља“ који излазе на површину, али из античке „Платонове пећине“ као алегорије.
Резултати тог изласка су промене. Али ту долазимо до проблема да „пећински човек“ зна шта неће, али не зна шта хоће. Наше промене су обично против, а не за. Нема непоколебљиве свести о вредностима за које смо. Размишљали би ми, али кад би знали о чему. На дну „Платонове пећине“ нас уче да је највећа слобода у забораву на време кад смо истински били слободни или бар презиру према времену и местима слободног живљења. Зато и по изласку из „Платонове пећине“ живимо, иако без окова, али у улазу у слободу од слободе, улазу у пећину, као на слици.
Постоје само два светоназора: креативни или зомби као код поменутог Канемана, домаћински или себичан, самољубиви. То су два пута којима може да пође „пећински човек“ у тражењу слободе. Први води ка слободи а други ка враћању у ропство, на дно пећине. Први је светоназор, а други је антисветоназор. Први је тражење, грађење, давање, добродетељ, а други самољубље, страх, глад, грабеж. Једина два пута су: тежи али исправан, пут пуноће живота или лак али неисправан, пут у ропство. Херакле је бирао између две нимфе: Ужитка и Врлине. Деца у основној школи бирају између цврчка и мрава. Данте у свом „Паклу“ бира слично као и Фауст код Гетеа или Дон Кихот код Сервантеса или Одисеј код Хомера или Пјер Безухов код Толстоја. Тако смо ми изабрали 5. октобра 2000. године да кренемо лакшим, зомби путем малоумља, изабравши ЕУ окупатора за стараоца. То малоумље је почело деценију раније. Живели смо 45 година у једноумљу, затим 35 година у малоумљу, а од 2025. године покушавају да нам наметну безумље зеленог тоталитаризма, ка чему нас води БИО 4 кампус у Раковици и трансхуманизам.
Духовно стање данашње Србије говори да смо сви ми на насловној слици овог прилога, на улазу у пећину слободе од слободе, независно од материјалног стања и образовања. На слици смо ми, људи неосвешћеног сопственог светоназора. Ово је духовна слика Срба од сељака на трактору до академика САНУ. Живимо у наопаком друштву у коме настране особе, проститутке и криминалци које нико не хапси, ТВ забављачи и певачице, имају виши статус и приходе, утицај и углед од академика, професора, сељака и најбољих мајстора или професионалаца у било којој струци.
Озбиљан рат, страх или потрес је потребан да се освестимо и престанемо са слављењем ноћи вештица, родне равноправности и сличних обмана антисветоназора у медијима. Довођење на питање живота или смрти нас може отрезнити. Имамо у пољопривреди мноштво примера кретања лакшим путем, комфорним, ситим ... али низа страну. Пример антисветоназора Срба је „Ц маркет“. Пре 20. година је приватизован за око 59 милиона долара иако је вредео преко 300, а затим је шест година касније продат за око двадесет пута више „Делезу“. Данас „Делез“ зарађује преко 200 милиона евра годишње експлоатишући Србе. Годишње зарађује око четири пута више од суме за коју је „Ц маркет“ продат. Зашто? „Зато што сам паметан“, како рече председник. Кад сутра из српске „Платонове пећине“ почну да излазе на површину „пећински људи“, може се десити да услед неког потреса промене свој правац кретања, ка тежем – али, ка путу живота. Може се „случајно“ десити покрет за живот уместо данашњег покрета за смрт. Неколико пута мање деце полази у први разред основне школе на селу него пре пола века. Пример је и 26 милијарди динара „инвестиција у рурални развој“ и 28 милијарди динара „инвестиција у сточарство“ у периоду 2016 – 2020. године или актуелни „пакет инвестиција“ од 770 милиона евра (од чега су изгледа одустали јер га скривају ваљда од ревизора) намењених „обнови пољопривреде“. Можда се, неочекивано, од тако издвојеног новца оснује бескаматна пољопривредна банка!
Први корак, тежим али путем ка животу, може бити успостављање СРБЗЕМ циклуса „од рала то астала“, куповањем читавог некадашњег ланца „Ц маркета“ и „Пекабете“, од „Делеза“. Имовина народа створена у ЦЕНТРОПРОМ-у, може постати део српског народног акционарства већ сутра. Исто онако како војна индустрија мора бити у државном власништву, тако и значајан део прехрамбеног малопродајног и индустријског сектора мора бити у СРБЗЕМ народном акционарству. Николас Калдор је 1934. математички то доказао. „Лебац је оружје“, рече сељак Жика Вуковић, у години отимања „Ц маркета“, знајући ситуацију из живота и закључујући исто што и економиста Калдор.
Да бисмо дошли себи, свом светоназору, потребна нам је велика прича о култури српског становишта професора Мила Ломпара, поимање позитивног етничког система Лава Гумиљова, управљање светоназором како би се култура и политика објединиле у једну целину. Потребна нам је српска „културна револуција“, иста по називу као она у Кини која траје од 1978. године.
