Дејан Коменовић, дипл. економиста
У 57. прилогу о алтернативном моделу организовања пољопривреде анализирамо управљање светоназором слободног човека.
Претходно смо направили осврт о светоназору „пећинског“ човека који у глави има туђи светоназор и управљању светоназором „будног“ човека који одбацује туђи и почиње да тражи свој светоназор.
У конвенционалном рату побеђује онај ко боље користи ракете, авионе, дронове, тенкове, митраљезе, а у информационом рату који у Србији не престаје од 1999. године, победиће онај ко има моћнију информацију и са њом уме да управља. СРБЗЕМ национални агро кластер је једна од таквих информација, ка којој, зарад управљања, улазимо у детаље.
Слободним људима се могу сматрати искључиво млади људи, студенти и деца које није окупирао туђи светоназор. Туђи светоназор је наметнут из Давоса помоћу телевизија са националном фреквенцијом у Београду и Ротшилдовог златног фиксинга из Лондона који управља номиналним растом БДП-а Србије. Код старијих генерација у данашњој Србији је израженија окупираност туђим светоназором, због немоћи и себичности. Србија је у паду који је потребно зауставити одбацивањем туђе слике света од стране омладине.
На младима свет остаје, али слободним, аутентичним, оригиналним, што нема цену. Изјаву Александра Дугина о потреби чувања националне интелектуалне елите Русије, јер „уколико се ми не будемо бавили својом децом, то ће чинити други“, преносимо на ниво Србије. У Србији имамо лажну „елиту“ са туђим светоназором. Студенти су се побунили на улицама против очигледног безумља „елите“. Милошевић је пао 2000. године због издаје политичара. Војска и полиција се тада нису побуниле. Због узурпације политичког система, духовног насиља и психопатологије власти, Србија се креће у правцу поновног преврата. За то није довољан апарат силе. Потребно је знање. Знање је власт, власт над собом, а не само државом или њеним деловима. Постоје три врсте знања доминантна у три светоназора људи: методолошко, фактолошко и фрагментарно.
Фрагментарно знање је намењено робовима – раднику и сељаку. Ми знамо кад поорати, шта посејати, каква је временска прогноза и ништа даље од производње. Аграрни новинари или наставници у школи, професори факултета или саветници у министарству, уче нас само разбијеном комадићу знања о производњи. То да су проблем тржиште и финансије не смемо да знамо или покрећемо као тему. Тема о економији, банкарству или образовању, каква је овде на реду, је забрањена. Третирају нас као пећинске људе у „Платоновој пећини“. Чак ни ауторитети у сфери агрономије, какви су Милан Простран, Миладин Шеварлић или Бранислав Гулан, не усмеравају народ ка вишим нивоима знања, а то су фактолошко и методолошко знање. Фрагментарном знању је довољан чланак до 400 речи какав се препоручује на интернету, а из којег нико ништа закључити не може. Чланци о пољопривреди на еСтварности су неколико пута дужи и садрже чињенице које се прећуткују. Емисије какве су „У нашем атару“, „Агро југ“ или „Агро профит“ и Бог зна колико десетина других, баве се само фрагментарним знањем, јер је политички некоректно да робовима говоре целину истине. Уџбеници агрономије су такви, без целе истине. Истраживања, какво је публицисте Бранислава Гулана „Руралне средине у Србији“, су без целине истине. Стратегија задругарства професора Миладина Шеварлића, не садржи целину истине. У питању су фрагменти, мало одломљено парче знања углавном само о производњи, без целовитог алтернативног предлога како зауставити уништење коме смо изложени. Комплетне слике света нема, светоназора нема, знања о методологији управљања државом нема. Резултат је зомби мод, светоназор роба у који смо заробљени, а о коме пише помињани добитник Нобелове награде у области бихевиоралне економије Данијел Канеман. Читав српски народ је данас ратни заробљеник у информационом рату. Зомби мод је за робове, за нас „биороботе“, како би нама управљали помоћу вештачке интелигенције. Слободан човек се разликује од роба – биоробота по стваралаштву, по иницијативи. Креативност је немогућа без спознаје целине света, светоназора. Зато пољопривреда и село у Србији нестају. Третирају нас као биороботе са вештачком, а не људском интелигенцијом, а сакривањем знања гурају у уништење.
