Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 34. прилогу о алтернативном моделу организовања пољопривреде Србије описујемо могућност обнове производње млека кроз СРБЗЕМ – национални агро кластер.
Повод је 23. август 2024. године, као рок пријављивања произвођача млека на конкурс министарства за премије за млеко, али и изјава Душана Туфегџића из Шапца о неконтролисању увозног млека на хормоне. Закључак из те изјаве је да би се са увозом млека престало, а цена домаћег млека била знатно повећана.
Због ниских откупних монополских цена млека на тржишту прераде млека имамо ситуацију да је највећи откупљивач млека у Србији примио награду за најпрофитабилније предузеће у 2022. години. А баш у тој години се домаће млеко просипа, јер га нико не откупљује.
Класичан модел монополске користи по ком монополиста смањује количину како би максимизирао профит је описан као штетан у уџбеницима агроекономије. Али пољопривреду Србије не воде агроекономисти, посебно не они са села. Нико ништа не ради и у државној антимонополској агенцији. У Србији се награђују најштетнији као најуспешнији у сатирању домаће производње хране уместо да буду судски гоњени и кажњени милионским износима.
Податак из 2016. године указује да је са преко 1,1 милион број пољопривредних газдинстава пао на око 460 хиљада, а да је број газдинстава која предају млеко пао са 700 хиљада на 280 хиљада. Шта се десило у међувремену?
Цитат из годишњег извештаја Министарства пољопривреде о стању у сточарству каже: „Укупан број газдинстава, која држе музна грла значајно је смањен у протеклој деценији – према Попису 2012. број музних грла био је на нивоу од 156 хиљ. грла, да би резултати Пописа 2023. показали смањење тог броја на 63 хиљ. грла, што представља пад од чак 60 одсто у посматраном периоду.“
Број крава по домаћинству се притом дуплирао са 2,7 на 5,4 грла. Произилази да је број домаћинстава која предају млеко са некада 700 хиљада, данас пао на испод 15 хиљада (приближно 50 пута мање). У исто време Удружење произвођача млека барата са подацима да се премија за млеко исплаћује за 228 хиљада крава, а не за 156 хиљада крава, који податак постоји са пописа пољопривреде 2012. године. Њихови подаци су очигледно застарели.
Душан Туфегџић као решење наводи потребу за формирањем мини млекара у власништву сељака. Ту ми настављамо Душанову причу и дајемо опис – како ... На примеру „Кампине“ из Холандије види се модел успостављања вертикалне интеграције у производњи млека од стране самих фармера. Седморица највећих произвођача млека у Холандији представљају управни одбор ове највеће млекаре која је настала 50-тих година прошлог века уједињавањем 23 задруге са читавог подручја Холандије уз финансијску подршку државе. Али, оно што сме Холандија, не сме и Србија ... Да не помињемо латинску изреку о Јупитеру и волу.
Данас је у Холандији забрањено цистернама из млекара да долазе на фарме произвођача млека! Не смеју ни да виде краву или фарму. То је нама у Србији незамисливо.
Држава Холандија је пре 70 година направила систем великих лактофриза у којима се млеко сабира, а затим нуди лицитацијом на продају млекарама и тек када се добије највиша цена, млеко може из лактофриза у прераду. Без одобрења удружења сточара не само да не смеју да се појаве цистерне на фармама већ постоје и квоте за број крава на фармама и одобрења за настанак нове фарме.
Будућа Пољопривредна банка Србије са својим бескаматним инвестиционим фондом за млеко може да следи тај пример зарад изградње мини-млекара у око 1.000 сеоских општина као рачуноводствених инвестиционих центара банке, о чему смо писали у овом серијалу.
Бескаматни инвестициони фонд пољопривредне банке са по 50 хиљада евра може да за 50 милиона евра потпуно премрежи Србију мини-млекарама и избаци монополисте из српског тржишта млека. У томе је кључ трајног подизања откупних цена и обнове сточног фонда.
Али то није све. Постоји специфична могућност прилагођавања.
Имао сам прилику да у јулу 2007. године угостим Габријела Моцарелија, власника највеће индустрије за производњу опреме за млекаре из Напуља у Италији. Повод је било тражење од Министарства пољопривреде Републике Србије, у два наврата, да се финансира куповина мини-млекаре за подручје општина Аранђеловац и Топола.
Као оснивач ММ „Модена“ 60-их година прошлог века Моцарели је почетком 70-их година испоручио прву опрему за настанак ПКБ-ове млекаре у Београду, а затим је испоручио и опрему за 28 млекара свуда по Србији, међу којима су Шабац, Чачак, Зрењанин итд.
Током 80-тих година ММ „Модена“, а данас ИНВЕНТАГРИ, је постала део програма УНИЦЕФ-а и ЕУ за помоћ угроженим деловима света у коју сврху је направљен комплет опреме POLYFOOD који се поставља на камион хладњачу и између осталог може да прерађује млеко у све врсте сирева.
Иновација у виду покретне млекаре на камиону која дневно преради око 1.000 литара млека може да буде пример прилагођавања потребама произвођача на мање приступачним теренима у Србији. На простору Новог Пазара и Голије, али и Бујановца, као и по Банату, данас се гаје биволи а од њиховог млека је могуће правити српску моцарелу. Габријел Моцарели је нудио откуп и извоз у Италију две врсте сира, али су сви предлози упућени министарству остали без одговора. Част Драгану Јовановићу, тадашњем председнику општине Топола, који је покушао да нам изађе у сусрет.
То је пример зашто је потребно формирати бескаматну Пољопривредну банку Србије.
Министарство и општинске администрације немају ни интерес, а ни са стручност да разговарају на овакву тему.
Као талац субјективности политичара, производња хране треба да се ослободи и врати објективности економије, а то подразумева враћање профита у пољопривреду кроз на профит оријентисану пољопривредну банку и заокружен циклус „од њиве до трпезе“.
Политика је према пољопривреди Србије деструктивна и непријатељска већ 80 година.
Поред оваквих политичара уништење производње млека, али и производње хране у Србији је загарантовано.