У првом прилогу разматрања механизма управљања светоназором смо утврдили да код питања „шта и како јесте“ људи заробљени у данашњем тоталитарном друштву усвајају туђе илузије као стварност, да код питања „шта и како знам“ усвајају туђе лажи за истину и код питања „шта да се ради“ поступају неморално и декадентно, што води ка општој несрећи.
Како изгледа „Платонова пећина“? „Платонова пећина“ је дубоко у земљи и на њеном дну седе, не могу да се усправе, људи са окованим ногама и окованим вратовима. Окованост ногу симболизује изостанак воље, неспособност да се усправимо и супротставимо, а окованост вратова симболизује неспособност да се осврнемо око себе, да сагледамо лажно знање и лажно образовање којима су нам вратове фиксирали на гледање у мобилне телефоне, рачунаре и телевизоре уместо да гледамо у стварни живот. Људи се у „Платоновој пећини“ рађају и умиру. Леђима су седећи ослоњени на зид висок око три метра и усмерени да могу само да гледају сенке на супротном осветљеном зиду пећине. Све што сматрају стварношћу су кретања сенки на осветљеном зиду. Окови на врату им онемогућавају да сагледају сами себе, своје недостатке, а камоли људе око себе. Иза леђа окованог народа, иза и преко зида високог око три метра, долази светлост од ватре наложене високо иза, док непосредно испред ватре неки „помоћници“ носе лутке, облике и предмете који дају одраз сенки на супротном зиду пећине у који су загледани људи на дну пећине. Телевизије у данашњој Србији су управо ти „помоћници“. Да би човек побегао из „Платонове пећине“ потребно је да га неко од „помоћника“ усправи и скине окове са ногу и врата или да то учини побуњени Морфеус као у филму „Матрикс“, односно Сократ или слободан човек као код Платона, који се вратио са површине изнад пећине како би ослободио макар неколико сужања. Платон на почетку седме књиге о држави, описује пећину и бављење политиком као силажење слободних људи са површине изнад пећине у тмину и блато пећине.
Свет који описује Платон има три своја дела: 1) спавајуће Ја, 2) трагајуће Ја (наш свет Херакла, Одисеја, Дантеа, Дон Кихота, Пјера Безухова, Фауста) и 3) слободно Ја.
Пример бирања пута у слободу, а не у ропство, у живот а не у смрт је Гетеов Фауст. На једном месту у причи, дешава се да Фауста ђаво наговара да испије отров, али се Гетеов јунак на то не одлучује. Фаустов стари свет се пред питањем живота и смрти руши и он креће да тражи нови. На том месту анђели Фаусту певају „изгради свој свет изнутра, изгради свој свет изнутра“. То је универзални мотив враћања себи. У светској литератури свих времена, то је један од главних садржаја, тражење слободе и новог светоназора у себи. Примери су Одисеј, Селинџеров блудни син, или Буковског, Фауст и много других митских и књижевних јунака. И сви су они верзије велике приче, „доћи себи“. Не можемо наћи подршку у спољном свету. Да бисмо у свом животу били јаки, да бисмо имали тачке ослонца, потребно је да их налазимо у себи самима. Уколико имамо унутрашње тачке подршке тада је лакше да се суочимо са спољним светом. То је пут ка слободи „пећинских људи“ који су побегли из „Платонове пећине“. Скинувши окове и побегавши из пећине илузија, лажи и неморала, „пећински људи“ долазе до одбацивања туђе тачке гледишта на свет и почињу од нуле да граде сопствени светоназор.
На том месту постоје три елемента у механизму грађења светоназора:
1) митови и велике приче (на онтолошком нивоу „шта и како јесте“);
2) симболи и симболички системи (на епистемолошком нивоу „шта и како знам“) и
3) механизми објашњавања (на моралном нивоу разликовања добра и зла - „шта да се ради“).
Прва група утицаја: митови и велике приче
Сво наше знање, по Аристотелу, сва значења представљају делове великих прича. Саме по себи речи немају значење. Када кажем: село, програм, сејање, инвестиције, развој, магла, свака од тих речи понаособ не ствара значење. А кад кажем: „Четворогодишњи програм инвестиција у развој села и пољопривреде је сејање магле“, тада градим реченицу, градим причу и добијамо значење. У реченици, значења играју своју игру и настаје то што епистемолози називају „сакривене претензије на истину“. Када изговарамо реченицу та реченица добија двојно, паралелно постојање, постаје претензија на истину или лаж. Реченице су дејства. У савременој теорији језика то се назива перформативним нивоом. Не само да говоримо већ истовремено и градимо. Свака прича претендује на онтолошку улогу стварности. Митови и приче су општи контекст унутар којег појединачне реченице и речи добијају смисао. Живот је приповедање смисла.
