Дејан Коменовић, дипл. економиста
У 5. наставку серијала НЕДЕЉОМ О ПОЉОПРИВРЕДИ аутор Дејан Комненовић, дипл. економиста из Босуте код Аранђеловца, сматра да је узрок бројним нелогичностима у пољопривреди и то – што не знамо ко смо.
Србија може да произведе хране у вредности од 60 милијарди евра и да нахрани преко 80 милиона људи Европе. Ако 60 милијарди евра поделимо на око 150 хиљада данас активних пољопривредних газдинстава добија се могући приход од чак 400 хиљада евра по породици. Када бисмо имали бескаматну пољопривредну банку која би емитовала и трговала задружним акцијама то би било могуће. А зашто није тако? Одговор је једноставан. Зато што не знамо ко смо. Бескаматно банкарство расте сваке године по стопи од 15 одсто годишње у свету и не зна за "светску финансијску и економску кризу", јер је засновано на другом концепту новца. Дедоларизација је ништа у односу на значај бескаматног банкарства са другачијим концептом новца, који омогућује стални раст.
Добровољно одустајемо од богатства сопствених породица, јер не знамо ко смо. Уколико бисмо храну извозили у Африку, број људи које бисмо могли да прехранимо би био и већи од 100 милиона, чак и значајно више. Месечно на том континенту просечан становник на храну потроши тек 20 евра. Африка је тржиште на ком можемо увек бити конкурентни. Кроз 25 година, Нигерија ће по постојећем тренду престићи број становника САД. Слично ће учинити и Пакистан, Индонезија, Етиопија, Египат, Бразил. Зато данас гледамо покушаје САД да изазову трећи светски рат или да биолошким ратом зауставе надмоћ младих нација које ће их престићи до 2100. године. Тих нација је најмање десетак и оне нису део западне замисли о "златној милијарди".
Раст броја становника света је шанса за произвођаче хране – шанса за Србију! А ми управо супротно, имамо пропаст у производњи хране. Зашто? Зато што смо део политике "златне милијарде". Власти у Београду су део агенде из Давоса, део окупације од 5. октобра 2000. године.
На попису пољопривреде у Србији из децембра 2023. године од 508 хиљада пописаних пољопривредних газдинстава тек око 30 одсто је активних. Процена професора агрономије је таква. Али о томе ће можда известити Републички завод за статистику у наредне две године, до краја 2025. РЗС очигледно има политичку, а не статистичку мисију. Тако то бива кад дозвољавамо да обмана управља нашом земљом. Не знамо ко смо због 80 година антинародне политике. Онај ко не зна ко је, тај не зна ни да се брани, јер не зна шта све треба да брани.
Они који су у Европи продали веру за вечеру су давно престали да буду народ и нестали су. Каква је српска вера и каква вечера? Кад ће вечера једном да постане наша? По Лаву Гумиљову из књиге "Етногенеза и биосфера Земље" у време Вестфалског споразума 1648. године Француска је имала око 120 етничких група, а данас их практично нема, сви су Французи. Пруси као словенски народ су нестали у Немачкој и Пољској, а њихово име је узето као синоним за "чисте Немце" иако су их управо Немци истребили. Слично је и са Лужичким Србима и Кашубима којих је било више од једног милиона, а данас нестају. То су историјске, дугорочне политике Англосаксонаца примењене и у Србији данас.
Да знамо ко смо не би нас странци својом политиком држали као сиротињу која производи 12 пута мање у пољопривреди од оног што може. Да знамо ко смо не би били преварени сиротињским задругарством које нам продаје рог за свећу – како на катедрама за задругарство, тако и у Народној скупштини и у ТВ емисијама о пољопривреди.
У Србији је свеприсутна, са запада негована мисао покорних и слабих, који би требало да нестану зарад опстанка "златне милијарде". Без задружних акција какве смо имали до Другог светског рата нећемо никад достићи ни четири хиљаде евра зараде по пољопривредном газдинству, а камоли 40 или тих невероватних 400 хиљада годишње. Не знамо за Живојина Перића и "Задружно право" из 1920. године, већ смо послушни Вашингтону и Бриселу. Слушамо туђе, а не своје. Не знамо за Привилеговану аграрну банку од пре Другог светског рата.
Према илустрацији професора Витомира Видовића са хектара српске земље се данас остварује приход од 30 хиљада евра без обзира да ли је у питању шума или њива. Реч је о приходу власника малопродајних ланаца који су власници и имања. Колико је то могућег прихода по породици када се помножи са 6,4 хектара просечне величине пољопривредног газдинства у Србији са пописа 2023? Можете ли израчунати!?
