Дипл. економиста Дејан Комненовић
Производња шљива – од традиције до бренда.
Неки производи су симбол читавог народа и садрже посебност традиције, па су зато предмет политике која би да мења традицију. Шљива је такав производ на удару историјског тока дугог трајања, који форматира свест народа након Другог светског рата. Историјски ток дугог трајања је форматирао свест и систематски уништио сељака.
Комунизам и неолиберализам су исто, делови актуелног историјског тока, иницираног кроз књиге Маркса и Енгелса. Природу епохе у којој живимо потребно је разумети. Књига „Порекло породице, приватне својине и државе“ Фридриха Енгелса из 1892. године је послала поруку да је извор свих зала – породица, јер из постојања породице настаје приватна својина, а затим из приватне својине и држава. То сматрање породице за зло је део и ставова Клауса Шваба у књизи „Велики ресет“ из 2020. године, која каже: „Нећете имати ништа, али ћете бити срећни“. Клаус Шваб се залаже за укидање приватне својине као и Фридрих Енгелс. То су две одреднице трајања историјског и политичког процеса у коме живимо. Реч је о историјској епохи која се покушава ресетовати и у њу повратити поверење, што је порука Давоса 2024. Шта све то значи за домаће шљиварство?
Општина Аранђеловац је на попису 1948. године имала 1,5 милиона стабала шљиве. Извесно је да је тај број био и двоструко већи због принудног откупа из тих година кад су домаћини сву имовину пријављивали као упола мању. Задружно предузеће „Расадник“ је производило садни материјал. Данас, због непостојања расадника, тешко да у 18 села општине имамо укупно 100 хектара под шљивом, од пет до десет хектара по селу просечно. То значи да је количина шљиве у нашим селима мања око 30 пута у односу на период пре комунистичке епохе. Уколико желимо да се вратимо на тридесет пута виши ниво производње шљиве, онда морамо да изађемо из наметнутог формата свести. Да бисмо у томе успели требало би да препознамо обмане.
Медијима се од 2019. године промовише обмана о изменама закона о Дирекцији за робне резерве и закона о Продуктној робној берзи. Уместо бољитка од измена закона имамо пад пољопривредне производње за 15, 20 или 30 одсто по делатностима. Робна берза у Новом Саду је пала за три пута по обиму промета и не може да реши сопствене, а камоли националне проблеме у продаји хране. Нико не помиње успостављање покиданих репро- ланаца после уништавања 63 пољопривредна комбината. Подваљују нам задругарство као решење за пољопривреду, али непрофитно, оно које није потребно никоме, јер задржава сиромаштво сељака као константу.
Обману представља и петогодишња неспроведена прича измена закона о Дирекцији за робне резерве, која „откупи сав вишак пољопривредних производа“, а Народна банка Србије „штампа новац за покривање губитака насталих осцилацијама светских цена хране“. Зашто то не спроведу!? Шта чекају пет година!? Робна берза не обавља извоз, јер нема клириншку кућу коју није могуће основати зато што нема робе за извоз.
Претпоставка о вишковима хране за извоз и постојању робне производње је лажна. Ми увозимо храну и то у износу од 2,5 милијарди евра годишње. Професор Витомир Видовић описује могућност годишњег прихода до 30 хиљада евра, са сваког хектара, па и под шљивом. Толики је приход страних и домаћих тајкуна који су постали власници и имања, поред власништва над малопродајама. Зашто је српском сељаку забрањено да и он има заокружен репро-ланац „од рала до астала“? Чему служи држава? Шта је њена сврха ако не да служи народу? Ту долазимо на потребу за заокруживањем на националном нивоу репро-ланаца и то у сва три сегмента бизнис плана: производњи, тржишту и финансијама. Решење за тржиште је модел Николаса Калдора као стандард за ниво државне интервенције који је Србија имала до Другог светског рата у виду ПРИЗАД-а, а након Другог светског рата у виду ЦЕНТРОПРОМ-а и ГЕНЕКС-а .
Решење за финансије је формирање бескаматне, профитне Пољопривредне банке Србије, која би била сувласник у свим профитним задругама на територији Републике Србије. Банка би делила профит са пољопривредницима, а тиме и економску судбину сељака. Стални профит је могућ само у заокруженим репро-ланцима. Задруге би морале да се поново врате на профитни начин рада од пре Другог светског рата.
Видите ли акцију "Ваљевске задруге" на почетку овог текста? Ваљево је престоница производње шљиве у Србији. Актуелни комунистички модел непрофитних задруга је наметнут у јулу 1946. године и није промењен ни законом из 2015. године. Такве задруге нису потребне никоме, осим политичарима. Шта ваља урадити?
Инвестициони фонд за шљиве Пољопривредне банке Србије, као врх вертикалне интеграције, би требало да оснује Националну задругу произвођача шљива и обезбеди брендирање ракије и суве шљиве. Он је приступни фонд српских интеграција. Према проценама тржишних зналаца брендирана ракија «Националне задруге произвођача шљива», по једном литру би требало да кошта бар 20 евра на светском тржишту. То даје допринос приходу породице произвођача, од сваког килограма шљиве, у висини од око два евра. Просек приноса шљиве са једног хектара је осам до 10 тона у нашим климатским условима. Бивају сезоне са приносом од по 20 или 25 тона, али ретко. Осцилације приноса су велике у случају раних сорти шљива. Приход од 16 до 20 хиљада евра по хектару шљиве при преради у ракију је могућ уколико се обезбеди трговачка марка – национални бренд. На пет хектара под шљивом могућ је породични приход од 80 до 100 хиљада евра. Код суве шљиве се може са хектара очекивати око три тоне суве шљиве чија је цена до 2,5 евра по килограму. Брендирањем продајна цена може да буде удвостручена. То је могуће уколико се угледамо на руски РОСЗЕМПРОЕКТ као национални агро кластер.
Власт у Србији данас покушава да подметне неспроводива решења, попут Дирекције за робне резерве, Продуктне берзе или непрофитног задругарства, а што све као обмана држи сељака у сиромаштву. У оквиру СРБЗЕМ националног агро-кластера би постојало око хиљаду сеоских општина као економских јединица. У свакој би могла да постоји по једна савремена дестилерија или сушара за шљиву. Треба ли основати СРБЗЕМ национални агро-кластер или банкарске приступне фондове српских интеграција?
Како сви заједно желимо боље и волимо нашу земљу, позивамо Вас да коментаришете и оставите свој став на порталу еСтварност о овде описаном решењу – враћању ономе што је постојало у време ПРИЗАД-а и ЦЕНТРОПРОМ-а.