Дејан Комненовић, дипл. економиста
У данима студентских протеста, у 70. прилогу о моделу пољопривреде Србије, бавимо се шестом  вредношћу државне идеологије Русије - јаком породицом.

Наши лични квалитети су створени у породици и она је кључ за стварање бољих људи. Јака породица је тема за универзитетску науку, док немире и насиље у земљи изазива владајућа тиранија која је учинила да политика као делатност више не функционише.

Кроз породицу води главни пут управљања светоназором, а тиме и управљања државом. Бољи светоназор се усађује у породици до осме године старости деце. У породици се ствара квалитет који подразумева  мисао Патријарха Павла, да „ће нам бити боље кад ми будемо бољи људи“. Није срж злочина то што је Србија смањена за 10-11 одсто становника, 660 хиљада у задњих 10 година, већ је срж у томе што се у основној школи деца не уче давно научно истраженом решењу тог проблема. Решење за демографску обнову постоји.

Јака породица је зрно из којег ниче цивилизација, како каже Виктор Јефимов. Треба разликовати цивилизацију и државу. Огроман број неспоразума и спинова проистиче из тога. Елита је носилац државе, а њу чине власници и одлучиоци, док је народ као духовна заједница живих, мртвих и нерођених, носилац цивилизације. Код односа елите и државе важи материјални, а код односа народа и цивилизације важи духовни принцип. Русофилство је србофилство. Срби и Руси су цивилизацијски један народ. Срби не припадају западној цивилизацији. Колонијална управа СНС и СПС у Београду је део западних антицивилизацијских елита. Цивилизацију носи народ независно да ли има или нема државу. Били смо пет векова под Турцима, али смо остали цивилизацијски своји. Политичке и економске елите се мењају сваких пола века, а народ је константа. Руске и српске културне и морално–духовне вредности су исте. Зато када разматрамо јаку породицу из руског угла, то је и српски угао, српски светоназор.

Почетно у опису модела или система су својства елемената тог система. Главни елемент традиционалног и бољег од Западног система пољопривреде, су човек и својства човека. Својства човека су традиционалне вредности. И оно што Другосрбијанци као инстант народ без идентитета  не разумеју, цивилизацијско је изнад веза држава и политичких елита Србије и Русије. Актуелна елита у Београду би да замени народ, али не може. Народ је део природе, дуготрајних историјских процеса. Руска државна идеологија полази од објективних законитости природе. Врста која не поштује законитости природе изумире. Данас на Дурмитору има више медведа него људи, јер су медведи заштићенији од стране државе. Пси су заштићенији од деце у ЕУ поданичкој држави и више се троши на храну за псе него на храну за децу. На шта личи ЕУ иницијатива да дете са 10 година старости може да бира пол? Ми нисмо пијавице па да бирамо пол и нисмо рибе па да посејемо хиљаде јаја икре у песак и онда које се излеже, излегло се, без икакве бриге о потомству. Нисмо ни живина па да сваке треће седмице изводимо по десет пилади. Човек одгаји једно, двоје или троје деце за цео живот и ако то не уради нестаје. Јака породица почива на објективним законитостима природе, а не на ЕУ измишљеним вредностима. Ми смо људи, ма шта о нама мислили безумници Запада и колонијални управници у зградама владе у Београду. Како бисмо зауставили уништење народа неопходно је забранити антицивилизацијску пропаганду са Запада којом се врши духовна стерилизација народа. Основно решење је да сви наративи Запада који руше православно цивилизацијско језгро нашег народа, морају да буду забрањени.

Амерички психолог Хари Харлоу је пре 67 година научно доказао постојање алгоритма духовне стерилизације људи и да је духовни принцип важнији за опстанак човека од материјалног. Зато тему јаке породице делимо на два прилога, о духовном и о материјалном принципу. Духовни принцип се тиче трећег, идеолошког приоритета управљања државом док је материјални принцип део економског, четвртог приоритета управљања државом. Сваки политичар у преживелој Србији ће ово морати да зна уколико жели да добије лиценцу за бављење политиком. Јака породица је извор свих осталих културних и духовно-моралних вредности. Постоје хиљадама година старији аргументи, али ћемо назначити аргументе само науке Запада. 