Зато што нам је вечера туђа и вера нам постаје туђа. Финансије и тржиште хране у Србији су у рукама странаца. Наше је само да радимо за туђина, зар не? Ваљда су нам се дедови за то борили против разних "Немаца" на Мачковом Камену и другим бојиштима на Балкану?!
Данашња окупациона сеоска економија нема везе са народним капитализмом Светог Николаја Српског. Задруге су данас непрофитне организације. Тако их дефинише актуелни министар за бригу о селу Милан Кркобабић, хвалећи сиротињску непрофитност у брошури "Водич кроз задругарство". Сељак не може да уложи озбиљан новац у задругу и оствари профит на тржишту задњих 80 година.
Читав бруто друштвени производ сиротињске пољопривреде Србије је једнак приходу који се оствари на берзи цвећа у Холандији, а то је 5 милијарди евра годишње. Цвеће производе под лампама, јер имају 60 сунчаних дана годишње у исушеним мочварама нижим од нивоа мора на северу Европе, док ми у Србији имамо 260 сунчаних дана. Целих 200 дана у години нас Сунце греје дуже. Бог нам је дао поднебље и земљу, али нам је изгледа узео памет. Увозимо храну у вредности од 2,5 милијарди евра годишње што је чист губитак за нашу нацију.
Треба ли знати зашто странци намећу сиромаштво српском селу? Ко је тај српски сељак да би га неко нападао као посебно важног? Ту је поента у одговору на питање – ко смо. Идентитетом је омеђен интегритет, а не обрнуто. Вером је ограђена вечера, а не обрнуто. Српски сељак је носећа структура у етногенези српског народа од памтивека. Уништењем носеће структуре народа је могуће уништити тај народ. Зато нам је у 80 година окупираној земљи наметнут сиротињски статус сељака. Доказ је забрана гајења коза 1954. године, или забрана приватног поседовања трактора до 1967. године, или ограничење од 10 хектара величине имања из 1945. године, или принудни откуп из тог периода или данашња продаја домаћег тржишта хране страним малопродајама. А тржиште је важнија имовина за сваког произвођача од њива, машина или зграда. Непродата роба нема никакву вредност.
Идентитет и етногенеза су стварни разлози за сиромаштво – које је облик стране агресије у Србији. Како то објаснити? Етногенеза објашњава идентитет. Носећа структура народа су власници и одлучиоци. У Русији, Енглеској, Француској, па и Словенији и Хрватској, под утицајем немачког племства носећа структура у етногенези народа су били аристократија (власници) и интелигенција (политичари и научници – одлучиоци). Захваљујући специфичности ослобођења од турске власти ми Срби нисмо имали аристократију (власнике), па чак ни интелигенцију (одлучиоце) као друштвени слој.
Милош Обреновић није дозволио обнову спахија и спахилука (аристократије) тако да је читаво земљиште подељено између сељака. Сељаци су чинили 99 одсто народа као власници имања и били одлучиоци на саборима и зборовима. Сретењским уставом из 1835. године у Србији је укинуто ропство, а у осталим земљама Европе је било у пракси присутно још наредних 120 година. "Крвава недеља" у Северној Ирској се десила читавих 137 година касније, а због тога што су земљопоседници, власници, као носећа структура етногенезе народа, имали право на 30 пута већу вредност свог гласа на изборима 1972. године. О томе ћете тешко или скоро никако наћи податке на западу као "колевци демократије". А довољна је илустрација ко су Срби и шта значи сељак као носећа структура народа.
Срби су од Карађорђевог ослобођења сви једнаки, па били трговци, сељаци, учитељи, пандури, војници, старци или ђаци, коњушари или академици. Сваком је била доступна иста кафана, иста учионица, иста продавница, иста канцеларија, исти лекар и исти свештеник, за разлику од Европе у којој је аристократија имала своје, а "пучанство" своје кафане, продавнице, аутобусе или школе. Тако је и дан данас. Сегрегација постоји у западној цивилизацији на коју се угледају само српске покондирене тикве, као код Нушића, јер не знају ко су.