Пример је велика натуралистичка прича сукобљена са великом причом историје културе. Дарвин, Вилсон, Харари и Шваб формирају „светско а наше Ја“, наш а туђи светоназор, кроз причу о 13, 5 милијарди година постојања космоса. Човечанство изучава „велику историју природе“ зато што је то наш „породични албум“. Натуралистичка прича има посебну тему која се назива – теорија еволуције. Да бисмо знали будућност треба да знамо историју своје врсте. Потребно је да знамо историју како бисмо поставили праве циљеве развоја. Главни циљ нашег постојања је „саздавање интегрисаног и обједињеног човечанства“. Ако смо се раније кретали ка слепој улици, то би сада, знајући биолошку, хемијску, физичку и социјалну историју, требало да формулишемо опште задатке, опште вредности целог човечанства. То можемо захваљујући нашем „породичном албуму“ старом 13,5 милијарди година. Тај албум не можемо да игноришемо, каже Давос и Клаус Шваб. И онда стижемо на ровове у Украјини, место сукоба велике приче Давоса и велике приче историје културе. Ово је пример „објашњавајуће шеме“ грађења светоназора од стране еволуциониста. Њихов перформативни ниво онтолошки гради „истину“ водећи нас дубље у тоталитаризам.
Друга група утицаја: симболи и симболички системи
Њих су створили митови и приче као тумачења стварности. Старогрчки филозофи, објашњавају стварност кроз култове као античке симболичке системе. Прилози у овом серијалу су били посвећени тумачењима Александра Дугина о култу Аполона, култу Диониса и култу Кибеле. Интелект функционише само на основу симболичких система. Ми немамо директан приступ свету. Не можемо да достигнемо, додирнемо сваку истину света као што бисмо дотакли зид или врата на соби. Увек посматрамо све што се дешава, све догађаје, своје циљеве, кроз призму симболичких система. То су инструменти без којих не можемо да видимо као без наочара што не могу да виде људи слабог вида. Време када деца „прогледавају“ је читање књига у основној школи. Тада се развојем унутрашњег појмовног, симболичког система, развија машта и гради интелект, величина, капацитет интелекта. Дакле, симболи су инструменти. Ти алати постоје јер без њих не можемо да сазнајемо. Наше речи нису просто речи, а реченице нису просто реченице. То су појмови. О томе говори Аристотел у првој књизи о политици. Он говори да за разлику од других бића која живе у групама, ми смо бића која владају логосом, осмишљеном речју. То је наше преимућство. Осмишљена реч је предност наше врсте. То нам омогућава формирање појмова: добро – зло, праведно – неправедно, истина – лаж, допустиво – недопустиво, али и стварање државе, породице, политике, економије, великих система појмова. Појам је симбол. То нам омогућава да преосмишљавамо наше животе. Осим што појмове формулишемо ми их непрестано проверавамо, оповргавамо, појачавамо, одбацујемо или продужавамо даље са њима. Цело човечанство непрестано полемише шта је праведно, која је теорија праведности исправна. Ни једно друго живо биће то не може да ради. То је пример непрестане расправе о систему симбола.
Примера ради, можемо да говоримо о физичком свету описујући га помоћу математичких бројева, једначина и израза. Можемо своје емоције и осећања да изражавамо као музику, кроз нотне записе. Мисли можемо да пишемо писмом које је састављено од симбола, слова која шифрују смисао. Зато наш мозак делује као дешифрант. И све што можемо да знамо је дато кроз симболе. Пример је у домаћинству, кад пијемо кафу. Знамо да три шоље кафе нису штетне. Симбол – појам је штетне, нештетне, здраве, нездраве. Већ то је пример симболичког система.
Трећа група утицаја: механизми објашњавања
Први корак који разјашњава објашњавајуће шеме, шеме интерпретације, је појам узрока и последице који је изумео Аристотел. Када објашњавамо свет помоћу симбола, узрок и последица су увек елементи симболичког система. Узрок је на латинском, кауза. Бог се сматра најчешћим узроком. Примера ради, бог Посејдон је деловао на океан како би збунио и омео Одисеја. Узрок има последицу. Кад говоримо о светоназору, тада узроци формирају наше Ја. Све објашњавамо кроз односе или ланце узрок – последица. И притом, свако тумачи, свако схвата та каузална дејства на различите начине. Пример погрешне објашњавајуће шеме која је стајала унутар изазивања светског рата је рад биолога Едварда Вилсона из 1912. године о биолошкој неопходности рата. Социобиологија је била општи покрет тог времена. Расизам је никао у колонијалним метрополама, Великој Британији и Француској. Уверење је било да је рат део еволуционог система ... слично данашњем да је једна светска влада део еволуционог система. Уверење је било да су ратови рационално оправдани. Док их несрећа самог рата није уверила у супротно. Слична је и велика прича о ЕУ рају на земљи.
Историја се понавља и свету предстоји ново суочавање са стварношћу и отрежњење од обмана и илузија туђег светоназора. Управљање елементима светоназора, какви су: велике приче, медијски наративи, системи симбола и појмова, објашњавајуће шеме, тек треба да откријемо у окупираној Србији. Предстоји нам оснивање катедри, института и факултета за светоназор. Предстоји нам откривање шта је то што непоколебљиво хоћемо и кретање ка истинској а не туђој, пећинској слободи.