Фактолошко знање је намењено надзорницима робова – националној „елити“, тајкунима, банкарима, власти и медијима. Они имају информацију о целини проблема, али испуњавају послушно налоге дубоке државе која пушта „нове трендове“ у српску пољопривреду из Давоса. Пример новог „тренда“ који спроводи министар Мартиновић је регенеративна пољопривреда. До јуче се бавио сасвим другим стварима и о пољопривреди није ни сањао, а данас има „дубокомислене иницијативе“ које покреће за туђе „добро“. Слично је и са подвалама дигитализације, органске пољопривреде или еколошких пореза. Надзорници су послушни зарад своје личне користи. Они се понашају као плаћени чувари робова. Знају шта не ваља, али спроводе вишу вољу. И они су пример зомби светоназора, ограђени од стварања и истинског живљења.
Методолошко знање је знање наднационалних структура „дубоке државе“. Први ниво, нас робова, је ниво пећинских спавајућих људи са туђим светоназором из телевизија. Други ниво, је ниво надзорника, политичара који су изашли из „пећине“ и враћају се у њу са задатком манипулисања робовима. Имају страх од дубоке државе који их чини зависнима. Трећи ниво, људи са методолошким знањем су дубока држава. Случајност је, као у овом серијалу на еСтварности, да из Русије неко пренесе делове методолошког знања, заобилазећи надзорнике робова у српској власти и медијима. Ми у Србији нисмо чули за светоназор као средство управљања државом, а камоли да њиме управљамо. И да се побунимо и сменимо робовласничке надзорнике, огромна већина би знала против чега је, али не и за шта је. Зато су ови прилози путоказ. Пољопривредни факултет у Земуну требало би да има катедру за светоназор и почне да учи студенте светоназору стварања из којег се рађа призвање сељака, српског домаћина и аристократе о чему ће бити речи у наредном прилогу. Пољопривредна бескаматна банка и СРБЗЕМ су целовита алтернативна решења на методолошком нивоу. Стваралачки светоназор подразумева стварне вредности: породице, традиције, земље идентитета, а не ЕУ фантазије.
Тренутно нас уче да је неморално што обрађујемо земљу, што гајимо стоку, што смо власници шума, трактора, извора, потока, башта и воћњака. Све то ће наводно да буде сачувано за наше добро од нас самих, када секта богатих преузме власништво над нашом земљом. Зато нам бесомучно намећу свој светоназор у образовању и медијима. Зато нам подмећу лажне представе о загревању планете, карбонској такси, берзама гасова, дигиталном новцу, вештачкој интелигенцији и причу како ћемо да пропаднемо без чувара робова.
Како стварати људе који знају начин учења, а не само чињенице или делове чињеница је главно питање? Практична питања код грађења стваралачког светоназора су: како открити и како развијати?
Прво, код грађења слободних људи је схватање да образовање светоназора у нама већ постоји, спонтано и хаотично. Можемо да покушамо да га откријемо. Употребљив за то је начин „извртања кутије“. Замислите елементе неке слагалице или делове изломљеног стакла. Ти елементи су хаотично набацани у кутију. Та кутија је светоназор већине од нас. Он не даје довољну слику да бисмо било шта разазнали и разумели. Делови мозаика се међусобно уклапају тек понеки и понегде. Потребно је са више пажње садржај кутије изврнути на сто и детаљно прегледати, има ли неког правила, како се повезују, како склопити фрагменте у целину.