Снагу породице не одређује бројност већ приврженост њених чланова. Вредности човека унутар православне цивилизације: родољубље, племенитост, достојанство, човекољубље, поштење, искреност, милосрђе, стваралаштво, настају из привржености чланова породице. Психологија привржености коју политичари Запада у потпуности занемарују, доказује да су ЕУ вредности погрешне, наопаке, нетачне и штетне. Науком Запада је доказано да политика коју нам намећу из ЕУ и САД није добра, није тековина и није вредност. Експеримент Мартина Селигмана са наученом беспомоћношћу и Џона Калхуна „Свемир 25“ је показао како се уништава заједница и потиру компатибилна понашања. Сада описујемо експерименте Харија Харлоуа, дугогодишњег председника друштва психолога САД, који се бавио природом љубави и сматра се оснивачем психологије привржености. Љубав је главни извор компатибилних понашања у заједници. Више није тема да ли је могуће уништити компатибилна понашања и преко њих човечанство као код Џона Калхуна, већ идемо дубље у то како компатибилна понашања настају. У 51. прилогу смо навели пет кључних компатибилних понашања.

Познато је да пас човека посматра као Бога. Вероватно сте уочили да пас којег сте случајно напустили на кратко време, трчи ка Вама како би проверио да то није намерно или, да када сте га случајно ударили, трчи ка Вама како би отклонио сумњу да је ударац био намеран. Свакој животињи је нужан осећај љубави и зато након узнемирујућег искуства тражи потврду да је љубав још увек ту. Поступцима је исказан смисао и код резус макаки мајмуна на којима је Хари Харлоу вршио неетичке експерименате доводећи младунце мајмуна у стање сензорне и мајчинске депривације, лудила, па чак и смрти. Слично је кроз историју рађено и на људима, на шта смо скренули пажњу у 42. прилогу серијала, са примером цара Светог римског царства, Фридрихом II Хоенштауфеном. 

Срж експеримената Харлоуа је одвајање мајке и новорођенчета и праћење последица. Крајњи резултат је откриће алгоритма духовне стерилизације. Одвојивши младунце мајмуна од мајки Харлоу је поставио у кавез са младунцима две вештачке мајке од дрвета и жице. Једна вештачка мајка је била извор млека и хране, а друга је имала крзно тако да је подсећала на стварну мајку. Мајмуни су се хранили код хладне и голе вештачке мајке, али су све време били уз вештачку мајку са крзном која их је подсећала на стварну мајку. У старијем узрасту, када би их уплашили звуком, или при истраживању околине око кавеза и страху од откривеног, млади мајмуни су се враћали ка вештачкој мајци са крзном тражећи осећај безбедности и заштите. Овај експеримент је показао да је духовни принцип важнији од биолошког. Понављање експеримента на истој популацији мајмуна из нараштаја у нараштај је донело закључке који се тумаче и кроз епигенетику. Само 20 одсто одвојених мајмуна су се у првој генерацији размножавали природним путем, док су  80 одсто женки експериментатори оплодили вештачки. У другој генерацији мајмуни су у потпуности изгубили жељу за парењем па су их експериментатори вештачки оплођавали 100 одсто. У трећој генерацији новорођенчади одвајаних од мајки долазило је до тога да женке нису разликовале живу од неживе природе и нису имале никакав емотивни однос према сопственим младунцима. Могле су да им одгризу шаку, ногу или да их убију. Уништење чак и мајчинског инстинкта је могуће понављањем одвајања мајки од новорођенчади одмах по рођењу. Осећаје повезаности и привржености је на овај начин могуће уништити. То је духовна стерилизација.

