Дејан Комненовић дипл. економиста
У 42. прилогу бавимо се православном политичком економијом.
Зашто у Србији нестаје сваке године по један одсто становника? Одговор је у економији. Мисао проф. др Косте Васиљевића је да "лекар уништи један или неколико живота, а економиста читав народ". Економија данашње Србије је очигледно антинародна. За подршку наталитету у Србији је издвојено и више новца него у Русији, али никакво подмићивање не успева тамо где се живот више не осећа као вредност, тамо где се судбина више не ствара, него само сноси. Српска породица је болесна не од немаштине, већ од опадајућег осећања живота, од слутње да овакав живот није вредно живети – живот из кога су нестали понос, достојанство, част, из кога су ишчезли радост и слобода. Страх даје за резултат изумирање народа. Љубав даје за резултат рађање народа. Страх је западна метафизика. Љубав је православна метафизика. Србијом данас влада страх. Окупирани смо туђим.
Просечан Србин би требало да размишља о овоме. Речи покојног протојереја ставрофора Радована Биговића: "Политика је наша једина метафизика за коју смо још способни" – су критика незнања о метафизичком. Зарад разумевања исправне аграрне политике, морамо имати став изнад профане политике. Морамо научити више о сопственој вери и из ње изабрати исправну економију. Пењући се колумнама степеник по степеник кроз расправу о пољопривреди – стижемо до метафизике. Ту је врх сазнања из којег се види зашто имамо другачији професионални став од данашњих владара Србије. Уколико лекари, технолози и свештеници имају став о својој струци, ако биолози, електричари и возачи аутобуса имају став о својим професијама, то онда дозволите да и православни економисти могу имати свој стручни став.
Оно што је математика код егзактних наука то је метафизика у философији. Питање политичке економије разматрамо из српског православног светоназора, у коме је дух изнад тела, у коме постоји метафизичко. Два западна приступа негирају постојање метафизичког, а њима је склона већина данашњих Срба. Понемчили смо се.
Политичка економија може да има три комбинације политике и економије. Три логоса свести, описује философ Александар Дугин називајући их паметима Аполона, Диониса и Кибеле. У памети Кибеле, коју Србији намеће Клаус Шваб, не постоје политика и економија, па тако нема ни политичке економије. У памети Диониса, у капитализму, политичка економија је пресек законитости англосаксонске политике и економије схватане као науке о богаћењу – хрематистике. То су два западна приступа који негирају метафизичко. У трећем, православном светоназору, политика је под директним утицајем вере и води економију ка смислу, ка Богу. То значи ка смислу који је најприхватљивији за сваког просечног Србина. Трећу комбинацију у којој је политика одређена метафизичким, а световна економија је она изворна, као код Ксенофонта – управљање домом у условима ограничених ресурса, је православна.
Опасније од незнања је лажно знање од којег се ограђујемо. Од њега потичу сва зла овога света. Лажно знање нам намећу у образовном систему одвојеном од православља. Истина је у постојању Бога. Цело православље нам је метафизичко. Парадоксално је да ми као нараштај о православљу као метафизичком не знамо ништа. Осам деценија смо под окупацијом. Православну философију треба предавати као обавезан предмет у свим школама и факултетима, а посебно на магистарским и докторским студијама. Не сме се постати професор, а немати став о систему вредности и месту своје професије у друштву. Недопустиво је учити младе нараштаје лажном знању. Философија је шира од Божијег Закона као тачног назива за веронауку, чији је назив апсурдан, јер су вера и наука неспојиве.
Недавно је одјекнула вест да се у Србији укида филозофија као опште образовни предмет у средњим школама, јер „није корисна за потребе тржишта рада“. Тако образлажу у министарству. Филозофија се бави начином мишљења, вредношћу друштвеног система, постојањем, зарад правилног личног и професионалног избора. Западна дубока држава, како је назива Владимир Путин, не жели да ствара младе нараштаје који ће разумети вредност сопствене професије или друштвеног система у коме живе. Дубокој држави смо потребни само као замењиви шрафови система. Грчка реч зофос – значи мрак, подземни свет. Филозофија је западна, а философија (љубав према мудрости) источна мисао. Али, и таква филозофија смета дубокој држави, секти најбогатијих.
Закључак је да расправљамо о забрањеној теми.
