Дејан Комненовић, дипл. економиста
Достојанство је тема 65. прилога о селу и пољопривреди из угла државне идеологије.

Савиндан нас учи како се за достојанство живи, а Видовдан како се за достојанство гине.

Традиционалне вредности су основа српског народа, а не западне или комунистичке.

Знања о традиционалним духовним и моралним вредностима су у руској војсци задње две деценије предуслов за добијање вишег чина, а у ФСБ-у од 1999. године и доласка Владимира Путина на власт. Тако би могло да буде и у српској војсци и БИА, кад не би биле вођене са Запада.

Промена идеологије треба да дође из војске и служби безбедности.

Најпре да достојанство оградимо од дубоке државе. Достојанство подразумева вредности које немају цену, а не интересе који имају цену. Искључивање интереса у виду камате код бескаматне пољопривредне банке јесте одбрана достојанства генерално. Достојанство је услов припадања заједници, али и услов вођења заједнице. Потпуног достојанства нема у ЕУ као конструкту дубоке државе. ЕУ лишава човека достојанства. Развој личности човека кроз три нивоа: биолошко – материјални (питање: „корист или штета“); друштвени („исправно или неисправно“) и културни („истина или лаж“) данас у ЕУ има ретроградан ток. ЕУ одбацује све културно и друштвено, а политички систем води ка природном, биолошком стању права јачег или физички изабраног. Достојанство је оно о чему нема дискусије, нема сумње. Тренутно се у ЕУ, злоупотребом државног апарата, намеће скуп лажних натуралистичких вредности у које није дозвољена сумња. Покушава се вештачки наметнути деструктивни постхумани концепт достојанства који већ води Запад ка самоуништењу.

Будућност Србије је нестанак унутар ЕУ, у складу са извештајем о конкурентности Марија Драгија 2024, по ком ће становника Европе за 300 година бити 40 пута мање. Такав сценарио је и за читаво становништво света, на путу ка „златној милијарди“. За нестанак унутар ЕУ се у Србији залажу политичари који су потплаћени да то раде, укључујући и врх власти. Људи који се залажу за нестанак сопственог потомства не заслужују никаква достојанства! Шта о достојанству таквих људи грми Дис у „Нашим данима“:

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.

Заједница опстаје уколико се заснива на непролазним вредностима које није могуће купити и продати, па чак и када то идиоти мисле да могу учинити са Заветном земљом. О достојанству као традиционалној вредности у Указу 809 постоји мало описа, свима је остављено на вољу долажење у то информационо поље са својим тумачењима.

На религијском плану аутори Концепције друштвене безбедности сугеришу да се вербално не треба борити против зла јер се тада зло храни, разраста своје информационо поље. Треба градити наше независно поље вредности на које ће људи сами по својој вољи, свести и савести, долазити. Поље вредности треба „искрчити и оградити“ од погрешних идеологија, а то су у актуелном тренутку постхумана окупаторска идеологија Запада и тињајућа идеологија комуниста.

Достојанство је по значају изнад живота и целовит човек, човек са интегритетом, је спреман да жртвује живот зарад достојанства. Достојанство је предуслов целовитости, опстанка, среће и успеха у животу појединца, породице и здравог друштва, које се не понаша као онколошки оболео организам што је најчешћи случај на Западу фрагментисаном на интересне групе по најнижем, биолошко–материјалном критеријуму. Фраза да „у политици нема љубави већ само интереса“ је сатанистичка замка за незреле. На интересима као разишљању о „користи или штети“ биолошко – материјалног нивоа, су утемељене идеологије комунизма, социјализма, национал-социјализма, расизма и постхуманизма. Ове идеологије не гаје друштвено и културно зреле личности и друштва. У овим идеологијама носиоци државног достојанства истинско достојанство немају.

Национализам као идеологија која излази на ниво зрелости друштвеног, значи изнад нивоа биолошког и материјалног, почива на љубави за своје. Родољубље је довољно достојанство за припадање народу. Национализам и када се огради од биолошких и материјалних манипулација ипак, дозвољава ратове, убијање туђих зарад заштите својих, а то је испод достојанства културе која подразумева универзалне вредности, неповредивост живота другог човека. Данијел Дефо у роману „Робинсон Крусо“ разматра ситуацију када се убиство не сматра убиством, уколико је реч о припадницима туђе заједнице. Главни јунак долази до уверења да он не треба никога да убија полазећи од универзалне хришћанске културе. Он надраста ниво друштвеног.

Граница између друштвеног и културног је у вери у постојање Бога. У „Злочину и казни“ Достојевског, постоји чувена реченица: „Ако нема Бога све је дозвољено“. Тек са одговорношћу, са ограничењима слободе, настаје култура и потпуно зрели и личност и друштво. Читава данашња западна филозофија остаје на нивоу недовољне зрелости, без достојанства, јер не излази на ниво културе и ниво духовности, на ком нестају разлике између нација и конфесија.

