Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 68. прилогу о пољопривреди Србије тема су високи морални идеали, пета из традиционалних вредности државне идеологије Русије. Српска реч за овај појам је племенитост.
У руском језику нема адекватне речи јер „дворянство“ се тиче аристократије, а у Србији се племенитост тиче сваког члана народа. Срби су сви једнаког сељачког порекла. Племенитост значи оно најбоље у мом племену.
Родољубље се односи на понашање човека у односима између заједница, достојанство се тиче понашања човека у односима појединца и заједнице а код племенитости је реч о понашању човека према самом себи и на личним релацијама унутар заједнице – интерперсонално. Родољубље и достојанство се тичу ширих спољних односа, а племенитост најблискијих међуљудских односа. Племенитост је највиша разделница између светоназора стварања и светоназора деградације. Она је срж доброг домаћина и владара. Племенитост је делатна, тежи бољем, унапређује и осећа разлику између доброг и лошег. Племенито дете само од себе жели да научи песмицу, прочита књигу, научи страни језик, научи борилачку вештину, игра коло, усвоји што више знања. Племенит човек жели да искрчи њиву, засади нов воћњак, купи бољи трактор, комбајн или камион како би боље и више урадио. Осећајем за унапређење, незадовољство разликом између лошег и доброг, почиње управљање. Племенитост је порив ка управљању.
Племенитост је стање душе у коме људи из комшилука, који су ретки али их срећемо, увек испољавају пријатност, доброту, благост, задовољство и захвалност, без обзира на ситуацију и како се према њима други опходе. Такви људи по правилу дуже живе, што је благослов. Најдуже од свих истраживања Харвардског универзитета је почело 1930-тих година и прати 724 личности од тинејџерских дана и око 1.300 потомака у три генерације. Истраживање данас 2025. године, траје већ 87 година и води га др Роберт Валдингер. Обухватило је и сиромашне и богате и образоване и необразоване људе. Закључци су да су успешнији и срећнији у животу они људи који имају „сто другара, а не сто динара“. Сиромашни људи са добрим друштвом су постајали богати и дуже живели од себичних. Племенитост у интерперсоналним односима се показује као кључ срећног и успешног, стваралачког живота. Племенитост је усмереност на заједницу.
Расположење унутар заједнице и унутар човека је нестабилно, некад превладава племенитост, а некад себичност. Племенитост је и стабилност карактера у односу на спољне утицаје и пожртвовање зарад подвига. Племенитост је проналажење и одушевљење вредностима живота док је себичност неналажење вредности у постојању света и живота. У том контексту племенитост недостаје читавој западној цивилизацији како су је видели нихилисти и материјалисти Фридрих Ниче или Сигмунд Фројд. Племенитост се не уклапа у западну декадентну филозофију, психологију и експлоататорску конкуренцију какву усвајамо од 5. октобра 2000. године. Племенитост је тежња човека да свим живим бићима и људима око њега буде добро. Племенит човек воли друге људе као самога себе и не жели да их оштети, превари, искористи или буде привилегован. Племенит човек осећа стид и има потребу за чашћу, да друге људе чини већима од себе, и чешћу, да буде честица веће целине. Племенит човек не рачуна шта колико кошта у новцу да би урадио што је наумио. Племенит се човек искрено радује, брине и жели добро свим људима и бићима, не из обавезе или дужности већ зато што је то његова унутрашња потреба. Без племенитости нема среће за појединца. Са старошћу племенит човек постаје све доброћуднији. Племенитост је у суштини љубав и испуњава, чини човека задовољним оним што он јесте.
Себичан човек ужива у спољним, материјалним и телесним, а не у унутрашњим вредностима и за разлику од племенитог, није му битан начин како да себи угоди. Себичан човек ништа не ради без прорачуна у новцу, без похлепе, у тумачењу Милтона Фридмана. Често у младости племенити људи, са страхом од старости постају себични. Себичност је симптом старења. Себичан човек није задовољан собом и никад му ничег није доста. Све ради на лакши начин и зато пропушта да ради праве ствари и на прави начин. Уклања све „сувишно“. Запушта њиве и ливаде, не поправља зграде и имање, не цени вредност других људи и бића. Неправедан је и друге људе жели да подреди, експлоатише, потчини себи у сталном страху да то не ураде други људи са њим. Себичност као супротност племенитости остаје на несвесном нивоу. Себичан човек прича о племенитости, али је већином не испољава. Себичан човек има неправилну структуру мотива при изградњи смисла, како то описује Алексеј Леонтјев. Резултат је незаинтересованост за друге људе, али и незаинтересованост за сопствену личност, униније. Себичан човек несвесно мрзи друге људе, али мрзи и себе. Тешко му је, љут је кад је потребно да уради не само било шта за друге већ и за самог себе. Он жели да се све њему даје, а он да ником ништа не даје, да увек све друге победи, да му служе и да му се диве. Чини се, опис типичног српског политичара. У себичном човеку доминира негативна компензација друштвеног осећања из Адлеровог комплекса ниже вредности. Себичан човек са старошћу постаје очајан, из страха злобан и несрећан, са маразмом све себичнији. Саборност није могућа без племенитости у заједници. Због недостатка племенитости изостаје раст родољубивих политичких организација на политичкој сцени Србије. За материјалистичке ЕУ партије у Србији гласају себични људи. Зато се намерно снижава ниво културе у друштву разним реалити програмима и уклањањем песника и писаца из образовања, како би материјалистичка политика имала прођу. Да племенити људи воде пољопривреду Србије, не би могли да буду мирни док лоше стање на селу не поправе. Овако нам остаје са себичњацима да тонемо у пропаст.
