Дејан Коменовић, дипл. економиста
У 59. прилогу о алтернативном моделу организовања пољопривреде анализирамо управљање са српског становишта. За ту сврху користимо елементе теорије управљања генерала Константина Петрова који дају путоказ за победу родољубиве опозиције у Србији.
Актуелна власт је представник обојене револуције од 5. октобра 2000. године. Не боре се против обојене револуције, јер они то јесу. Већ 19. марта су имали консултације са НАТО-ом у Бриселу. Оно што се десило 15. марта 2025. године са највећим окупљањем Срба након 1989. године је промена перцепције стварности. Ненасилне блокаде постају најутицајнији политички, економски и културни фактор, јачи и од власти и од опозиције. Паралелни зборови грађана су настајућа иницијатива за мирно преузимање паралисане власти.
Шта ово дешавање значи у смислу управљања са српског становишта? Дешава се „кратки оверштаг“ како га називају у поморству код окретања брода при неповољном ветру, „псеће јурење за сопственим репом“ како га називају они који презиру овакав начин управљања перцепцијом маса. „Кратки оверштаг“ је управљачки маневар који је довео до уништења елите Србије поводом Другог светског рата или политичке елите Мила Ђукановића у Црној Гори. За најстарији пример „кратког оверштага“ се узима Јулијан Отпадник, римски цар из четвртог века нове ере и субверзија којом је покушао да направи контра-цркву. Његов став о савремености паганства и атеизма у односу на хришћанство постоји и данас у крилатици: „Наше су науке, ваши су необразовање и некултура“. Од Јулијана Отпадника ми хришћани се боримо са етикетом „несавремених“. „Кратки оверштаг“ је управљачки маневар смене елита, битан у управљању светоназором.
Већина држављана Србије на актуелним протестима жели „оштар заокрет“, наглу промену власти. Светска дубока држава то користи тако да нас води у петљу „кратког оверштага“. Илустрација је управљање бродом на мору, када се уместо оштрог заокрета удесно под углом од 90 степени, који може да изазове превртање брода због неповољног ветра, спроводи постепени заокрет улево, али после угла од 270 степени се прави петља и брод доводи у позицију у коју се желело одмах на почетку скренути. Такав ток дешавања се догодио од 1987. године са Русијом и трајао је до 1999. године. Слично се десило са СФРЈ од 1985. до 2000. године. Држава је као брод вођена кроз период концептуалне неодређености да би коначно била потпуно изведена у ново стање стварности. Кроз „морску петљу“ стиже се од измењене перцепције стварности до заиста нове стварности. Маневар светске дубоке државе ће лажну елиту коју је довела на власт у Србији заменити неком новом.
У Србији не постоји аутентична елита као у САД где се управљање стварношћу спроводи „цик – цак“ у двопартијском систему у ком републиканци успоравају, а демократе убрзавају. Републиканци представљају интересе индустријалаца везаних за сировине, репроматеријал и грађевинарство, који преферирају стабилност, док демократе представљају интересе високо технолошке индустрије и банкара који желе убрзање. Како Србија нема те две аутентичне елите, то се код нас стварност води „горе – доле“ од стране дубоке државе, комплетним уклањањем потрошених политичких режима. У САД се сваке четири године „цик – цак“ мења политички правац, како нова администрација не би имала времена да се консолидује и супротстави дубокој држави. Србија није под „кишобраном Русије“ као Белорусија Александра Лукашенка.
Прелазак са биполарног на мултиполарни геополитички поредак ништа неће променити, јер дубока држава остаје иста као и методолошка знања којима влада. Методологија управљања глобалног предиктора „подели, завади, па владај“, остаје трајно супротстављена методологији унутрашњег предиктора „консолидуј, интегриши и унапреди“. На жалост, Србија нема истинску елиту, нити владамо методолошким знањима. Нико их не предаје у школама и универзитетима. „Кратки оверштаг“ може да доведе до стратегије уметања и преузимања управљања од стране унутрашњег предиктора, за шта је пример Владимир Путин у Русији. Стратегија уметања у управљање дубоке државе и преузимање управљања од стране унутрашњег предиктора, на нивоу мале државе каква је Србија, је данас немогућа. Потребна методолошка знања не постоје. Власт у Србији доведена од стране дубоке државе ће послушно „подлећи“ маневру ненасилне смене. Креирање политичког проблема је у моћи дубоке државе, а то су Зелена агенда у чијем смо „периоду прилагођавања“ до 31. 12. 2025. године, рат у Украјини, управљање економијом помоћу Ротшилдовог златног фиксинга, проблем нестајања пољопривреде, демографски ехо, дигитализација, итд. Повод свакој промени власти је отклањање политичког проблема, а начина да се проблем креира је много укључујући и ненасилне блокаде факултета, путева, општинских и градских управа, преузимање управе кроз зборове грађана.