А шта ми имамо у Србији, у породилиштима одмах по рођењу детета? Управо одвајање деце од мајки. Имамо чак и крађу деце и сличне медијски промовисане окидаче који доносе духовну стерилизацију. Експерименти Харија Харлоуа су довели до мењања праксе рада болница, породилишта, обданишта и сиротишта у САД. У Србији смо још увек експериментални мишеви. Занемаривање деце се узима као основ за још драстичније удаљавање хиљада деце од мајки уместо да се породице у Србији помогну. Новац се даје старатељима, уколико се пронађу, уместо да се даје мајкама као подршка. Децу не треба одвајати од мајки након рођења, јер то одвајање изазива трајне психолошке последице. Пупчана врпца је физичка веза детета са мајком и оно тај прекид доживљава као смртну опасност, губитак извора живота. А онда га још и физички одвајају од мајке у породилишту што је додатни извор страха. Према теорији привржености, интеракција са биолошком мајком је урођена потреба након порођаја. Доживљај детета одвојеног од мајке је у истом нивоу са губитком живота, а страх од смрти оставља тренутне последице на психу. На тај се начин уништавају племенитост, достојанство и позитиван однос према животу од првих тренутака по рођењу. Мајчинска депривација (ускраћивање) узрокује одступања у менталном развоју детета. Нормалан развој може се одвијати само у случају када се детету обезбеди довољан контакт са мајком. Ерик Ериксон је увео термин „базично неповерење према свету“ код деце лишене мајчине пажње. Ускраћеност у раном узрасту доводи до кашњења у развоју говора и мимике лица, анксиозности, страха и неповерења према људима, неосећања дистанце при комуникацији, емоционалне хладноће, агресивности и истовремено рањивости. Према Ериксону, деца лишена мајчинске љубави могу постати нормални људи ако се овај дефицит надокнади у каснијим фазама развоја.

Виктор Јефимов наводи пример са својом унучади и праунучади. Пре рођења Јефимов је стављао руку на трбух мајке и читао стихове Пушкина. По рођењу, дете би имало наступе плача. Тај плач би се заустављао три секунде након што би деда Виктор почео тихо да рецитује стихове Пушкина. Позитиван однос пре рођења има позитивне резултате након рођења. 

Мајчинска депривација има четири нивоа развојних поремећаја: 1) сензорни, 2) когнитивни, 3) емоционални и 4) друштвени. Сензорна одступања се развијају још у материци, ако мајка има негативан став према трудноћи и користи психоактивне супстанце. Након рођења такво дете има поремећен ритам сна, неконтролисано понашање, монотоно се љуља и јечи како би се смирило, досађује сваком посетиоцу само да би осетило контакт, или супротно, на сваки начин одбија контакт са другима. Дете формира примарни осећај сопственог неуспеха, страх од околног света и огорченост према људима. Когнитивно, дете које одраста у атмосфери занемаривања је мање активно, прави мање покушаја и грешака и касни у развоју. Најгоре је кад дете гради катастрофичну слику света. Свет му је непознат и несхватљив, непредвидив и осећа очај пред оним што долази од споља. То касније бива злоупотребљено у медијима када одраслима бивају пласиране вести о смаку света, очекивању рата, страху од инфлације или насиљу на улицама, климатским променама, итд. Емоционално, дете које је доживело рано одвајање од мајке, сећало се тога или не, тешко успоставља блиске контакте са другима. Нема поверења, плаши се раздвајања, затвара се од света агресивношћу и пројектује претпоставке о другима. Перцепција таквог детета доживљава људе као непријатеље, не признаје, не прихвата одговорност ни за очигледну кривицу или мазохистички криви себе за све проблеме, вређа друге и изазива одмазду према себи. Друштвени поремећај је врх пирамиде развоја детета. Деца из јако повезаних породица препознају своју припадност породици и народу. Према узору својих родитеља, развијају друштвене улоге које одобрава друштво. Дете које је одгајано у условима депривације, посебно у сиротиштима, тешко се поистовећује са било ким у друштву. При игри са децом узима улоге: „себичњака“, „негативца“, „агресора“, „провокатора“ и наставља да живи на тај начин и након напуштања сиротишта. Деца из сиротишта најлакше пронађу себе у улози полицајца или војника. Према статистици сирочади одгајене у домовима, само десет одсто њих проналази своје место у друштву. Четрдесет одсто постају криминалци, исти број постају наркомани и алкохоличари, преосталих десет одсто извршава самоубиство. Деце у нефункционалним породицама где недостаје један од родитеља у Србији је четвртина.

