Дејан Комненовић, дипл. економиста
Историја сеоске самоуправе је тема десетог чланка у серијалу о пољопривреди, који је нужно више стручан и садржи јасан закључак изведен из историје.

Битан утицај на одсељавање народа са села има нестанак месне самоуправе. То је политички изазвана дестабилизација села. Свако друштво садржи микро, мезо и макро ниво организације. Мезо (средњи) ниво, подразумева живот у заједницама какве су породичне задруге, рођаци, комшилук, школа, заселак, село, парохија, општина, струковна, спортска, културна и друга друштва и удружења.

Воља „дубоке државе“, коју спроводи актуелна власт у Београду је да се појединац остави без мезо организација, без заједница иза којих би се заклонио или нашао уточиште и непосредни простор за живот.

У сваком урушеном простору друштва се појављују уобичајени паразити – политичари. Интерес политичара је узрок обмане да месна самоуправа данас постоји. Правно непостојеће месне заједнице служе манипулацијама политичара. Тај правни и политички простор уопште није уређен у данашњој Србији, а суштински је пресудан за живот појединца и породице.

Месне заједнице су синоним за иницијативу појединца кроз непосредну демократију. Нестанак уређене интеракције појединца и породица са окружењем врши садржинску демонтажу народа. Такав је аномични политички утицај наметнут из западне цивилизације којој Србија не припада.
Месне заједнице су настале 1963. године (никада раније нису постојале под тим називом). Постојале су само наредних 27 година, до 1990. године.

Морамо се подсетити историјата сеоске самоуправе:

1. Српске породице су од давнина биле удружене у сеоску задругу. Село је имало договор о подели рада, а што доказују сачувани топоними названи по називу делатности: Збеговиште као место за збег, Чардак и Амбариште, Ветрила, Торине, Свињчине, Мочила, Каник, Селина, Прњавор, Гувно, Игриште итд.

2. Из неколико сеоских задруга се на топографски заокруженој територији оснива жупа, а неколико жупа је чинило државу или страну као назив за покрајину српске државе.

3. У турској окупацији, српским жупама и селима се дају турски називи – вилајет и нахија.

4. Сеоске општине се први пут помињу уставом из 1838. и законом о општинама из 1839. године. Сеоске општине имају кмета, општински збор, општински суд и општински одбор као органе управе. И у то време бивају периоди њиховог укидања као од 1878. до 1888. године. Обнављају се законом из 1890. године и такав њихов број и састав остаје углавном до 1950. године када законом бива обухваћено постојање чак 2.206 општина од којих је највише сеоских.

5. У време Другог светског рата се формирају комунистички народноослободилачки одбори села, који прерастају по ослобођењу у народне одборе у селима, а у градовима добијају назив стамбене заједнице.

6. Месне заједнице су део социјалистичког самоуправљања и подруштвљавања, слабљења државе, припремања комунистичког „одумирања државе“. Оснивају се ОУР-и и друштвена предузећа, а народни одбори и стамбене заједнице спајају у месне заједнице. Званично у устав Републике Србије назив месне заједнице се уноси 1963. године. Тада се први пут јављају и доприноси као облик опорезивања.

7. Уставом из 1974. године месне заједнице су проглашене за обавезан облик „самоуправног организовања“. У СФРЈ број месних заједница достиже максимум 1982. године, када их у 527 општина има укупно 13.724, просечне величине од 1.618 држављана.

8. Тадашње месне заједнице имају скупштину која бира извршне органе: председника, секретара и савет. Одлучивање је вршено непосредно на зборовима или референдумима.

9. Скупштине општина су у том периоду имале: 1. веће месних заједница, 2. веће удруженог рада (привреда) и 3. веће друштвено-политичких организација (јавни сектор). Без консултација са делегатима месних заједница није било могуће донети општинске одлуке иако њихов став није био обавезујући. Три су извора прихода месних заједница: општински буџет, доприноси ОУР-а са територије месне заједнице и самодоприноси. Месне заједнице су имале своје годишње и средњорочне планове развоја. То је стварало осећај код појединца да може да утиче и да мења не само своју и судбину своје породице већ и судбину општине, града или државе. Такав човек је био самопоузданији и задовољнији него данас. Комшилук се тада осећао као једна заједничка целина, слично ранијим традиционалним селима.

10. Месне заједнице данас немају функцију месне самоуправе и постоје само формално као празна љуштура, јер је уставом из 1990. године престао њихов статус конститутивног елемента политичког система. По актуелном закону о локалној самоуправи општине могу, али и не морају да имају месне заједнице. Тако општина Земун и формалном одлуком нема месне заједнице, а слично је свуда у већини градова. Узурпација месних заједница од стране политичких партија је „лов у мутном“, у 34 године намерно правно неуређеног простора, са сврхом демонтаже народа – несоцијализацијом појединца и породице. Последице дезинтеграције заједнице на том нивоу су бројне, укључујући и раст насиља у заједници.

11. Месним заједницама је данас одузета могућност управљања сопственом својином, укинути су им текући рачуни, одузет им је порез на имовину физичких лица као изворни приход али и приступ било каквој јавној расправи о општинским одлукама. Сеоске зграде пропадају, мостови се не обнављају, нико не сече растиње око путева, водоводи и канализација се не одржавају, школе не препокривају, медицинске амбуланте немају санитарне чворове, струју и воду, нема цивилне заштите, нема ватрогасне заштите, јер је путевима немогуће проћи цистернама, нема КУД-ова и спортских клубова итд.
Постоје, уобичајено насилни, предлози западних НВО да се решење за месне заједнице 2024. године тражи у поновном прописивању обавезности организовања месних заједница, обавезности расписивања месних избора, враћања већинског изборног система зарад избора одборника општине из сваке месне заједнице итд. Постоје и обмане људи из СПС-а и ПУПС-а који династички, од деда до унука имају власт и спроводе садржинску демонтажу живота у селима задњих 80 година.

Истинско историјско решење за месне заједнице данас је њихова замена некадашњим сеоским општинама. Термин „месна заједница“ требало би елиминисати из употребе. Сеоске општине је потребно вратити у устав државе Србије и учинити конститутивним елементом политичког система. Историјски ток дугог трајања започет у октобру 1944. године би на тај начин био потпуно завршен, направивши пун круг, доласком у тачку пре свог комунистичког зачетка.

Модел који афирмишемо на „еСтварности“ подразумева преусмеравање токова новца ка „старим - новим“ сеоским општинама – обнови мезо организације живота на селу, а то значи не само формално-правну већ и садржинску обнову. О томе следи наставак у наредним прилозима.