Свака власт има пет, а не три гране у општој теорији управљања Константина Петрова. Власт се дели на: концептуалну, идеолошку, законодавну, извршну и судску. Свети Николај Српски описује кроз два човека која су ушла у цркву на литургију оно што Константин Петров назива концептуалном влашћу. Први човек стаје право до олтара, а други остаје иза, на дну цркве близу врата. Први се моли Богу мишљу: „Хвала ти Боже што сам бољи од других“, јер је угледнији и имућнији, а други се моли Богу мишљу: „Смилуј се Господе мени грешном“. Први концепт подразумева пасивност, егоизам, „изузетност“, владање и експлоатацију других људи. Овај концепт се илуструје песницом са палцем окренутим на доле, ка смрти, ка „подели, завади, па владај“, ка другом закону пророка Исаије. Супротно, песницом са палцем окренутим ка горе, ка животу је концепт у ком човек себе сматра једнаким са другим људима што га чини активним, у складу са другим људима, понашању по моралним нормама, по методу „консолидуј, интегриши, унапређуј“. Испружите кажипрст на руци. Кажипрст испружен из песнице означава идеологије као врсту власти, којих може да буде небројено много како се и кажипрст може усмерити на било коју страну. Идеолошка власт затим опредељује остале три врсте власти које су мање важне, а нама данас једино познате. Преко ових пет грана власти окултна олигархија управља безструктурно сваком државом, па и Србијом, изазивајући убрзавања и успоравања, „цик – цак“ кретања друштва и „јурење за својим репом“.
Како је ово могуће? Могуће је зато што већину у свету чине „људи Платонове пећине“ неосвешћеног светоназора. Однос према управљању зависи од типа људске душе која се формира кроз родитељске приче и лични пример, кроз симболичке системе и објашњавајуће механизме у најранијем детињству. Само људи са савешћу, светоназором, позвањем, могу да следе истину. Демонизовани, зомбирани и анимализовани људи којих је двадесет пута више, следе лаж и њен лажни сукоб. Дубока држава помоћу медија истакне лаж испред истине, а онда подели лаж на два дела и сукоби та два дела како би привукла пажњу са истине на лаж. Затим тим сукобом две лажи (НАТО власт и НАТО опозиција), „вуку нас за нос“ кроз петљу „кратког оверштага“. Управљање државом зависи од душе човека који управља, а не од његовог знања. Демонизовани људи све знају, али немају савест, одговорност и служење. У актуелном политичком тренутку, уместо са пажњом праћења сукоба две лажи, треба пажњу окренути ка истини и њу следити, градити истинску националну елиту кроз аристотеловску добродетељ и опште добро.
Друштвом се управља преко државног апарата ког опредељује шест средстава управљања: светоназор, хронологија, идеологија, економија, средства геноцида и средства уништења.
Прво, постоје само два светоназора: правилан и неправилан. Неправилан светоназор води у смрт појединце, народе и државе. Правилан светоназор води у експанзију као основну особину живота.
Србију данас води неправилан светоназор. То се постиже лажју. Главни политички ток је замена истинске стварности за дигиталну стварност (лаж). Државна еУправа је срж тога.
Знање је моћ потребна за политичку промену. У Концепцији друштвене безбедности Константина Петрова се описује „закон времена“ као информационо стање топљења обрнуте пирамиде знања и спуштања знања ка масама људи. Независно од жеља светске олигархије, знањима о нуклеарном оружју су овладали Северна Кореја и Иран, што је пример спуштања знања. Методолошко знање треба спустити до ширих маса народа. Елита треба да буде што масовнија. Без ауторитета елите никакав суштински политички бољитак није могућ. Културни покрет или политичка партија без елите која стоји иза, су осуђени на неуспех. Елита се гради од људи са позвањем. Позвање је плод светоназора. Светоназор зависи од духа породице у којој смо рођени. На дух породице утиче положај породице у друштву. СРБЗЕМ национални агро кластер је начин за побољшање друштвеног положаја традиционалне сеоске породице.
Друго нематеријално средство управљања државом, хронологија – глобални историјски процес, се заснива на узрочно-последичним везама. Њих је у логику увео Аристотел. Светоназори се деле по критеријуму узрока и последице, „шта претходи информација или материја“? Нетачан светоназор материјалиста тврди да су живи организми настали из неживе материје. Материјализам је бездуховност, игнорисање информације. Идеализам супротно, полази из првенства информације над материјом, да је све на планети створено Богом и нема еволуције живота из неживе материје. Материјалисти одбацују објективност и неуништивост информације. Међутим, без информације (духа) материја је мртва. Закључак је да информација претходи материји, али да је без мере у односу на материју безвредна. Бог опредељује меру развоја духа и материје, њихову неодвојивост.