Приврженост се развија у прве три године живота. Она је основно компатибилно понашање. Постоје два основна типа привржености: стабилна и нестабилна. Деца са стабилном приврженошћу постоје, али су реткост која изненади у данашњој Србији. То су деца одгајена са пуном љубављу и контактом са родитељима, без нервозе и сувишних информација и емоција, која истражују без страха и одишу самопоуздањем. Не плаше се већ се радују сваком човеку. Нестабилна приврженост има три облика: избегавајућа, код које су деца емотивно хладна јер родитељи недовољно реагују на њихове емоције или хтења тако да деца не истражују окружење и друге људе, амбивалентна приврженост даје интровертну децу која се плаше и себе и других, и најгори облик је дезорганизована приврженост која даје нестабилну децу, екстравертну на опасан начин рушења граница личности других или ригидног понашања којим се тражи дисциплина код других чланова породице или сопствене деце. Само стабилна приврженост даје пуну предиспозицију за успех детета у одраслом узрасту. Четири квалитета Ја: самопоимање, став према себи, слика о себи, самопоштовање, су код модела Харлоуа урушена изостанком привржености. Самопоштовање је најважнији аспект сваке личности, регулатор активности и комуникације. Ниско самопоштовање, руши човека. Илустрација је филм „Џон“ Џојс и Џејмса Робертсона, снимљен 1969. године у Великој Британији, који показује промену понашања детета старог 18 месеци, у току девет дана одвојености од мајке. Филм је уклоњен са јутјуба али постоји писани опис о свих девет дана: https://web.archive.org/web/20161126203509/http://articles.shkola-zdorovia.ru/dzhon 

Излазак из проблема занемаривања је стално присуство и радостан, невербално богат однос мајке и свих укућана са дететом, и пре и после рођења. Виктор Јефимов описује пресецање три пупка човека. Први је пресецање телесног пупка при рођењу, када долази на свет урођени дух човека без икаквих особина културе. Други пупак је духовни (пупак привржености) који се пресеца већ у трећој години живота, до када је дете могуће уз вршњаке из других народа за пола године научити страном језику који ће будући човек говорити са подједнаким квалитетом као и припадници те друге нације. Слично је уграђивање привржености неком спорту или вештини у том узрасту. Психолог Џорџ Ланд је израдио теста на генијалност, где је научно потврдио да 98 одсто деце до пет година старости поседује генијалност, а да се она губи због неадекватног образовања до 25 године старости када је однос обрнут и само два одсто људи поседује генијалност. Јефимов даље наводи ставове истраживача који тврде да се до осме године живота добија усађени дух детета, односно да се до тог периода усађују све духовне вредности набројане у Указу 809, председника Руске Федерације. Светоназором људи, а тиме и државом, се управља у предшколском узрасту.

У узрасту од 8 до 12 година почиње да се јавља самосвест и гради се субјективност детета када је потребно развијати пажњу код деце која је такозвани интелектуални мишић. Жаргонски се каже да дете „развија машту“ али оно читајући књиге и почињући самообразовање развија пажњу, ширину и дубину непосредног доживљаја света. Интелектуалац се развија у детету старости између 11 и 16 година јачањем пажње. Пажња ствара концептуално мишљење. У том периоду је најштетнији утицај мобилних телефона. Пажња као мишићно ткиво интелекта треба да се развија независно од интернет информација које у себе усисавају пажњу онемогућавају интелектуални развој. Деци до полне зрелости не треба куповати мобилне телефоне као штетне за пажњу и интелект. 

