Дејан Комненовић, дипл. економиста
Сеоска самоуправа не постоји, јер не постоје сеоске општине, а постојање месних заједница је партијска обмана (11. НАСТАВАК).
Протести свуда по Европи су последица игнорисања грађанина/сељака у политичком одлучивању. Европљанин не жели да се прилагоди наученој беспомоћности у коју га гурају и зато протестује. Ми у Србији смо давно сломљени и научени беспомоћности, између осталог и обманом да постоји месна самоуправа која је укинута задње 34 године.
Референдуми и петиције као облик непосредне демократије су у Швајцарској уведени 1891. године и нису саботирани од стране власти. Рок за скупљање потписа ограничен је на 18 месеци, а не као у Србији на седам дана. У Швајцарској се сви питају подједнако. Зато су честа изјашњавања на референдумима. Такав човек не жели да се одрекне свог утицаја тако лако. Пример непосредне демократија је Естонија, где се на изборима од 2005. године гласа електронским путем и много је лакше организовати референдуме и петиције.
У Шпанији је на локалним изборима 2015. године политички покрет муниципализма освојио 30 општина у Барселони и околини. Користи од тога су заустављене приватизације водовода, пијаца, паркинг сервиса, одвожења смећа, рециклаже и других комуналних услуга.
Став да је народ врховни судија, који одлучује о ваљаности неког закона, присутан је и на Исланду. Србија би се могла угледати на Исланд, у ситуацијама када председник државе оспори неки закон и не жели да га потпише. Тада треба референдумом решавати питање непотписаног закона. У Србији је колега Бранко Драгаш значајан заступник гласања електронским путем и бирања свих министара кроз струковна удружења, тако да најбољег лекара бирају лекари, најбољег просветног радника просветни радници, а најбољег међу пољопривредницима - пољопривредници. То правило, свуда и у сваком селу је потребно спровести уз помоћ будуће бескаматне Пољопривредне банке Србије за чије се оснивање залажемо.
Стање са непосредном демократијом, које у Србији нема, је лошије него у Европи. Сеоска општина је постојала од устава 1838. до устава 1963. године. Месне заједнице су настале уставом 1963. а нестале уставом 1990. године. Данас месне заједнице не постоје, јер немају одборнике у скупштинама општина због пропорционалног изборног система, не располажу својином, нити имају текуће рачуне.
Непосредна демократија је онемогућена у локалним заједницама како би се народу одузело самопоуздање и осећај да на било шта може да утиче. Дефетизам публике је сценариста Синиша Павић објашњавао кроз разлику данашњих ТВ серија и оних писаних пре пола века када је стварао „Позориште у кући“ или „Врућ ветар“ и „Отписане“. Данашњи гледалац се осећа беспомоћније и са више страха, па зато често агресивно реагује. Србин, због медијске манипулације свешћу, више не мисли да може да измени ни сопствену судбину, а камоли судбину своје породице, села, града, државе или света. До тога су нас довели „српски“ медији у власништву богатих странаца и демонтажа непосредне демократије.
Месне заједнице постоје само фиктивно и служе партијској узурпацији. Апсурд је да месне заједнице нису намењене непосредној демократији или иницијативи мештана на уређењу свог непосредног окружења већ партијским обманама и уценама. Пример је општина Аранђеловац. Партијски узурпатори са месним заједницама раде шта хоће, различито од општине до општине јер их могу и укинути као што је званично урађено у Земуну. Општи хаос је на делу.
У општини Аранђеловац је 2014. године власт говорила како месне заједнице нису територијалне јединице већ интересне заједнице па се у њима не може гласати гласачким листићем на бирачким местима, односно на месним изборима не могу учествовати политичке партије. Незадовољство грађана је било изазвано непоштовањем правила „један човек један глас“ на месним изборима, сакривањем дана и места месних избора, фалсификовањем записника о гласању и неспремношћу јавних тужилаца да подигну оптужницу под утицајем, у махинације уплетених општинских функционера.
Правно формиран нацрт одлука зарад гласања гласачким листићем на месним изборима, у једном дану за све месне заједнице, и без учешћа политичких партија, је одбијен у октобру 2014. године. СНС и СПС су у децембру 2014. донели одлуку о месним заједницама на територији општине Аранђеловац, којом су довели до тога да месни избори нису расписивани наредних пет година. Затим су потпуно супротно променили причу јуна 2019. године и донели одлуку по којој месне заједнице јесу територијалне јединице и у њима се гласа гласачким листићем уз обавезно учешће политичких партија. Очигледно су доживели амнезију о својим претходно дијаметрално супротним ставовима. Наравно, нису спровели у дело ни одлуку из 2014. године, а ни одлуку из 2019. године. Од тад је већ прошло нових пет година партијског криминала.
Месне заједнице не постоје и мандати су свим одборницима истекли, а њихову улогу имају чланови месних одбора СНС и СПС, мимо прописа, нелегално. Зборови грађана и директна демократија су сметња узурпацији власти и зато локалним узурпаторима нису потребни. Српској политичкој класи никаква демократија није ни потребна, јер служе странцима, а не народу.
Да би се вратило самопоуздање и вера човека у себе и политички систем, потребно је сеоским општинама заменити одумрле месне заједнице. Стварање Пољопривредне банке Србије и сеоских општина као њених рачуноводствених инвестиционих центара је начин да се спроведе успешна државна интервенција у области руралног развоја.
Непосредна демократија значи претварање власти у име народа у власт самог народа. Тај идеал се убудуће може остваривати у сеоској општини. Спровођење таквог идеала консолидује и интегрише народ , а тиме и свакодневни живот чини уређеним. Сеоске општине, успостављене кроз будућу бескаматну Пољопривредну банку Србије, значе оптимизам за стварну обнову српских села.
У овом прилогу на Интернет порталу Е СТВАРНОСТ дотакли смо се стања сеоске самоуправе у свету и код нас, а у наредном ћемо писати о могућим решењима.