Правилно спајање социологије и биологије је извор објашњења хронологије (пример неправилног спајања је помињани расиста, Вилсон 1912). Однос социологије и биологије је полазиште за велику натуралистичку причу, која је свеприсутна у медијима као мантра Швабовог форума у Давосу. Однос социологије и биологије је полазиште и за велику причу историје културе коју овде описујемо, а што нећете наћи готово нигде, јер се супротставља окултној олигархији. Сукоб ове две велике приче је хронолошки сукоб два светоназора. Следи скица велике приче историје културе.
По Гаусовом распореду вероватноће рецимо да постоји 5 одсто генетских мутација које дају људе слабијег потенцијала, 90 одсто људи нормалног потенцијала и 5 одсто људи вишег потенцијала. Људи нормалног генетског потенцијала, њих 90 одсто, представљају генетски постојано језгро које омогућава обнову генетског наслеђа врсте. Али, ако се лошим утицајем спољне средине смањи проценат људи у постојаном генетском језгру, долази до изумирања. Од културе зависи у коју страну се помера Гаусов распоред вероватноћа. Уколико се маси људи пружа знање и омогућује виши ниво прилагодљивости, то ће се смањити проценат слабих, а повећати проценат људи са вишим потенцијалом живота. У Србији данас се дешава ускраћивање знања. Обманама се неправилан светоназор поставља као једини избор. Неправилан светоназор се заснива на револуционарном ставу да: „будућност настаје у садашњости“, што је нетачно. „Будућност почиње са нама“ је став „пећинских“ партијских врхушки „револуционара“. Тачно је да будућност настаје из прошлости, еволутивно кроз дуге историјске процесе. „Револуционарност“ дубоке државе биосферу покушава да трансформише у техносферу са сврхом „убрзавања времена“. Војним технологијама се управо мења клима са сврхом правдања увођења дигиталног новца. Биосфера садржи дуготрајне процесе какви су космичке, климатске, геолошке и сличне промене које човек не примећује због велике дужине. Три врсте процеса треба имати на уму: са дужим осцилацијама од људског живота, са осцилацијама у складу са периодом људског живота и краћим од људског живота – које се убрзавају са сврхом уништења људи на планети. Техносфера покушава да наметне све брже промене које за циљ имају рушење постојаног генетског и биолошког ритма обнављања људског живота из генерације у генерацију. Брзе кратке промене се креирају зарад кретања ка „златној милијарди“. Разнообразност, оригиналност сваког човека, шири генетски постојано језгро врсте и ниво прилагодљивости. Унификација сужава прилагодљивост врсте. Људски потенцијал за експанзију, за освајање животне средине, зависи и од генетике и од културе. Култура се не преноси генетски, али условљава утицај човека на биосферу. У том смислу постоје три облика културе: 1) технократска, где се људи служе техничким помагалима и „протезама ка стварности“ претварајући се у заробљенике потчињене техници, 2) технолошка је култура у којој техника не влада човеком већ му служи и 3) биолошка култура тежи освајању генетског потенцијала човека развојем способности у хармонији са природом.
Културе се међусобно не мешају. Културна размена ретко доводи до коренитих промена у културама народа. Искорењивање „лоших култура“ се врши економским притиском као у Србији, болестима као у историји САД, наркоманијом као у историји Кине, итд. Геноцид је основни начин у историји човечанства за „мењање“ суседних култура. „Културна“ ЕУ средства геноцида су на сцени управљања народом у Србији.
Последњи стадијум у развоју културе је апстрактно мишљење које омогућава настанак лажи. Лаж постаје фактор развоја културе. Лаж је способност нарушавања правилног тумачења стварности од стране других људи. Лаж је постала водећи фактор развоја не само политике, економије и културе већ и биосфере. Култура лажи има негативан утицај на развој и човечанства и биосфере. Узрок планетарне системске кризе је лаж. Светска плутократија нема простор за ширење на друге континенте и колоније, на аграрне и индустријске револуције и сву „експанзију“ је свела на лаж.
Треће средство управљања државом је идеологија или њени синоними: фактографија, технологија, религија. Реч је о објективизацији светоназора, стварању доминантног наратива и убеђења који се преводе у законе и прописе. Основа фактографије стварности је настајуће технократско друштво, може бити религија, а у марксизму, нацизму и неолиберализму је идеологија. Реч је о „аутопилоту“ на који се поставља држава и по ком лети по неколико деценија или чак векова. Програм „аутопилота“ увек учитава елита.