У чему је слабост овог начина? Слабост су промене у времену односно калеидоскопски идиотизам. Наша слагалица од фрагмената се стално калеидоскопски врти и мења. Генерал Константин Петров зато светоназор дели на две врсте: калеидоскопски и мозаички (постојани и непостојани). Фрагменти мозаика су пореклом различити: домаће васпитање, знања из математике, физике, хемије, политике, права, филозофије итд. Калеидоскопски идиотизам је „стално мењање приоритета“ у пракси. Зашто је то тако? Зато што је метод учења погрешан. Треба учити методолошки (о начину учења), а не фактолошки (о чињеницама). Стално мењање чињеница у окружењу не мора да значи било шта значајно, већ обману. Гомилање „знања“ о чињеницама може да паралише. Људи би требало да уче о методу, о начину учења. Тада ће имати психолошку стабилност коју данас губе при гомилању непотребних знања. Тек након знања о методологијама учења могу се брже развијати знања о великим причама, симболичким системима и објашњавајућим механизмима као деловима светоназора. У то не треба сумњати. Сумњама, каква је следећа, нама врте памет, калеидоскопски.
Читав серијал се односи на људе, а не на најављени трансхуманизам и оно што описује песма „Хуманоиди“ Дмитрија Полторацког („Гуманоиды“ Дмитрий Полторацкий) од пре четврт века у којој се пева управо о шест средстава управљања државом. Развој трансхуманизма подразумева да се у наредних четврт века појави могућност учитавања знања у човека као у филму „Матрикс“. Људи би тако за пар секунди могли да науче борилачке вештине или управљање хеликоптером или да стекну знања каква има доктор медицине, учитавањем из вештачке интелигенције. Образовање људи, на тај начин, подразумева нестанак људске врсте, а камоли пољопривреде о чијем начину очувања овде говоримо. Калеидоскопски идиотизам је начин слуђивања људи променама. Надзорници сваке године набацују „нове трендове“ како би слуђивали робове. Спас од калеидоскопског идиотизма је грађење постојаног мозаичког светоназора без освртања на гласине и збуњивања. Калеидоскопски светоназор, ротира и живи мноштвом слика. Супротно од њега, мозаички светоназор је постојан, почива на целини знања, чије је језгро, знање о методологији, начину учења. „Пећинске људе“ свих времена карактерише знање о фрагменту без свести о методама учења и рањивост због калеидоскопског идиотизма.
Где је могуће градити постојани светоназор? Градња целовитог светоназора је задатак „паралелних структура“. У античко доба то су биле академије стоика или Сократова, Платонова и Аристотелова академија. У средњем веку паралелне структуре су монашки редови римокатоличке цркве. У новом веку паралелне структуре су гилде, еснафи и цехови. Данашње паралелне структуре су традиционалне породице или шире, како их сагледава Вацлав Хавел.
У овом серијалу се бавимо мозаичким, целовитим, методолошким, стваралачким светоназором.
Имамо две алтернативе: или ће спољни свет да формира нас или ћемо спољни свет да формирамо ми. Након утврђивања да већ имамо неки светоназор, требало би да се запитамо: „Како су дошле до мене те емоције, осећања, мисли и идеје? Одакле су? Како их по пореклу повезати?“ Те фрагменте склапамо у шири мозаик опште приче о историји света. На тај начин се склапа велика прича и Европе и Србије и сопствене породице. Начин градње светоназора у овом серијалу припада великој причи историје културе. И помињани Фауст и Данте и Одисеј и Дон Кихот су део приче историје културе. Наш правац је супротстављање великој натуралистичкој причи Давоса.
Човек мора да се бави светоназором уколико жели да изађе из „Платонове пећине обмана“. Тај рад се може поистоветити са послом детектива, архитекте, сликара, са сценаристом који ствара сценарио. Потребно је хаос превести у ред. За нас лично нико други то неће да уради, морамо сами. Држава је окупирана од стране антисветоназора. Србија је претворена у „Платонову пећину“ обмана, илузија и лажи дубоке државе, слуђивања „врћењем памети“ у калеидоскопу медија.
Откривање оригиналног Ја, тражи одговоре на питања: Шта добијамо од споља и шта од тога је наше? Како то идентификујемо? Које објашњавајуће шеме користимо? Колико су јаки стимуланси, постоје ли прекиди и неправилности? Постоје ли места за повезивање итд? То је стварање оригиналног Ја, мој однос, моје оцене, моје провере.
