Дејан Коменовић, дипл. економиста
У 58. прилогу о алтернативном моделу организовања пољопривреде анализирамо одлуку људи да живе на селу кроз питање позвања. Елита се гради од људи са позвањем. Позвање је живљење оригиналног српског светоназора. Истинска елита је светионик који штити народ од обмана.

Стручњаци за „обојене револуције“, 5. октобра 2000. су отворено говорили да је тим до 25 људи довољан за реализацију политичког преврата у држави величине Србије. Рецимо да их је толико потребно и за подухват за који се ми овде залажемо. За стварање националног агро кластера Србије по моделу Мицуи корпорације (једне од шест које су кичма привреде Јапана) су потребни људи који доживљавају као лично позвање такав подухват. Позвање захтева аутентичност. Колумна Милоша Црњанског, „Идеје“ од 20. априла 1935. године, каже да смо на добром трагу.

Сељак је носећа структура у етногенези српског народа. Био је и јесте део елите јер бољу немамо. У кратком речнику филозофских појмова „Сто сујеверја“ Јозеф Бохенски каже: „Благостање, прогрес, а понекад и постојање друштва зависи од тога да ли се постиже стварање елите. Друштво лишено елите је осуђено на застој и брзо нестаје“. Постојање и васпитавање елите је повезано са дужином живота нације. У пракси видимо да Србија нестаје. Разлог за то је и непостојање аутентичне елите. Аутентичност се пре налази у сељачком домаћем васпитању него међу академицима САНУ. Данашњи српски академици већином нису елита, јер не припадају стаблу етногенезе народа. Аутентичност треба пронаћи у својим коренима, у српском становишту. „Свет не мења насиље, него симпатија“ – пише Милош Црњански у „Јединству“, на Петровдан, 1919. године.

Позвање је пракса управљања светоназором. Већ са 12-13 година старости деца почињу самостално да се образују и истражују. Тада је то и најинтензивније. Оригинално Ја почиње да се генерише у том узрасту уз почетке откривања личног животног пута.

У контексту савременог разумевања стварности, о позвању или призвању као синонимима је први писао Вилијем Холман Хант 1854. године у књизи „Светлост света“. Припадник је романтичарског светоназора супротстављеног просветитељству. Хант сликом описује проналажење позвања као отварање врата путнику који носи фењер или светиљку. Човек са позвањем је светлост свету или макар со земље. Али да би достигао позвање он то мора да чини свесно, а не интуитивно. Лакше је разматрати информације из окружења, а теже упознавати самог себе. Идентификација призвања уме да буде површна, дечја, у односу на предрасуде. Деца видевши оџачара, полицајца или каубоја, на основу одеће, пожеле да буду та професија кад одрасту. Али, позвање није само професија. Подражавање је начин дечјег неоригиналног Ја у тражењу позвања које није ствар маште већ је повезано са потребама и задацима у стварности. Позвање је свесно проналажење везе спољних ствари са сопственом душом. Позвање тражи будно Ја. Позвање је опасна реч. Сва данашња западна цивилизација је против призвања. Призвање значи стварање, излагање болу, стресу, напору, излажење из зоне комфора. Савременој „цивилизацији“ запада је циљ супротан: успаваност, уљуљканост, градски комфор у ком је лако људима манипулисати, унификовати их. Први семинарски рад на економком факултету, пре три деценије, аутора ових редова, био је код тада асистента Михаила Арандаренка. Требало је да буде на тему унификације и оригиналности. Асистент ми је дао дијаметрално супротну тему у правцу изучавања дела Фридриха фон Хајека. Наравно, моје размишљање није било повиновање унификацији. Унификација је онај оков око врата из „Платонове пећине“. Оригинално Ја је увек лично и против укалупљавања духа. Проблем данашњег образовног система у Србији је стварање лажне слике о свету од стране учитеља, наставника и професора. Како би рекао Виктор Иго: „Два прва посланика државе су васпитачица и учитељ“. На жалост, у данашњој Србији традиционални српски светоназор онемогућавају уљези у министарству просвете приликом писања уџбеника и прописивања програма наставе.

Унификација у образовном систему је усмерена на уништење народа и државе. Онтолошки одговор на питање, „ко сам ја“ је јачи од образовних манипулација, уколико се деци пружи кроз домаће васпитање. Светоназор је образац понашања породице.

Позвање је правац дејства. Позвање не тражи јунаштво али тражи кретање путем. То кретање путем се различито тумачило у античко доба, у доба раног хришћанства, у протестантизму и данас. Термин призвање значи „власт судбине“, мада мења значења. Из тумачења тог појма настајало је и најбоље и најгоре у историји човечанства па је кроз призму историје најбоље описати га.