Будућу елиту Србије, као услов опстанка државе и народа је потребно васпитавати, јер ћемо се већ кроз пола века суочити са изазовима сличним као у 18. веку због демографског колапса. Уколико елиту није могуће стварати кроз образовани систем државе онда то треба чинити кроз паралелне образовне структуре. Политичка промена није први пут на тај начин изведена. Затвори су били „паралелни универзитети“ комуниста у Краљевини Југославији. Марксистички кружоци су изазвали, стварањем елите и методолошког знања, рушење Руске Империје. Комунисти су освојили власт стављањем радника и сељака у клупе, учећи их новој методологији. Како каже мисао генерала Петрова – методологија је корен сваке власти.
Методологија је систем принципа, начина грађења и организације теоријске и практичне делатности људи. Филозофија, уопштавајући све елементе светоназорног система, даје светоназору завршни облик. Методологија је основа самосталног препознавања света. Ко не зна методологију је заробљеник онога ко је зна. А ко зна и влада методологијом, њега не можеш обманути. Свуда у свакој држави света постоји механизам доласка на власт. Одстранити проблем је порив народа за промену власти. Методологија је ту да организује и свест о проблему и изведе решење проблема. Описујемо начин постизања могуће победе родољуба у Србији.
Уместо усмеравања пажње на сукоб две лажи и „јурење за својим репом у кратком оверштагу“, пажњу у наредним годинама треба усмерити ка истини. Уколико пет људи дефинише методологију родољубиве политичке опције у Србији, онда треба да је учитељски пренесе у неколико година на рецимо двадесеторицу ученика, који би методологију затим пренели стотини својих ученика у наредних четири – пет година и тако редом. Само на тај начин се креће ка истини, а не ка лажи у управљу светоназором. Духовна академија, а не само политичка школа је потребна, јер је политичка идеологија само једна од опција проласка кроз треће средство управљања државом. Треба знати све и о религији и о технократији. Српска методологија би се разликовала од руске, јер је наш народ дефинисала Беседа о правој вери Светог Саве из 1221. године. Управљање светоназором је пут до родољубиве политичке организације. Сведоци смо да без методологије нема на политичкој сцени озбиљне родољубиве опозиције. Методологија дубоке државе је законом о изборима у Србији онемогућила учешће група грађана на изборима. Групе грађана су облик организовања који омогућава раст моћи организације кроз методологију супротну методологији дубоке државе. Тагарт Парсонс и Хана Арент описују да је моћ организације на добровољној основи, једина моћ. Истог тренутка када се пређе на командни систем управљања, отварају се врата неправилном светоназору и рушењу моћи организације. Егоизам „вођа“ који се понашају по подметнутој методологији дубоке државе, онемогућава победу патриотизма у Србији. Образовањем кроз паралелне структуре се томе може доскочити.
Животни век народа зависи од постојања аутентичне елите и њеног методолошког знања. Ми смо без националне елите 80 година. Формирање националне елите у наредној деценији, дефинисање и преношење истинског методолошког знања, је услов опстанка читавог народа. То је главна мисија данашњих родољуба. Без „унутрашњег гена раста“, школе учења, није могуће градити методологију у истинску политичку алтернативу актуелној власти светске олигархије у Србији. Командни систем управљања није само неприхватљив, већ и када се одбаци, постоје додатни напори да се постигне пун успех у подизању моћи организације. Мисао Милоша Црњанског да „свет не мења насиље, него симпатија“ или став Тагарта Парсонса и Хане Арент да „је моћ увек добровољна“ или Сократов став да „без пријатељства, никакво људско општење нема вредност“, конвергирају ка тачки од које наставља трансакциона психологија Ерика Берна са описом психолошких игара које кваре развој ка расту моћи у организацији и када нема командног наређивања. Људи се поносе, одушевљавају оном организацијом којој дају лични допринос, а то онемогућава, законом о изборима подметнута партијска командна структура на политичкој сцени. Закључак је да се „клин клином избија“ и да се безструктурном управљању дубоке државе можемо супротставити унутрашњим безструктурним управљањем кроз паралелно образовање унутар политичке организације. Након деценије грађења елите која броји, на пример 100 људи образованих унутар политичке организације, могуће је изабрати оних 25, које спомињасмо као довољно велики тим за изазивање политичког преврата или „кратког оверштага“ у Србији. Тек код људи са образованим светоназором и методологијом је могућ прелаз са безструктурног на тимски или структурни начин организовања, јер неправилан светоназор тада не може да изазове деструкцију. Закључак је да политичке промене нема без управљања светоназором.
Овладавање са овде описана три нематеријална средства управљања државом, води појави бескаматне пољопривредне банке и националног агро кластера као природном оздрављењу у економији и агроекономији.