Како не можемо све да проверимо, морамо нешто прихватити и без провере од ауторитета. Морамо да направимо систем ауторитета кроз пажљиву селекцију. Ту долазимо на стварање личне „паралелне структуре“ или самообразовања. То су добре књиге и часописи, људи којима верујемо, добри филмови и добра музика, добра литература, општење са људима који нас обогаћују. То нам омогућава да појачамо унутрашњи свет, уз личне провере и искуство.
Биолошка аналогија градњи светоназора је - да постајемо оно што једемо. Тако постајемо и оно што учимо. Све оно што смо спонтано уносили у себе као светоназор, без размишљања нас чини. Уместо спонтано, почињемо свесно да учимо. То се зове екологијом светоназора. На почетку изградње свог светоназора правимо филтере представа, норми, информација које долазе до нас. Тек кад се формира први ланац поретка, филтери за провере, формира се еколошко оздрављење језгра светоназора и почињемо рад на његовој градњи. Тада иде питање, како и где стицати даље образовање, где стицати даљу снагу? Ту долазимо до друштва. Закључићемо да би образовање требало да буде другачије. Заједница би требало да буде другачија. Све може да нам ствара бољу и пријатнију средину за живот. Зашто? Зато што смо ми друштвена бића. Ако је друштвена средина неугодна, неадекватна, то чак и да смо полубогови, ослабљава нас лоше окружење, контекст. Потреба за друштвом је потреба за „кружоцима“, за окупљањем истомишљеника. Историја говори да су кроз „унутрашњи ген раста“ настајале револуције, религије и цивилизације, а камоли политичка промена у Србији.
Постоје конкретни примери јачања контекста, настајања паралелних структура. Књиге које још нису преведене на српски језик окупљају групе преводилаца. Тада градња светоназора постаје знатно бржа, јер се у заједници открива и коментарише. Слично је и са прављењем локација на друштвеним мрежама зарад комуникације истомишљеника. То је бављење стварањем климе за ново размишљање, за нове идеје, важне идеје и вредности. Ти простори „паралелних структура“ се затим повећавају, уколико постоји свесно управљање ширењем. Свесног управљања је мало међу „пећинским људима“ и то је тренутно стање које већ овај прилог може да поправи. Природно је да се простор екосистема надмоћног светоназора шири. Стварање екосистема који је интелектуални, духовни, морални, у енклавама оригиналног светоназора је дугорочни пројекат. То се не ради у предизборним кампањама. Учећи даље и уз друге, понављамо свој почетни клише, одржавамо и појачавамо своје лично језгро светоназора. Читати, писати, говорити, водити дискусије, анализирати и разматрати уметност или музику са аутентичног становишта, значи потврђивање да градња светоназора функционише.
Постоји суштинска разлика у грађењу светоназора код пећинског и код будног човека? Пример је начин читања, рецимо књиге о Фаусту. „Пећински човек“ чита површно, без удубљивања и праћења тока мисли и асоцијација, јер не разуме зашто му је то читање потребно. Не осећа потребу, жељу да сазна. Зато све што чита истог тренутка ишчезава, умире. Није прочитано уградио у свој светоназор. Зашто је то тако? „Пећински човек“ у унутрашњем свету нема систем координата ранијих знања, како би знао где то што чита о Фаусту да постави, да повеже. Будан човек зна зашто чита књигу, где му њен садржај недостаје у унутрашњем свету. Осећајући потребу, књигу читамо пажљиво, удубљено, и све се мења. Видимо везе и координате, видимо оно што нисмо видели при непажљивом приступу. Мудрост је у начину учења. Ма колико били јаке воље, нећемо успети на силу да научимо неки велики непознат садржај. Кључ је у „правилу два минута“. Треба себе навикавати да макар „два минута“ читамо са пажњом неки нови садржај. Тада ће после неколико понављања, свака два сата по „два минута“, минути почети да расту на пет или десет, а кроз десет дана моћи ћемо да читамо са пажњом, на прави начин. Није воља кључ учења, већ, чешће, развој навике.
Удубљено читање књиге, је пример разлике спавајућег и будног човека. То су две различите силе, два нивоа постојања. Спавајуће Ја и пробуђено Ја постоје у два одвојена света. За спавајуће Ја све ишчезава. Будно Ја све задржава и гради у мозаик.
