Дејан Комненовић, дипл. економиста

Афирмишемо на еСтварности интерес малих пољопривредника и деветом темом у серијалу, а то је - паприка.

Владајући политичари су извршиоци идеје комуниста о „одумирању државе“ и спроводе паролу Клауса Шваба „нећете имати ништа, али ћете бити срећни“. Та политика води власништву богатих странаца над привредом. Живимо у Трећем светском рату, уз тиху демонтажу државе и народа. Зато се игноришу предлози у интересу малих пољопривредника. Сваке године бива напуштено око 30 хиљада хектара обрадивог земљишта, јер у Србији нема пољопривредника.

Ту долазимо и до недостатка радника код „нит мање биљке, нит већег рода“ – паприке. Два су начина сетве : у топлим лејама или директно на њиву. Сетва у расаднику је почетком марта, тачно два месеца пре садње на отвореном. Потребан је најмање килограм семена за ницање 95-100 хиљада биљака у расаднику, касније потребних за хектар садње на њиви. Уколико се врши директна сетва на њиви, то се ради пре Благовести које су 7. априла и потребно је пет килограма семена.

Садња биљака одгајених у расаднику обавља се до Ђурђевдана, 6. маја. Пре расађивања је потребно тону вештачког ђубрива заорати у јесен. Нужно је механизовано расађивање кроз фолију, јер нема радника ни за садњу, ни за окопавање паприке. Употреба хербицида смањује принос паприке и није прихватљива.

Пример домаће сеоске традиције у производњи је селекционар Миломир Антовић из Пожеге који је створио паприку која у пластенику даје принос до 200 тона по хектару. Данас постоји недостатак паприке на тржишту Европе и Србије. Прича о два пута више поврћа него што је потребно становништву Србије је обмана. Србија је по производњи паприке међу пет највећих произвођача у свету и међу 10 највећих извозника али то нема везе са њеним држављанима. Интерес богаташа и сељака је неспојив, што се види и на примеру паприке. Мала породична газдинства одустају од производње паприке док власници плантажа од преко 200 хектара повећавају производњу и имају енормне приходе од извоза и продаје у својим малопродајама.

За интерес народа је битно како повећати малу породичну производњу поврћа. Принос на отвореном је до 80 тона паприке по хектару уколико се користи систем „кап ко кап“ са великим протоком воде испод црне фолије на којој се саде по два реда биљака. Прихрана водотопивим ђубривима, у количини од 50 килограма по хектару, ради се сваки други дан од половине јуна до половине августа. Дан између заливања је предвиђен за окопавање ручним шпартачима између редова. Тајна гајења паприке је у начину заливања. Између Ивањдана и Петровдана њива мора да „плива у води“. Уколико се залива прскањем, принос је упола мањи, око 40 тона по хектару и није могуће окопавање између редова дан по заливању. Ефекат употребе гела за заштиту листа паприке је тада мали. Вода за заливање мора да буде чиста.

Вештачка ђубрива може да замени стајско ђубре заорано у јесен, али у количини од 300 тона по хектару. Стајског ђубрива немамо, јер је сточни фонд у многим селима нестао и немамо ту опцију за смањење трошкова.

Цена у јесен 2023. године за килограм паприке на пијаци била је око два евра по килограму. Приход са хектара паприке на отвореном, при оптималној технологији гајења, процењује се на 130 хиљада евра (50 тона прве класе и 30 тона друге класе). Бавио сам се 15 година гајењем паприке, али за причу о сортама немамо простора. Паприку можемо користити за пуњење, ајвар, резана, млевена зачинска, љута, семенска.

Прерада паприке подразумева стварање сложених задруга на акције, какву смо имали у Свилајнцу 9. марта 1909. године (уводна фотографија за овај текст). И поред профитабилности производње, постоји пад производње паприке на националном нивоу, због деструктивног утицаја власти у сврху богаћења већ богатих. Годишње садимо између 10 и 15 хиљада хектара под паприком. Реално је ту производњу повећати за око 5 пута али на малим породичним газдинствима. Како?
Традиционално решење за мале пољопривреднике је у заокрету ка профитном задругарству на задружне акције које емитује и регулише трговање бескаматна пољопривредна банка.

Профит као једини приход бескаматне пољопривредне банке, гарантује укључивање банкара у бригу о репродуктивном ланцу од „рала до астала“. Плате портфолио менаџера би зависиле од профита задружних акција и зато би они донели недостајућа знања у производњу и продају паприке. То је тај виши ниво интервенције државе као нужност за опстанак. Бескаматна Пољопривредна банка Србије би требало кроз инвестициони фонд за паприку да оснује Националну задругу за паприку и брендира већи број финалних производа. Примери извоза паприке из доба ЦЕНТРОПРОМ-а су добар узор. Пут ка националном успеху је агро-кластер СРБЗЕМ, саздан од задруга у сувласништву повртара и бескаматне банке, са основачким улогом државе од најмање 500 милиона евра. Имате ли на то коментар!?