Философија припада елити. Срби су међутим посебни. Српска елита има „плаву крв сељачку“ као у песми покојног Боре Чорбе Ђорђевића. Ми Срби смо специфични, јер је носећа структура етногенезе народа било сељаштво, а не земљопоседници, интелигенција и аристократија као у другим народима на континенту. Православна је љубав, а западни је страх. Надмоћ православља над дистопијама Давоса се своди на стихове песме рок групе Партибрејкерс „Хоћу да знам“: „Тамо где је срце, тамо сија Сунце, тамо где је мрак, тамо живи страх“.
У тим стиховима је одбрана од напада застрашивањем из предикција светске дубоке државе, али на другој страни и разумевање српске метафизике. Прескочићемо сву егзегезу и херменеутику (тумачење старих верских списа и симбола).
Метафизика је "оно што следи после физике", оно што се бави неопипљивим, а за живот суштинским. Метафизика се бави неопипљивим вредностима какве су љубав, блискост, слобода, правда, част, лепота, вера, радост, нада, одговорност, милост, мир. Нико их није никад могао опипати, измерити, експериментом доказати, а опет живот човека без њих је немогућ. Оне су живе. Нису апстрактне како их ђаци Давоса представљају у медијима. Доказ је тест од пре 700 година, цара Светог римског царства, Фридриха II Хоенштауфена, забележен у "Хроникама" фрањевачког калуђера Салимбенија, у коме су новорођенчад умирала без општења са другим људима. Имала су храну и воду, топлоту и постељу, била купана и лечена, али без казане иједне речи. Деца су умирала у том експерименту након годину дана. Метафизичко је закључујемо, неопходно човеку као ваздух или храна.
Метафизика се оспорава са запада. Западна наука је материјалистичка, заснована на експерименту. Од 19. века позитивизам негира све што није засновано на експериментима проверљивим чињеницама. Позитивистичка филозофија Огиста Конта негира постојање вишег поретка, вишег интелекта у универзуму, метафизике, теологије, интуиције, интроспекције.
Контрадикторни су. Траже оно што тврде да не постоји. Сваки дан у свету огласе неко научно откриће, нови откривени смисао у универзуму, а притом негирају постојање вишег смисла у универзуму. Обично се откриће деси кад се експеримент спроведе мимо људског несавршеног наума. Ту је јасан апсурд науке као концепта старог тек око 200 година. Историја науке не постоји пре 19. века. Наука је до тада била део природне филозофије.
Метафизика православља Богом назива вишу свест, виши поредак у универзуму. Реч ПРАВДА – је у антици означавала виши поредак у универзуму. Ми православни смо људи поретка, поимања да је дух изнад тела. Правда држи земљу и градове, значи да Бог држи земљу и градове. Зато у уводу скоро сваког уџбеника права пише да право и правда нису исто. Прво је плод људског, а друго је плод вишег, Божијег интелекта.
Православна метафизика је изнад антихришћанског друштвеног система у ком живимо. Склоњена нам је од очију страхом као наметљивијим. Православље се не намеће као јеврејска или исламска вера у световном животу. Зато о њему мало знамо. Немамо шеријат изнад устава државе или министарство за морал као у Ирану. Немамо верске казне у световном животу. Православна метафизика не санкционише. Верујућем човеку (homo credens) нису потребне судије и чувари. По томе се разликује Стари и Нови Завет. Верујући човек живи добровољно по вредностима православља. Морал извире из савести човека. О томе нас мало уче православни свештеници.
Учење православља иде од доброте ка вишој доброти, од правде ка вишој правди, од лепоте ка вишој лепоти. Зато је метафизичко. Циљ православља је да нас научи да волимо, будемо истинољубиви, искрени, поштени, милосрдни, лепи, добри, посвећени, радосни. Православље се своди на поруку – ради оно што Бог воли. Свако по својој души, по савести, зна шта је право. А опет, радимо наопако, идући као држава за ђавољима, за ЕУ.
Ту долазимо до појма православне економије спасења која подразумева све оно што је Бог учинио зарад спасења човечанства. Економија спасења прожима световну економију као управљање домом и гради православну политичку економију, коју овде назначавамо.
Васкрсење је у средишту економије спасења.