Трећи пупак се по Јефимову пресеца са 17 година старости када деца постају полно зрела и у потпуности испољавају своју субјективност. Тада је то сасвим друго дете. Мозак је орган који последњи сазрева и тек са 20. година старости завршава свој развој па је захваљујући неуропластичности мозга, могуће и потребно утицати на образовање и развој компатибилних понашања младог човека до тада. Главни задатак је научити дете да управља пажњом и има личну иницијативу. Пажња ствара вредности човека. 

Крива пажње је модел психолога Данијела Големана, график на ком је на хоризонтали активност мозга мерена нивоима кортизола и адреналина, а на вертикали је продуктивност човековог рада. Крива пажње има облик обрнутог латиничног слова „U“. Почетни низак ниво активности мозга значи незаинтересованост за рад и нулту продуктивност на апсциси. Максимум на врху обрнутог слова „U“ показује максимум активности мозга и учинка рада. Продуктивност човека опада са даљим растом количине адреналина и кортизола, претераном активношћу мозга због кратког времена за пажњу, притиска и напрегнутости, велике количине информација које осиромашују пажњу и опет пажња долази на нулу, под стресом или у афекту. Најмање расејаности је на врху криве пажње, на врху активности мозга, када се остварује и највећа продуктивност, када човек превазилази сам себе. То је тачка раста духа личности и стваралачког напретка. У тој тачки се развија пажња, читањем књиге са 12-13 година старости уз улажење у неку врсту пријатне аутохипнозе, где дете не чује и не види ништа и никог. Тада нема расејаности и ментални модели потребни за усавршавање, стварање мајсторства, лако и брзо учење, су на максимуму. Такав човек ће читав живот лако и брзо учити, брже се прилагођавати новим ситуацијама, што је дефиниција интелигенције, дакле, биће интелигентнији. 

Телевизијски образовни програм за читав период развоја мозга до 20. године старости човека данас у Србији не постоји и мора бити створен на основу узора из Русије. Непостојање таквих образовних програма значи останак у зони духовне стерилизације народа. Пажња је мишић разума који има предуслов у привржености мајке три године након рођења, усађивању вредности васпитањем у првих осам година живота, углавном личним примером и образовањем до 20 године старости. Од осме па до двадесете године живота потребно је и социјално емоционално образовање: унутрашњи дијалог са самим собом и култура комуникације са другим људима. Ту држава мора да има своју улогу. Та два аспекта комуникације Големан дели на пет корака: емоционални интелект, самоанализу, унутрашњи дијалог, емпатију и управљање односима. Сваки човек треба да препознаје емоције под чијим је утицајем, анализира последице емоција на свој унутрашњи свет, свесним позитивним дијалогом мења свој унутрашњи свет, развија емпатију за друге људе и на вишем нивоу концентрације успоставља односе са сваким другим човеком. Јак појединац добијен на овај начин, подиже снагу постојеће и ствара свесно нову јаку породицу и у свом окружењу чини да се сви људи осећају позитивно и срећно. Крајњи резултат је да нам је боље, јер смо бољи људи. Неуролингвистичко програмирање као култура комуникације треба да буде уведено у основне школе.

Опште место у психологији је тема пажње као угаони камен за разликовање психолошких теорија. Приступом Данијела Големана, пажњом и бољим емоцијама се заштићују и граде компатибилна понашања, а тиме и вредност људи. Осујећује се колапс заједнице из експеримената Џона Калхуна и Харија Харлоуа унутар којих живимо. Реформа образовног система у Руској Федерацији иде у правцу потпуног ограђивања од штетног утицаја Запада. Власт треба да служи идеји по новозаветном учењу, уместо што данас у Србији по старозаветном учењу идеја служи власти.

Ми смо за градњу боље Србије, Раја на Земљи, како ју је видео Херберт Вивијан. А Ви?