Срби себичност и издвајање презиру. Тако Србина не треба ословљавати са "Ви". Ко се у Србији ословљава са "Ви" ризикује да буде, и по правилу бива одбачен. Кад смо на «Ти» онда имамо основ за отворену, искрену, комуникацију. Створен средином 19. века мали породични приватни посед је изнедрио осећај јединства и припадности родној груди, који је брањен и у Колубарској бици када се српска војска у противнападу (који се изучава на свим високим западним војним школама) кретала и по ноћи, и по киши, стичући предност над бројнијим и механизованим непријатељем. Сељачки дух је победио и на Куманову и на Церу и на Кајмакчалану...
Западњаци међу собом имају доминантан осећај – одвојености и посебности. За разлику од Словенаца где се данас морају помучити на концертима разни музичари док постигну, после два сата, аплаузе и еуфорију публике, та еуфорија и аплаузи у Србији су на почетку самог концерта. Непосредни смо у прихватању странаца и исказивању емоција. Само у Србији можете очекивати да непознатог странца домаћин сврати са пута како би га напојио и ручком угостио, а по потреби и пут му показао. Најгостољубивији народ Европе смо због сељачког порекла – носеће структуре. Треба имати на уму да је на аустроугарском попису 1845. године на простору данашње Хрватске било пописано преко 76 одсто Срба и да су четворица од петорице данашњих Хрвата у 19. веку били Срби. Али прихвативши туђе племство за носећу структуру данас имају чак и морфологију језика која је различита од сопственог српског порекла. Хрвати су српски Пруси.
Српски језик је по фонетици, због директности у обраћању различит од осталих језика Европе. Ми ретко или уопште не користимо инфинитив при говору. И то је последица сељаштва као носеће структуре народа. Срби су увек на "ти" у опхођењу јер нам је важније да смо своји од било каквог другог поштовања. Ако си наш, ако смо своји, онда си једнак са сваким од нас, имаш поштовање какво има члан породице. Од којих си кућа? је код Срба оно најважније. Чији си ти мали!? – је питање којим сваки Србин има право да васпитава било чије комшијско дете. За разлику од Руса ми не користимо средње, очево име, већ смо непосредни у опхођењу. Оно што је код Руса надимак, код нас је често лично име. И презиме нам је мање битно. До забране Милоша Обреновића 1850. године, непрестано смо мењали презиме како бисмо избегли плаћање харача. Из разних разлога може се срести код нас Срба да рођена браћа носе различита презимена. Толико је код нас битнији колектив, а не лично име или презиме. За разлику од Русије у чијим постранствима нема путева, у Србији је обичај да до сваке њивице и баштице постоји пут. Овде се пита сељак, а не племић. И то је заслуга неписменог Милоша Великог. И то да псовкама исказујемо при сусрету љубав према ближњима је наша специфичност. Почесто неумесна и штетна али наша, сељачка. Док се Холанђани или Немци лако окупе око заједничког интереса јер су рационални, ми Срби смо афективни и трошимо време на надгорњавање, ко ће да командује при раду, уместо да одмах приступимо раду. Нужност сељачког знања о сваком послу, и вештина за све, има своје последице. Док западна цивилизација негује дисциплинованог и специјализованог појединца који зна да ради само једну ствар у животу, дотле су Срби по правилу сваштари, који морају да раде три ствари истовремено. Из тога имамо предност инвентивности и иновативности које нема у западном свету. Срби су ненадмашни у тимским спортовима који захтевају импровизовање, а најгори у тимским спортовима који траже дисциплину и снагу.
Док се западњаци ослањају на разум и личну одговорност, дотле су код Срба разум и одговорност пребачени на колектив. Срби се углавном понашају по психологији стада и то нам је највећа слабост, пореклом из сељачког духа. О тој слабости на крају овог закључка ваља да размислимо. Масовна хипноза помоћу медија је оно што се у Србији лако прима и одржава, док је у Словенији или Хрватској то теже спровести. У тим западним народима су зато чешће политичке промене. Код Срба се толеришу и најгори токови у друштву, јер се очекује да их реши колектив, а не појединац. Професор др Слободан Рељић је ових дана објавио књигу "После изгубљених илузија", у којој описује у 99 слика процес преласка друштва из демократије у хипнократију, а што су Мертон и Лазарсфелд описали изучавајући масовну хипнозу још 1948. године у време када ТВ још није постојала. Странци данас окупацију Србије спроводе кроз хипнократију интензивном злоупотребом медија, али и школског система. Зато ми Срби и не знамо ко смо и свако са нама може да ради шта хоће. Докле? Док не будемо свесни ко смо и шта нам ваља чинити, сваком појединачно и друштву у целини.