ПИШЕ: Дипл. економиста Дејан Коменовић
У 6. наставку серијала о пољопривреди указујемо да је алтернативни економски модел развоја пољопривреде најлакше супротставити уништењу гајења коза и гајења шљива, као илустрацији епохе у којој живимо, у овом и наредном прилогу на порталу Е СТВАРНОСТ.
Са обновом те две делатности отварамо причу и о другим делатностима унутар пољопривреде. Једино о потпуно новом концепту развоја пољопривреде има смисла полемисати, јер актуелни очигледно води у пропаст.
Читав наратив који је данас присутан у „преговорима“ министарства и разних удружења пољопривредника је празна прича, слична праћакању рибе у мрежи извађеној на суво. Риба (пољопривреда) неће преживети, без обзира да ли је полили са једном или десет кофа воде, а што је (промашена) тема „преговора“. Риби није место на сувом. Прича се празна прича о цифрама и процентима, који не мењају суштинске токове.
Зато ми нећемо причати о цифрама већ о потпуно новом току – алтернативном концепту развоја који опонира актуелном, наметнутом из Давоса и Вашингтона. Наратив пропасти је нужно заменити суштински новим, који отварамо овде на порталу Е СТВАРНОСТ. У свим чланцима, овде понуђеним, фокус је на оснивању бескаматне пољопривредне банке и националног агро-кластера, по узору на руски РОСЗЕМ. То је алтернативни економски концепт пољопривреде.
Какав је тај наш алтернативни, другачији, модел развоја за козарство? Коза има прво место у нашим полемикама недељом, због значаја за читав народ. Козе су симбол политикантских промашаја и историјског тока бројних генерација. Постоје два најбитија историјска тока која ваља препознати, а то су утицај турске и утицај комунистичке окупације.
Козе и Турци
Историјски ток дугог трајања под чијим утицајем је до Другог светског рата био наш народ је турска окупација. Сваки окупатор или разбојник је могао све друге гајене животиње да убије и однесе, али козе није могао да ухвати да би их однео. Српски народ је живео у земуницама и колибама од блата и сламе, због забране да гради куће од камена или цигле у време турске окупације. Данашња реч „кућа“ у руском језику има значење „гомила“. На то су управо личиле наше земунице – гомиле чатме, колибе. Зашто је ова илустрација битна!? Домаћа балканска коза као раса има сличне карактеристике са срнећом дивљачи, а ипак даје млеко и месо и довољан је био кров од грана и папрати за њено гајење. Отпорна је на све временске услове и болести управо када се храни у природи. Коза је сиротињска крава, историјска веза и услов опстанка. У многим сушним, ратним, кризним, гладним, годинама заразних болести, онај ко је имао козу је преживео а онај ко није имао козу је умирао.
Историјски ток турске окупације није престао након ослобођења у 19. веку и балканских ратова. Веза са животињама је остала као начин градње кућа. Обично би на првом спрату или подруму биле животиње а на другом спрату, изнад животиња су живели људи. Животиње су са једне стране биле благо које ваља чувати близу себе, а са друге „грејање“ у зимским данима. Такав тип коришћења куће је сачуван чак и после Другог светског рата. До Другог светског рата није било обичаја спремања дрва и огрева за зиму. И то је утицај турске епохе на наш народ. Тек када падне снег ишло се у шуму да се тестером кладаром осече тање дрво, које је могуће пренети до куће.
Козе и комунисти
А онда је настао нови историјски обрт и нови ток дугог трајања у чијем центру су баш козе као разделница, као симбол. Настала је комунистичка перманентна револуција као епоха која траје и данас. Број коза је био исти или већи у односу на број оваца у Србији, али све до 1954. године и забране гајења коза. У том тренутку Србија је имала око три милиона коза, домаће аутохтоне балканске расе. Забрана гајења коза је била најдиректније усмерена на кидање веза сељака са сопственим начином живота, како би прешао у град и служио изградњи индустрије. Коза је проглашена за штеточину која онемогућава раст шума. И шта се десило као последица забране? Десило се да данас, због непостојања коза као природног начина за сузбијање корова, трња, оструге, наша брда на којима су раније били виногради, пашњаци и њиве, постају шуме.
Попис пољопривреде 2012. године потврђује напуштање око 1,6 милиона хектара обрадивог земљишта. Од 1954. године, до 2012. године је прошло 58 година. Сваке године је напуштано између 25 и 30 хиљада хектара обрадивог земљишта!
Сваки хектар напуштеног обрадивог земљишта, значио је да је један Србин прешао из села у град, преобуо кондуре у ципеле, отишао са имања да би живео у немању, како је пре две деценије говорио покојни глумац Данило Лазовић. Које су последице настале зу козарству ?
Потребно 20 пута више коза
Данас имамо мање од 150 хиљада коза, што је преко двадесет пута мање од некадашњег природног нивоа бројности ових животиња, а што је потребно поново постићи, према нашем алтернативном моделу здравог развоја пољопривреде, за шта постоје бројне препреке.
Домаћа аутохтона раса балканске козе је истребљена, па примерке те козе увозимо из Албаније и Грчке. Санска коза и друге беле расе коза нису забрањене 1954. године (аутохтона, истребљена, сорта била је браон боје), па се она одомаћила као подметнута нова „домаћа раса“ иако то није, јер тражи много више неге – ево и илустрациј: ако само једном покисне током лета може да се разболи и угине. Толико је „аутохтона“ - домаћа и прилагођена поднебљу!