Економија спасења је Божији план, наум који се одвија кроз историју. Сам човек није способан да дође до спасења без Бога. Може нас спасити само Бог. Пут спасења за сваког човека је тежња да уђе у Божији план. Божији наум је оствариван у етапама најпре кроз појединце Адама и Еву, Сета, Ноја и потомке. У првој етапи економије спасења, савест као нестишљиви део душе је била правило понашања људи. У другој етапи је дошао Стари Завет и Божији народ где су правила и записана, а не само део савести. У трећој етапи се из мноштва Божијих народа ствара Црква. Нови Завет замењује Стари Завет. Црква настаје распећем и васкрсењем Исуса Христа. Притом Исус Христ није само Син Божији, посланик нове вере, већ и Логос, Божија Реч.
Хришћанство подразумева ограниченост времена, испуњење времена. Од времена припреме са првим људима, преко Старог Завета, затим Новог Завета, крећемо се ка Царству Божијем као испуњењу времена и спасењу. Царство Божије настаје са другим доласком Исуса Христа у овај свет. Централна порука у православној метафизици је порука љубави која се прелива из метафизике православља и улази у физички свет правећи поредак, морал и световне законе.
Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом – је прва Господња Заповест, која значи да без Бога људски живот губи смисао и након смрти ће бити заборављен. Љуби ближњега свога као самога себе – је друга Господња Заповест, којом љубав из метафизичког прелази у физички свет.
Ту долазимо до домостроја – управљања домаћинством у физичком свету, како носи назив књига Ксенофонта, Сократовог ученика, из 4. века пре нове ере. Ову књигу на латински је 300 година касније превео Цицерон као – Oeconomicus, одакле потиче данашња реч економија, изворно – домострој.
Савети за праведно понашање у физичком свету не потичу само из Библије већ и од светих отаца, на пример, Светог Јована Златоустог чији спис и носи назив Златоуст. Други значајнији православни списи су Измарагд, Златни ланац, Домострој. У случају нас Срба, централни православни спис је Законоправило Светог Саве. Законоправило Светог Саве је настало 1219. године, након добијања аутокефалности Српске православне цркве и подизања Србије на ниво краљевства 1217. године. Законоправило је настало на 800 страна и на српском световном језику разумљивом целом народу. То је време када је настала и енглеска Магна карта либертатум, на једној страни пергамента и на латинском, а не на народном језику Енглеза. Законоправило је прва српска и енциклопедија и грађански и црквени законик. Руси су Законоправило узели као своје и оно је око 500 година уређивало питања морала у целом православном свету под називом Крмчија – управљање државом као бродом.
Од тада па до данас Српска православна црква има утицај на државност Србије.
Српске сеоске задруге су примери православног економског живота насталог у време Светог Саве. Сеоске задруге се задржавају у Срба све до 1844. године када смо усвојили први грађански законик, по узору из Немачке, напуштајући сопствени домострој спасења. Тешко да ће нас Бог спасити ако ми идемо за туђом вером и вечером.
У књизи „Приче о Свечовеку“ Свети Николај Српски сведочи о живој црквеној кодификацији световног живота у Срба и то друштвено уређење назива народним капитализмом у чијој основи је саборност, заједничарење. Задругарство из феудалног живота средњевековне Србије, Свети Николај Српски препознаје као преведено у модерни живот почетком 20. века по закону о задругарству из 1898. године. Комунисти су задругарство, законом из 1946. године, поново вратили у феудално доба.
Зато је оно данас неодрживо.
Залагање на еСтварности за обнављање народног капитализма је залагање за Светосавље, за заједничарење, у коме сваки човек доноси у заједницу део свог иметка тежећи одбрани опстанка и народа и државе и сопствене породице. Ова колумна је део економије спасења, која иако метафизичка, опстаје у свету окупираном антихришћанима.
Речи Господње: «Јер, велим вам, не буде ли ваша праведност већа од праведности књижевника и фарисеја, сигурно нећете ући у Царство Небеско (Мт. 5, 20)», испуњавамо радом на успостављању праведније, бескаматне пољопривредне банке, народног капитализма, враћању задружном акционарству од пре Другог светског рата, оживљавању сеоских општина и успостављању националног агро кластера.
Резултат православне политичке економије је ЧОВЕК а не новац, више ЉУДИ, а не више новца.
Човек може да направи паре, али паре никад нису могле да направе човека.