И код племенитости, као и код свих традиционалних вредности, полазиште за одређење политичког деловања је цивилизацијско. У православној цивилизацији је држава та која ствара амбијент и подстиче племенитост. Која државна идеологија може да подржи племенитост: либерализам, социјализам или конзервативизам? Избор је конзервативизам као идеологија која није дводимензионална, ни лева, ни десна, већ има трећу димензију – вертикалу Бога као вишег идеала и мере. Конзервативна, левица рада и десница морала, се не уклапа у упрошћену политичку сцену Србије. Нема високих моралних вредности ван конзервативизма, али је чест недостатак племенитости и духовности у конзервативизму. Светосавски конзервативизам, опредељен за Небеско Царство и Косовски Завет, надвисује конзервативизам Берка и Де Местра. Вредносна вертикала у конзервативизму мора да постоји. Компромиса око високих моралних идеала не може бити. Западни конзервативизам није универзалан. Осталих седам Хантингтонових цивилизација, конзервативизам Запада немају за полазиште или за њега и не знају. Данашњи конзервативизам у оквиру Словенско – православне цивилизације има за идеал Бога а не просветитељство, Свечовека Светог Николаја Српског, а не Ничеовог Над-човека, саборност а не парламентарну демократију, Србију рај сиромашних Херберта Вивијана, а не 15-минутне градове.
Политика је вештина могућег, а конзервативизам поступност у достизању идеала. Неке идеје данашњег руског конзервативизма су РОСЗЕМ, национални аграрни кластер, деприватизација крупног приватног капитала, бескаматна и безинфлациона рубља (други концепт новца), организована деурбанизација, прелазак на живот у селима, „пројекат 2030-40“ којим се у основне школе уводи систем образовања који западни модел живота новим нараштајима Руса чини прозреним и непотребним. Пројекат „Киноуроки“ Виктора Александровича Меркулова је пример шта треба радити у Србији на унапређењу образовања деце у смислу потпуног одсецања утицаја Запада:
Могућа је стратегија супротстављања Западу и победа конзервативизма у Србији. Главни смер за то је историјска законитост коју је препознао Василиј Осипович Кључевски, писац 182 књиге, међу којима је и „Историја Русије“ у четири тома, из 1889. године. Законитост гласи „да је цикличност историјских дешавања обрнуто пропорционална духовности заједнице“. Историја се не понавља тамо где ниво духовности у народу расте. Такав народ не постаје жртва олигархије Запада. Понављање историје је оружје „дубоке државе“. Племенитост је наша одбрана од цикличности историје. Из тог угла „Алтернативни глобализациони сценарио“ Александра Усањина постаје могућа будућност. Гомила асоцијалних богаташа, сталним иницирањем цикличних понављања историје, гура свет у слепу улицу из које нема изласка ратовима, јер их нуклеарно оружје онемогућава. Заобилазећи светски рат, уништење људи врше кроз изговоре „дубоке екологије“.
Из старогрчке културе, настале поводом церемонија култа Диониса, препознају се клице конзервативизма. У 42. прилогу серијала смо кратко назначили тумачење савремености Александра Дугина кроз три култа: Аполона, Диониса и Кибеле. Савремени конзервативизам не служи својој сврси уколико не следи филозофију култа Аполона, који је заснован на племенитости – вишим моралним вредностима. Конзервативизам Едмунда Берка и Жозефа Де Местра се ограничава на приступ култа Диониса, на западно материјално и тренутно. Конзервативизам 18. века је ограничен на демократију као заштиту просечности. Данашња демократија мора да буде допуњена меритократијом која води ка духовности Василија Кључевског. Србија мора да се из дубине промени уколико жели да опстане у безструктурном сукобу са „дубоком државом“. Данашња економија мора да има меру: постојање и планског и за конкуренцију слободног дела привреде, уз промену назива економских школа и факултета јер нису економски већ хрематистички. Данашња социологија треба да се бави искуствима друштава која воде ка духовности. Данашња српска агрономија усмерена на духовност, мора да задругарство развија ка закону о задругама из 1898. године. Данашња аграрна политика мора да се позабави проширеном репродукцијом обновљених репро ланаца. „Зелена књига 2024“ доступна од 1. јула 2025. године, показује да је српска пољопривреда у стању колапса, а да се српски градови хране из увоза.
Државна идеологија подразумева управљачку писменост. Племенитост заједнице кроз духовност, онемогућава управљање државом од споља. Занимљива је илустрација из Кине. У Европи за гајење пшенице је довољан појединац или породица. За гајење пиринча у Кини је потребна читава сеоска општина. Пиринач не може да гаји појединац или сама породица већ цело село. Та интеракција изазива низ цивилизацијских светоназорних разлика. У Кини постоји већ од другог разреда основне школе као наставни предмет „Тридесет шест стратагем“, што је назив древног кинеског војног трактата који учи децу традиционалним стратегијама понашања, скривеним тактичким поступцима, системима заобилазних кретања, који се користе за достизање скривених циљева, стицање предности или пресретање иницијатива. Циљ учења деце традиционалним вредностима је очување самобитности. Кином и Русијом се више неће управљати колонијално од споља, како је то Запад кроз историју успевао. Србија самобитност може да очува баш у аграру, јер имамо своју традицију задружног, народног акционарства, заснованог на сељаку као носиоцу етногенезе народа – власнику и одлучиоцу.
Племенито је оснивање државне Бескаматне пољопривредне банке, која враћа профит у пољопривреду, јер од камате не живи, конзервативно, по православној забрани камате, враћа нас вишем идеалу Србије Раја на Земљи – Царства Небеског.