Потпуно смо изгубили навику конзумирања козјег млека или јарећег меса. Козе имају два до три пута нижу цену по килограму живе ваге од оваца због изгубљених потрошачких навика. Читав однос човека и коза је окренут наопако. Реч производња је примеренија у живинарству или свињарству, док се козе гаје. Човек који не познаје сопствени запат и сам не врши селекцију коза у запату, неће имати успеха у бављењу козарством. Коза по правилу ојари двоје или троје јаради и далеко се брже њихов запат шири од оваца. Међу јарадима има више осцилација у генетици него код јагњади, па треба бирати примерке за матично стадо. Коза је, као и овца, интелигентна животиња (упркос предрасудама људи о понашању оваца, психологији стада и „цацвама“ за доскочице). Велико стадо, и коза и оваца, питомије је од малог стада и уколико чобанин зна свој посао, стадо само иде за њим и не прави никоме штету.
Државна бескаматна банка постоји у БиХ
Где је ту позитиван став о будућности? Позитивно очекивање од отварања расправе о козарству може бити у контексту да ће се пропаст пољопривреде и села наставити до неке тачке историјског обрта у којој ће настати прилика за нов концепт управљања аграром. Шта је разумно решење за гајење коза у том будућем тренутку? Решење је као и у многим земљама такозваног „трећег света“, да се оснује бескаматна пољопривредна банка. Потребна нам је државна бескаматна банка, а не приватна, каква рецимо постоји у суседној Босни и Херцеговини.
Бескаматну банку чине инвестициони фондови. Инвестициони фонд бескаматне пољопривредне банке је врх вертикалне интеграције у било којој од великих пољопривредних делатности о којима ћемо писати. Прво што инвестициони фонд за козарство треба да оснује јесте Национална задруга одгајивача коза. Професор Миладин Шеварлић је 2015. године предлагао оснивање Националне задруге потрошача Србије која би омогућила слично ЦЕНТРОПРОМ-у пре пола века, да са 80 одсто буде подмирена домаћа тражња са домаћом храном. То наравно није у интересу тајкуна и читаве владајуће паразитске друштвене квази елите која управља Србијом, манипулишући медијима (част изузецима, попут портала Е СТВАРНОСТ).
Решење за продају козјег млека и меса је и Национална извозна задруга, што је предлог агро-публицисте Бранислава Гулана, чиме би се отворио ток развоја какав је некада омогућавао ГЕНЕКС при извозу хране. Решење у даљем низу репро-карика је да се већина од око хиљаду постојећих кланица у Србији, купи од стране бескаматне пољопривредне банке, али и да се улагањем исте банке формира хиљаду млекара за прераду козјег млека. Одгајивачи коза би били сувласници кланица и млекара чије би финалне производе продавали преко Националне извозне задруге и Националне задруге потрошача. У оквиру истог СРБЗЕМ-а постојале би сеоске општине од по три или четири села, као што је и било до Другог светског рата. Свака сеоска општина би била рачуноводствени-инвестициони центар унутар бескаматне пољопривредне банке и било би их око хиљаду. Свака сеоска општина у Србији би практично могла да има по једну задругу са млекаром и кланицом у сувласништву пољопривредне банке и одгајивача коза.
Стална акција Ваљевске задруге, од 31. марта 1921. године
Технолошки минимална фарма коза, довољна за издржавање једне породице, броји од 60 до 100 грла. До Другог светског рата задруге у Србији су биле профитни привредни субјекти, а данас су непрофитне и ником потребне као такве, осим политичарима!
Профитне задруге би биле основане на задружним акцијама уз дељење резултата рада – дељење профита између сељака и банке као сувласника. И ту нема ничег измишљеног или новог. Пољопривредна банка Србије би се само понашала као и било која западна пословна банка, чији основни приходи потичу из профита предузећа у власништву банке.
Тако ради и Рокфелеров СТАНДАРДОИЛ од Другог светског рата до данас. Пољопривредна банка би била сувласник у задругама по основу задружних акција и њен главни приход би био удео у профитима задруга. Како би обезбедила тај профит?!
Од рала до астала
Централна корист од бескаматне пољопривредне банке за козарство би била заокруживање репро-ланца „од рала до астала“. Само са заокруженим репро ланцем се може гарантовати сталан профит бескаматне банке у било којој пољопривредној делатности, па и козарству. Истовремено би и приход и профит српског сељака био сталан, обезбеђен и не би било осцилација и (пр)опадања („Развило се црно време опадања, набујао шљам и разврат и пороци...“, што испева Дис пре 114 година) какво данас постоји у српским селима!
У условима прављења козјих сирева у сопственој мини-млекари, са 800 литара млека по лактацији и 100 коза у запату, допринос једног литра козјег млека приходу породице би био један евро по литру млека. Породица која гаји 100 коза и има заокружен репро-ланац унутар СРБЗЕМ-а, имала би годишњи приход од око 80 хиљада евра. Колики би приход био од продаје око 150 или 200 јаради или јарећег меса – закљушите сами.
Очекујемо Ваше коментаре, оспоравање, подршку, дебату и и одговоре како бисмо ову оригиналну алтернативну причу развоја пољопривреде у Србији оснажили.