Филозоф Андреј Баумејстер наводи да Декарт на почетку својих „Принципа филозофије“ пише о томе да у раном детињству откривамо утиске и осећања који формирају наше предрасуде. Лажне, непроверене, објашњавајуће шеме су предрасуде. Да бисмо одбацили предрасуде потребно је освајати умећа која укључују и схватање реалности (шта и како јесте?) и разумевање нашег знања (шта и како знамо?). Без тог разумевања у 21. веку немамо куд. У супротном ћемо увек бити марионете, поданици на овом свету, без разликовања поверења достојне информације од подвалне. Читати лоше књиге, гледати ријалити програме, бавити се разонодом, значи живети у спавајућем стању и тада немамо право да се жалимо да нам је лоше и да неко нешто ради мимо наше воље, јер живимо мимо наше воље, неслободни изнутра. Спољна неслобода је последица унутрашње. Гледање ријалити програма на ТВ Пинк и слични садржаји на осталим медијима су илустрација тежње власти да што више буде хипнотисаних, спавајућих, пећинских људи, без свога Ја.
У животу нема довољно времена. Потребно је изабрати шта је главно, а шта споредно. Од, антисветоназором окупиране, државе није реално очекивати да ће се одрећи „пећинских људи“ као поданика. Када говоримо о мозаичком, постојаном, целовитом светоназору, њега би требало развијати као део домаћег васпитања у породици, као „паралелној структури“.
Постоје проверене технике грађења аутентичног светоназора на личном нивоу. Примера ради, када сте прочитали књигу, какав је Гетеов „Фауст“, тада покушајте да целу књигу опишете на пет страница. Ако сте прочитали уџбеник историје, покушајте да га сажмете на три странице. Тада ће Ваши кратки закључци, белешке, брзо постати део Вашег светоназора. Затим, деца би требало да стекну навику играња неке улоге. Образовање би требало да учи о могућностима замене улога. Зато је важно позориште. У време барока, језуити су стварали школска колегијална позоришта. Зашто? Зато што на тај начин развијамо навику да у конкретној ситуацији одиграмо улогу у реалном животу. Битно је научити шта уопште значи играти негде у нечему неку улогу. Једно је рећи да ја хоћу да играм ову или ону улогу у животу, али је потребно знати шта значи уопште имати неку улогу. Бављење спортом или музиком, спортски и музички наступи као улоге, помажу у јачању светоназора у пракси. И дневник је техника јачања светоназора. Ми мислимо фрагментарно и раздробљено од времена до времена, од ситуације до ситуације. Размишљајући уз белешке, преосмишљавамо своје мисли, унапређујемо их, објективизујемо, доводимо на праву меру, посматрамо их са стране. Мисли које нису записане, ишчезавају. Дневник оживљава, појачава мисли, осећања, однос према себи и према свету. Инструмент грађења светоназора је дневник, за шта су пример многи књижевници света. Следећа техника су самостална искуства. За децу је корисно да уче у интернатима, тамо где нема родитеља. Деца са вршњацима разговарају, размењују искуства, ставове, утиске, иронишу, анализирају. И армија је важно искуство. Због настанка професионалне војске код младих постоји губљење осећања дуга и осећаја везе са стварношћу. Специјалне елитне школе су такође пример. Таква школа у Србији је војна школа односно академија. Тешке ствари нас формирају. О естонским школама и откривању позвања ћемо у наредном прилогу.
Тек на крају образовања, долазимо до оригиналног Ја. Оригиналност се добија кроз искуством освешћено и самостално разумевање културе. Погледом са свог становишта на свет, свог аутентичног светоназора, омогућава се сагледавање свог позвања или призвања, што су синоними. Позвања каква су домаћин отац породице или домаћица - мајка породице у данашњој Србији су презрени и погажени. На томе раде систематски политичари и медији, образовни и економски систем од октобра 1944. године, када смо окупирани светоназором дубоке државе.
Позвање је тема наредног прилога о управљању светоназором слободног човека, из питања душе, и ту оригиналним разумевањем самог појма управљања заокружујемо причу о светоназору.