У античким митовима и причама, не само људи већ се и богови повинују судбини. Призвање је у антици више од особина човека и оригиналности, јер „власт судбине“ значи у миту о Сизифу да он није вршилац некаквог задатка, већ играч на путу који не зависи од његове воље. Власт судбине је одредила Тројанца Енеја да буде предак Римске цивилизације. Призвање је за Платона откривање свог унутрашњег генија у себи, на грчком – дајмона (унутрашњег демона). Треба освестити да постоји моје мислеће Ја, унутрашњи човек и друго, покушати пронаћи га, пробудити га. Реализација свог унутрашњег Ја је задатак античке филозофије. Хришћанска теологија је можда тај концепт преузела од Платона.

Почетком хришћанства почињу примери опасности од позвања. Човек је призван Богом. Смисао живота се упрошћава. Сви смо призвани ка вечном животу у Царству Божијем. Главно у људском животу је чути Божији зов, како га је чуо Аврам, како га је чуо Мојсије, како су га чули Апостоли. Историја постаје историја тражења Бога, уподобљавања светом животу са Богом, који је са нама у све дане овога света. Наш унутрашњи човек, што је термин Апостола Павла, је дужан да се пројави. Учење о унутрашњем човеку је битан део хришћанства. Призвање је испољавање свога Ја. Слика Герарда ван Хонхорста, где анђео спашава из затвора Светог Петра, говорећи му о позвању умирања на главном тргу Рима је илустрација односа хришћана према позвању. Позвање може да буде и начин умирања. У православљу нема издвојених монашких редова. Сваки римокатолички монашки ред је имао своје призвање. Реч призвање је настала унутар монашке традиције, а значи позвање на монашки живот. У римокатоличкој традицији је да се говори како је „данас мало призвања“ у смислу да је мало монаха и свештеника.

Затим су се појавили Мартин Лутер и Жан Калвин са супротним тумачењем позвања.

Римокатолици граде позвање по вертикали. Виши ниво призвања је монашки живот, а још виши је духовна екстаза, самопожртвовање, уски духовни пут. Испада да су сви други животи мање вредни. То није доктринарно записано, али се подразумевало. Лутер и Калвин вертикалу призвања постављају у хоризонталу. То значи да је животно призвање у малим делима и да сваким послом можемо да славимо Бога. Позвање више није монашко. Протестанти укидају манастире и монаштво. Свако занимање може да достигне вечност и за то је довољно бавити се послом ка коме си призван. Калвинисти кажу да „између проповедања Речи Божије и прања судова у принципу је мала разлика, више од тога, нема никакве разлике, прати судове служећи Богу и проповедати Божију Реч излази на исто“. Рађа се култура посвећења свакодневице. Протестантизам доноси тежњу постизања највиших стандарда у било ком послу. Концепција малих дела значи тежњу да се буде мајстор у малом. Тада је мајсторство део вишег смисла. Најмање послове радити максимално добро је циљ протестантске филозофије. Промашити своје позвање значи лоше или површно радити свој посао. Протестантско хоризонтално призвање је створило радну етику, самоизгарање, посвећеност, све оно што чини капитализам. То је довело до стварања еснафа и цехова. Протестанти и слободу различито тумаче. Око два века након Лутера, Петер Екерман у својим разговорима са Гетеом констатује да свако треба да се бави својим занатом и да се не бави глупостима. Свет губи када се људи баве слободом коју не могу да употребе. За паметног човека је слобода оно што сам може да употреби. Не треба му слобода коју не може да користи. Екерман то илуструје коришћењем две собе у којима је проживео зиму. Оне су мале и напуњене рукописима, књигама, сликама, скулптурама. Њему није потребно да користи остале собе у кући, довољне су му мале собе да би живео у великом свету. Шта је лоше код таквог света? Лоше је укалупљавање слободе. Ко се родио у кући обућара биће обућар а ко се родио у кући столара биће столар. То је свет који је максимално упрошћен, максималним бројем препрека. Овај систем позвања одговара окултној олигархији. „Свака кокошка зна своје место у кокошињцу“ – је идеал пирамидално организованог света дубоке државе. Зато је протенстантизам савремен и у Србији. Председник нам је Веберов следбеник, зар не!?

Ако нас не призива Бог, и ако нас не призива унутрашњи демон, шта је онда данас призвање?

Живимо у турбулентном свету у ком се појављују нове делатности и нове професије. У САД човек у потрази за послом мења око 5 занимања и 11 пребивалишта током радног века. Шта је за ту ситуацију решење? Решење је прилагођавање образовања. У Естонији постоји школско образовање кроз решавање проблема којим се избегава фрагментарност знања. Мноштво нових професија тражи нов приступ образовању. Професија престаје да буде главно у животу човека. То где радимо нема значај, јер често мењамо и посао и пребивалиште, па и државе. Ако живимо у разореном, калеидоскопски мењајућем свету, шта значи открити призвање?

Решење је у анализирању себе у три правца. Прво питање је: Како ја видим свет? Друго је да ли умем да проценим своје природне таленте? Треће је шта значи бити слободан човек (као Екерман или другачије)?

