Дејан Комненовић, дипл. економиста
Након фијаска који је представљала посета немачког канцелара Олафа Шолца Београду протекле седмице, у први план дневног политичког дискурса је искочио интерес просечног Србина. Зато смо се определили да 29. чланак посветимо – домаћем пољопривредном интересу.
Централно место у враћању националном интересу, наместо залагања власти за интересе странаца, има прелазак са отвореног на затворени систем управљања, а Шолцу поручујемо: МАЛО МОРГЕН!
Отворени систем управљања се може илустровати као управљање без организационе структуре, без организације. То је управљање путем медија или помоћу гласина. Уколико сте, на пример пекар и посао Вам не иде и имате огромну количину брашна које почиње да напада жижак. Тада је решење – дејство кроз отворени систем управљања. Једноставно ћете отићи на локалну аутобуску станицу и у маси суграђана почети причу како ће за десет дана, од првог у наредном месецу, брашно да поскупи 100 одсто. Испричате то на пет-шест места и народ сам даље наставља да бруји. Већ сутрадан ће почети јагма за брашном и хлебом у Вашој радњи. Продаћете не само хлеб и кифле, бурек и друга пецива, већ и колаче. Ето, то је отворени систем управљања у коме је најбитнија – предикција ... емитовање приче.
Таквим системом се Србијом управља без изузетка од 5. октобра 2000. године. Зато су сви најважнији медији или у власништву или под контролом странаца. Медији и уредници медија су стварни управљачи Србије, јер они стварају или затварају простор за појединачне политике и политичаре као другоразредни ешалон управљања. Новинари су први и најважнији. Отворени систем управљања омогућава вођење државе из сенке или споља, из иностранства.
Систем табуа је пресудан за усмеравање друштва у правцу којим желе уљези – туђинци. Напада се и моћ симбола (ћирилица) и моћ процеса (задругарство и месне заједнице) и моћ ресурса (земљиште, малопродаје и фабрике). Ми као покорени народ остајемо немоћни.
Пример је неолиберална мантра – либерализуј, дерегулиши, приватизуј - која је дошла до свог апсурда распродаје не само земљишта већ и оног што је под земљом. Табу је и забрана државне интервенције у пољопривреди и привреди уопште. Показали смо у претходним чланцима, да је пољопривреда без државне интервенције осуђена на нагло пропадање – уништење, чему смо сведоци. Робна производња хране нестаје и претвара се у натуралну без државне подршке – то не знају ни влада, ни већина политичара, чак ни министарству пољопривреде. На научном нивоу „теорема паукове мреже“ Николаса Калдора је то показала 1934. године, али се данас у Србији нико не држи економских законитости, већ наметнутих деструктивних „поглавља и стандарда ЕУ“.
Табуи наметнути медијима, систем управљања домаћом пољопривредом држе под страном доминацијом. Пример је забрана „планске привреде“ и уопште планирања у пољопривреди. Табу је и забрана задругарству да буде профитно као до Другог светског рата о чему смо писали у претходним чланцима. Табу којим се уништава српска пољопривреда и село је и забрана оснивања сеоских општина какве су постојале све до устава из 1963. године а где су фактички од 2013. године у пракси укинуте и месне заједнице јер оне више немају текуће рачуне и не одлучују ни о чему.
Шта добро доноси затворени систем управљања ?
Он омогућује да се коначно почне ценити – ефективност и ефикасност управљања. Ефективност значи радити праве ствари, а ефикасност значи радити ствари на прави начин. На жалост ми данас у држави радимо ефикасно неефективне ствари, ако уопште било шта радимо.
Народним језиком речено, радимо најбоље могуће – погрешне ствари, оно што је супротно нашем националном интересу!
Затворени систем управљања подразумева планирање и самим тим организацију која има вођење и контролу. Тренутно, српска пољопривреда нема план, нема организацију, нема вођење и нема контролу. То немамо јер смо у отвореном систему управљања.
План у затвореном систему управљања би повезао технологију, тржиште и финансије у једну функционалну целину – националног агро-кластера, какви су били ИПК „Серво Михаљ“ до скоро или пре Другог светског рата ПРИЗАД или након Другог светског рата ГЕНЕКС итд. Зарад интереса странаца све системе у агроекономији смо уништили – тихо, неприметно.
Да би се поново успоставио национални агро-кластер, потребно је имати плански приступ. ЕУ табу се мора прекршити у министарству пољопривреде. Бриселска реплика вавилонске куле треба да престане да за нас буде пантеон богова. Ми смо хришћани и народ Божији. Не требају нам туђи култови и фантазми.
Потребно је „од рала до астала“ заокружити сваку пољопривредну делатност. И то је могуће оснивањем бескаматне Пољопривредне банке Србије која би као и све бескаматне банке представљала скуп инвестиционих фондова. Врх вертикалне интеграције „од њиве до трпезе“ у живинарству био би инвестициони фонд бескаматне банке за живинарство. Исто тако и у говедарству или у малинарству или шумарству или рибарству или млекарству...
План подразумева постојање организације. Задруге као организациона форма би поново, као до Другог светског рата, биле са капиталом израженим у задружним акцијама и профитом који би пољопривредници делили са бескаматном банком.
По угледу на руски национални агро-кластер РОСЗЕМ могуће је формирати српски национални агро кластер СРБЗЕМ, кроз који би се објединила интеракција научно-истраживачких института са привредним субјектима у сврху стручног планирања стратегија развоја пољопривреде. Уместо министарства, стратегије и планове развоја би писали стручњаци по смерницама годишње скупштине СРБЗЕМ-а са око хиљаду посланика из сваке од око хиљаду сеоских општина које би обновила управо Пољопривредна банка Србије. Министарство би имало свој глас у скупштини СРБЗЕМ-а али не и пресудну реч. Економија би водила пољопривреду, а не политика. Посебно не страна политика.
Уместо да радимо за Немце у рудницима под земљом, било би добро да, ипак, наставимо да радимо за себе на својој земљи – уз извесне и нашој контроли подложне приходе.
Рио Тинто марш из Србије! Шолц и отворени систем „управљања“ – МАЛО МОРГЕН!