Монархија је поштујући поредак: Бог на небу, монарх у држави, а отац у породици; једини облик политичког уређења који носи са собом потпуно достојанство зрелог друштва.

Постоји у том правцу и четврти ниво обједињавања – цивилизацијски.

Вера Богу значи излазак на цивилизацијски ниво развоја личности и друштва.

Виши облик богословља је вера Богу, а нижи вера у Бога. Свака конфесија има своје тумачење вере у Бога. Када се изађе на виши ниво од конфесионалног, на ниво вере Богу, разлике у тумачењима вере се губе. Ако појединац, породица, народ, држава, живе како Бог воли, тада Бог показује подршку таквом човеку или заједници, општи са њима. То се испољава кроз случајности. Случај је, како каже Виктор Јефимов „псеудоним Бога када он не жели да се потпише својим сопственим именом“. Вера Богу у српском језику има пословицу: „Ради како те Бог учи“, којом се признаје да Бог комуницира са сваким човеком, само је питање да ли овај слуша ту врсту разговора. Филозоф и психолог Карл Јасперс, има став да је усамљеност највиши облик људске трансцеденције. То није усамљеност у односу на људе са којима човек може да општи непрестано, то је усамљеност у односу на беседу, која више није са људима већ са „вишим интелектом“, у КДБ тумачењу – Богом. Јасперс приступа као атеиста, а опет дефинише духовност, виши облик богословља. Вера Богу, вера у комуникацију са Богом, је ниво духовности који окупља све верујуће из свих конфесија. На том нивоу се губи разлика између Јевреја и муслимана, римокатолика и православаца, протестаната и будиста. Све их окупља то да ли препознају и признају општење са Богом. На нивоу духовности се гради државни патриотизам који окупља све етносе и све конфесије у држави као заједничкој баштини јединственог достојанства.

Достојанство је у контексту културе Запада, право особе да буде вреднована и поштована. Вредности су притом са моралном садржином и подразумеване на нивоу разматрања „добро или лоше“, односно „исправно или неисправно“ (средњи, друштвени развојни ниво). У развојној психологији друштвеним развојним нивоом се баве Карл Јунг, Алфред Адлер, Ерик Берн, Алексеј Леонтјев итд. Достојанство у Западном моделу друштва не зна за културу и за Бога иако говори о моралу. Морал је у Западном моделу друштва безобалан и у њему је све дозвољено.

Карл Роџерс психолог, говори о три врсте знања: субјективном, објективном и интерперсоналном. Субјективно знање је лични утисак и најчешће непотпуно или нетачно. Објективно знање настаје у групи и поузданије је, али и оно може да буде погрешно или лажно као у случају расизма, фашизма или комунизма. То је елитарно, пирамидално знање којим располаже мали број појединаца, често манипулатора. Тек је инерперсонално знање проверено у отвореној међуљудској комуникацији, најтачније, најпотпуније и изнад претходна два. Интерперсонално знање настаје у дијалозима унутар отворене групе, рецимо сабора, и могу да трају сатима или данима, као нека врста маратона, све док се између учесника у дискусији не постигне потпуно разумевање и измени садржај личности. На том нивоу освешћено знање разуме и подржава достојанственост као интегритет и заједнице и свих у заједници. Интерперсонално знање руши елитизам и спушта се на ниво сваког појединца. То је сврха саборности и смисао „Закона времена“ КДБ. Вебинари ДОТУПРАКТИК којима се преноси знање о КДБ великим групама људи, трају више дана из тог разлога. Људи кроз дигиталне саборе мењају, на боље, сопствене личности.

Достојанство је високи ниво духовног и моралног стања, жеља за идеалном сликом којој је потребно бити једнак да би био достојан. Генерално, достојанство изражава ниво људског квалитета. Реч „достојанство“ на старословенском значи „бити једнак некоме (нечему); постићи нешто; бити онакав какав би требало да будеш, бити зрео. Има ли „дубоки“ Запад идеал за поређење при развоју личности? Како култура почиње са поимањем Бога и недозвољености свега у понашању људи, а Западна постмодерна достојанственост нема Бога за идеал и остаје на развојном нивоу друштвености, то се у питање доводи и само постојање западне цивилизације јер тамо где нема културе нема ни цивилизације.

Тумачење достојанства у православној цивилизацији излази на ниво културе – ниво знања за Бога. Књига Постања у глави 1, каже: 26. И рече Бог: Да начинимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем; и нека буде господар рибама морским и птицама небеским и стоком и целом земљом и свим животињама што гмижу по земљи. 27. И створи Бог човека по лику Свом, по лику Божјем створи га; мушко и женско створи их. (Руски превод Књиге Постања се квалитативно разликује од превода Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића.)