Из светоназора долазе одговори о целовитости, зашто живети на имању у кући својих предака? Друго питање је сложеније, за таленте је потребан простор за пробе, експериментисање, стицање искуства, испитивање себе. То учење на проблемима, пројектно учење, као у Естонији, даје младом човеку поље за тражење свог талента. Сваки ученик у естонским школама може током дана да оде и опроба себе у неком занату – код шнајдера, код ковача, код столара, код обућара, итд. На селу је простор за испитивање склоности кроз практичне експерименте велики. Данашње градско дете окружено рачунарима и телефонима у стану има мали избор истраживања у пракси, посебно код „учења на даљину“. Не може да открије свој таленат покушајима и експериментима. Потребно је након практичних експеримената моћи погледати себе са стране и упоредити своје задовољство и успех. Главно питање је која делатност ми у пракси доноси унутрашње задовољство? Након тога долазе питања, шта ме гради и чини целовитом личношћу, из чега осећам радост, задовољство малим делима? Друго је питање повезаности мог унутрашњег задовољства и стварности. Треће је веза између мене и других људи. Све више смо ексцентрици и све мање општимо са људима. Четврто је одређење пута, позвања, повезивање свега што разумем, ценим, што радим, у целину сопственог живота. Јапанско схватање мајсторства у малом и протестантско схватање призвања значи да сва дела, све мисли, све емоције и одлуке, цела свакодневневица из дана у дан и месеца у месец, се граде у целину животног пута. Целовитост значи осећање унутрашњег мира које је последица унутрашњег задовољства. То је једини прави пут. Лажни компромиси нису прави пут. Бескомпромисност је тачка на којој се открива лично призвање. Призвање је тежња испуњењу себе, целовитости личности која је део стварности око нас и покушава да осмишљено обогати околину. Призвање није прављење трулих компромиса и савеза.

Не треба бити полупразан суд, окрњен, испрљан или шупаљ. То бива кад не обраћамо пажњу на себе саме. Освешћујући себе, себи придајемо праву вредност. Призвање је обогаћивање свог искуства. Питање о призвању није питање чиме се бавим и које је моје занимање. То није питање какво је моје место у социјалној хијерархији. Питање о призвању није питање колико зарађујем или колико имам пријатеља и колико људи ме познаје. Питање призвања је друга раван свести, питање шта волиш. Разлика између талента и позвања је што је таленат спољна оцена, а позвање унутрашњи осећај. Свако од нас има таленте за разне врсте делатности. Сагласност унутрашњег и спољног света је у бављењу баш оним талентом који има неки садржај који је усмерен на унутрашње задовољство, на испуњеност душе.

Троуглом се визуелно показује шта је призвање. На дну троугла су задаци. То су потребе, природне могућности, прилике у окружењу. Њих је обично много, али су ограничене. Најчешћи задатак на српском селу је заокруживање цуклуса „од њиве до трпезе“. Затим изнад тога иду у средњем делу троугла таленти. Кроз тестове и задатке које испуњавамо експериментисањем оцењујемо таленте, тражимо послове у којима смо најзадовољнији. Само један израста у врх троугла, у тачку која је позвање. Тај таленат нема ограничење у усавршавању и то га издваја. Тај таленат има карактеристику којом Лав Гумиљов издваја пасиониране људе. То су људи који не губе енергију у контактима са људима већ супротно, енергија других људи их надахњује и води даље у постизање успеха. Позвање омогућава неку врсту васкрсавања, на свакој етапи живота човек се обнавља, препорођује. Призвање је бити човек и остати човек у најтежим условима. Робинсон Крусо дочарава човека који гради свет око себе и остаје личност која општи са Богом и на пустом острву. Позвање је радост ка којој идемо дисциплиновано и кад је тешко, јер верујемо да ће успех доћи. Спољни знаци су стварање малих чуда, чудотворство. Спортиста који је двадесет година остваривао огромне успехе након каријере може да постане алкохоличар и остане без било каквог позвања. Позвање је више од професије. Може да буде у малим стварима невидљивим за остатак света. Позвање се живи сада и одмах, а не у нацрту и очекивању. Позвање је кретање делима ка вишем циљу духа. Дело је могућност да се постане личност. Дело је начин да се општи са другим личностима. Свако дело је посредник. Дела сама по себи брзо одлазе, заборављају се и зато не вреде много. Када дела вреде? Када успостављају ритам, везу са нашим унутрашњим смислом, позвањем. Тада најмања дела добијају свој смисао и значај јер су део унутрашњих циљева.

У томе треба тражити разлог за одлуку људи да живе на селу. Позвање таквих људи је оно највредније што има данашња Србија и од чега зависи њен опстанак. Оснивањем бескамтне пољопривредне банке штитимо и васпитавамо праву елиту, сељаке традиционалног светоназора и њихову децу, будуће професоре и академике који неће служити дубокој држави већ Богу и роду.