Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 8. наставку серијала „Недељом о пољопривреди“ пишемо о биодизел-гориву, као још једној пропуштеној шанси у Србији.
Енергенти су средиште данашњег светског сукоба и зато је добро скренути пажњу на биодизел као гориво. О трећем светском рату, чији смо сведоци, Семјуел Хантингтон је писао као о сукобу цивилизација. Ми Срби не припадамо западној цивилизацији, већ православној цивилизацији. Наша је православна политичка економија, а не западна. Православно виђење политичке економије је изнео економиста и протојереј Сергеј Булгаков у својој докторској дисертацији о философији привреде, док је у традицији српског народа исти концепт као жив, препознао Свети Николај Српски. Одатле потичу на Е СТВАРНОСТИ, православни економски модели какви су бескаматно (профитно) банкарство, профитно а не непрофитно задругарство и СРБЗЕМ као национални агро кластер – свет вредности српског сељака као носеће структуре народа. Пољопривредна банка Србије, може да има инвестициони фонд за биодизел са око 50 профитних задруга/погона на територији целе земље.
Сваки погон за биодизел, капацитета 5.000 тона годишње, може да подмири потребу за дизелом у око 15 хиљада газдинстава. Потенцијални број пољопривредника, само у овој делатности би био 750 хиљада за целу земљу. По попису пољопривреде 2023. остало је само 508 хиљада пољопривредних газдинстава, али би се тај број брзо повећао враћањем профита у пољопривреду.
Половина потребе за погонским горивом у пољопривреди се може подмирити из биодизела. Критеријум за локацију погона за биодизел би била концентрација напуштеног обрадивог пољопривредног земљишта, којег је по последњим подацима укупно 1,6 милиона хектара. Попис пољопривреде 2023. ће показати и више.
Уљану репицу је могуће гајити и на оних 50 хиљада хектара у околини Ивањице на којима се до пре неколико година гајио кромпир од чега смо одустали, напуштајући земљиште по брдима, због необузданог увоза кромпира.
Алтернативни модел пољопривреде наше земље је могуће описати прорачуном. Трошак за производњу литра биодизела је укупно 85 динара, око 60 динара да се посеје и пожње три килограма уљане репице (сунцокрета или соје), плус 25 динара осталих хемијских материјала. Ако би постојала субвенција на производњу биодизела као у Хрватској од 32 евро цента по литру... или 37,44 динара, цена коштања би била смањена на око 47,5 динара, рецимо 50. Данашња цена обичног дизела на пумпама варира између 200 – 220 динара за литар уз тренд раста. Уштеда је између 150 и 170 динара – рецимо 1,4 евра на сваком литру погонског горива. Инвестиција у погон за биодизел износи 1,85 милиона евра са годишњим капацитетом 5.000 тона горива. Уштеда од 1400 евра по тони даје износ од 7 милион евра по погону. Сваки од ових погона би се исплатио за годину дана, при половини коришћеног капацитета. Погон стаје у халу од 200 квм и запошљава 7 радника. Ако таквих погона имамо 50, уштеда за пољопривреднике целе земље је 350 милиона евра годишње, без фискалних рачуна на пумпама, без еАграра, без нотара и уговора као непотребних, а уз крчење и орање запуштених њива...
Решење за гориво постоји, али нема ко да служи народу, јер служи странцима, који су ембаргом из маја 1992. године и изазвали напуштање обрадивог земљишта. Србија је данас једина земља у Европи која има пуну акцизу на производњу биодизела од 2013. године. Акциза је 2007. године износила 30 одсто, а треба да достигне 61 одсто по агенди пројектованој из Давоса. Била је 57 одсто, а тренутно је ублажена.
Лабораторија за биодизел постоји при Пољопривредном факултету у Новом Саду. Стручна процена је да уљана репица за потребе биодизела може да се гаји на 242 хиљаде хектара, а да се тренутно гаји на око 25 хиљада хектара. Сунцокрет и соја се гаје на око 450 хиљада хектара и већи су потенцијални извор уља за производњу биодизела. У Баричу је произвођено око 60 хиљада тона биодизела годишње у време ембарга на увоз нафте током 90-тих година прошлог века, када је укупан број ових погона у Србији био око двадесет. Током 2006. гoдине је извршенo успешно тестирање коришћења биодизела код два градска превозника у Београду : „Ласта“ и „ГСП“, са стандардом квалитета SRPS EN 14214.
У 2007. години је у Шиду приватна компанија започела производњу биодизела у погону капацитета 100 хиљада тона годишње али су због недостатка уљане репице произвели само 27 хиљада тона, а 2013. године престали са радом због уведене акцизе.
Апсурд је да мини-биодизел процесори из Србије бивају извожени у Норвешку која је један од највећих извозника нафте и гаса у свету, док је у нашој земљи производња биодизела акцизама онемогућена. Зато мини погони не раде у Србији иако их производимо. То су уређаји капацитета око 400 литара биодизела дневно за које су заинтересована породична газдинства Норвешке. Цена мини-биодизел процесора је 4.500 евра. Једно породично газдинство, сетвом једног хектара уљане репице, обезбеђује себи гориво за целу годину. На најплоднијем земљишту принос зрна уљане репице достиже пет тона.
Будућа Пољопривредна банка Србије, преко својих 50 профитних задруга за биодизел, би омогућила десет пута већи обим сетве уљане репице него данас. Банка би имала своје задружне акције и делила профит са пољопривредницима, најпре улажући у примарну производњу уљарица. Овако успостављена банка је иста по моделу са западним пословним банкама, чији су главни приходи од профита индустријских предузећа у власништву банке. Ми би требало да обновимо профитни модел пољопривреде наше земље. У ту сврху нам је потребна поменута православна политичка економија и позитиван медијски наратив.