У религији, достојанство човека произилази из његовог посебног места у стварању, где је стављен у положај Божијег представника пред остатком природе и сноси пуну одговорност за њу. У секуларном контексту, ова одговорност према Богу нестаје, али посебно место човека у природи остаје непромењено. Само у савременим теоријама „дубоке“ екологије и постхуманизма, човек је лишен достојанства и посматра се као претња по животну средину. Биолошко је уздигнуто на ниво изнад друштвеног и културног, а читава стварност постављена наглавачке.

Достојанство у религијском схватању подразумева достизање подобија од стране човека, усавршавање и уздизање у сличности Богу. Бог не дарује подобије – достојанство пред Богом, већ га човек мора достизати. И 27. стих је битан, јер је очигледно да ни мушко одвојено или женско одвојено нису човек, већ су човек тек обоје заједно, способни да се рађају, множе и напуне Земљу. Оригинално је и КДБ тумачење да кроз душу Бог у човеку постоји као етарски делић. Човек је јединство тела, духа и душе. А шта је Бог? По Виктору Јефимову, почетно физичару, Бог је „жива, свезахватајућа, свепроницајућа, мислећа етарска суштина, коју није могуће спознати са нивоа човека“. Постоје различити нивои интелекта. Ниво интелекта траве не може да спозна шта је то коза. Ниво интелекта човека исто тако не може да спозна шта је то Бог.

Радити по оном како Бог воли значи: 1. не чинити штету себи, 2. не чинити штету Божијој Творевини и 3. не чинити штету другима. Дакле, по питању достојанства постоји потреба за управљањем са цивилизацијског нивоа. Дух (у смислу: биопоље) се појављује одмах при настанку људског зигота и неодвојиви је део тела. Дух, душа и тело су заједно човек, а не одвојено. Никакве разлике нема ако сте засекли ножем по телу или по духу, подједнако убијате човека. Духовне ране су опасније и теже зарастају. У Србији о квалитету хране или безбедности телесног здравља брину министарство пољопривреде, министарство здравља и националне лабораторије. У Русији је све то обједињено у једну службу под називом Роспотребнадзор. Роспотребнадзор прати безбедност хране и других производа у односу на телесно здравље људи, али нико не прати да ли се и како изазива повреда или болест духу. Опет је реч о Западном моделу бриге за биолошко, а изостанак бриге за духовно, па чак и друштвено. „Где је достојанство духа ако тело већ ужива достојанство пред државним властима?“ – је питање за измене Устава.

Где је код нас заштита духа детета, духа жене, духа човека? РЕМ у Србији треба да воде лекари. Психолошко здравље и заштиту од траума најбоље познају психијатри. Сви треба да разумемо да то нема везе са новинарством, цензуром и слободом говора. Реч је о заштити генетског здравља народа. У САД није дозвољено да свако говори шта му драго у медијима. У Русији треба да се појави Роспотребнадзор којим ће управљати лекари и забрањивати појаву садржаја у сфери информационог поља којим се изазивају ране на души човека.

Зашто држава не лечи све тешко оболеле из буџета Републике Србије? То је илустрација служења актуелних колонијалних власти „дубоком“ Западу. За духовне, подсвесне ране, су пример СМС поруке којима се лече деца. Последица коју млада жена осећа подсвесно, из десет пута на дан понављаних позива за лечење тешко оболеле деце, је изостанак жеље за потомством. Рањавани дух не жели децу на подсвесном нивоу. У души се на несвесном нивоу нагомилава негативна информација која ствара духовну рану. Тако је на свим духовним плановима или питањима у Србији а не само на овом примеру. Достојанство духа је угроженије него физичко право на живот којим смо се бавили у прилогу 64. Преко достојанства се убија живот и рањава и телесни човек.

Посебно питање је да ли држава може да донесе духовност и гарантује јој достојанство?

На нивоу изградње државе носилац је елита, а на нивоу цивилизација носилац је народ. Нас су јефтино купили када су почели причу о слободи говора, о цензури итд. Лексика је веома озбиљна ствар, јер термини управљају светом. Базично управљање је пласирање информације или блокирање информације. Ако блокирате неку информацију тада ви управљате. Ако неку информацију промовишете, тада ви управљате. А ако сте дигли руке и кажете „ширите информације како хоћете, код нас важи слобода говора“, ви сте се одрекли од управљања цивилизацијом, одрекли се од народа, постали сте апсолутна марионета, како ко хоће тако са вама и управља. То је стање предаје и пораза.

Да ли ћемо однети победу над Западом? Победићемо уколико је праведност и Божија Промисао на нашој страни. Услов је да се оградимо - бедемима достојанства.