Дејан Комненовић дипломирани економиста
У 40. прилогу разматрамо традиционалну породицу, карактеристичну за српско село и сељака као носећу структуру у етногенези народа.
Оно што називамо „савремена породица“ у ствари породица није. Постоји само традиционална породица. Савремена породица је подвојена, прерушена, подељена, препуна егоизма, део постмодерне културе.
Породицом се не може звати оно где се разилазимо свако у свом правцу и где нема форме живота, баштине, питомости, части, обичаја, реда, пажње, господства, мреже односа са рођацима, комшијама и читавом заједницом. Савремена породица није породица и на примеру породичне економије. Родитељи читав живот посвете стварању материјалне основе за живот деце а деца, обузета и одузета „савременим“ медијима, образовањем и очекивањима, одбацују сопствену баштину.
„Савремена“ породица је доминантна појава задњих пола века развоја посткапиталистичког уређења друштва. Она је политичка последица манипулације свешћу кроз медије и образовни систем. Савремена породица није била доминантна до пре пола века.
Таман си стекао знање, створио имање, купио машине, развио неки посао, кад оно живот прошао. А деца? Деца отишла „својим путем“, који у ствари и није њихов. Политиком су научена да оду, да одбаце сопствену породичну баштину, која им је одстрањена као туђа из душе и мисли. Мисли и дух младих су испуњени фрагментарним знањем, каријером, телевизијским и интернет садржајима, „савременим обрасцима понашања“. Ти обрасци су замишљени као предикција у политици „развејавања оптимизма 60-тих“. Реч је о политици наднационалних структура, а никако о нечем „спонтаном и обичном“.
„Савремена“ породична предикција је последица немогућности група богатих да реше проблеме сопственог капитала. Појављивање нукларног оружја је онемогућило избијање Трећег светског рата који би био решење за богате. Уместо рата, решили су да нападну породицу, са сличним ефектима. Следећи историјски осврт је нужан.
Капитализам је свој максимум експанзије доживео крајем 19. века. Нових колонија или периферије за ширење технолошког прогреса није било. Када више није могао економски да се развија прешао је на „војно-политички развој“ и изазивање два светска рата. Капитализам је као црв, прешао на стратегију једења сопствене крви како би опстао. Две деценије након Првог светског рата су прошле у обнови индустрије и инфраструктуре Немачке и Русије. Исто то се десило и након Другог светског рата. Пик у развоју западне цивилизације су биле 60-те године прошлог века. А онда је светска „елита“ одлучила да укочи светски технолошки и економски прогрес и угаси настали оптимизам. Друга половина 20. века има само три светска економски значајна изума: телевизију, интернет и мобилни телефон. И сва три се користе за демографску и економску разградњу света. Политика „нултог економског раста“ односно „одржива економија“ је настала у документима Римског клуба 1968. године. Из тих докумената настаје и „савремена“ породична политика.
Претходни прилог завршисмо закључком да ће у Борељов „ЕУ зелени врт“ окружен дивљином, доћи „дивљи“ и истерати „питоме“. Међутим, данашњи Европљани више нису питоми. Питоми су људи у традиционалној породици. Њима није могуће манипулисати. Имају домаће васпитање и имају самопоуздање које не карактерише „савремену“ европску породицу у којој родитељи немају времена за васпитавање сопствене деце, јер су поробљени јурњавом за новцем, за егзистенцијом. Децу су препустили мобилним телефонима и телевизији – секти богатих. „Екологисти“ их у САД, уче шизофреном измотавању „да су људи-мачке или људи-пси или људи-корњаче“ те да им нико не сме у школи дирати „песак за мачке“ и угрожавати права... а затим и да имају пуно право да изаберу да буду један од 70 трансродних облика, а не пол који јесу.
А шта је са мигрантима? Да ли су они уистину „дивљи“? Нису. Они управо долазе из земаља у којима постоји традиционална породица. До њихових држава није допрла „одржива економија“ и „кочење оптимизма 60-тих“. Разликују се од Европљана расно или религијски, али су они људи са самопоуздањем, васпитањем, редом, вером, циљем. То се може и статистички илустровати праћењем и мушког и женског принципа.
Књига Гунара Хајнзона „Синови и светска моћ“ из 2003. године, професора универзитета у Бремену, говори о „30 година дугом периоду са вишком синова старости између 15 и 29 година“ као главном узроку промене власти, наводећи примере 70 држава света, почев од Енглеске у 15. веку, па до Србије и Албанаца на КиМ у 20. веку. Пун назив књиге је „Синови и светска власт, улога терора у уздизању и пропасти држава“.
Хајнзон уводи термин „злоћудни демографски приоритет младих“ као статистички. То је однос између мушкараца у једној држави, старости 40 - 44 године и дечака старости од 0 до 4 године живота. Ако на 100 мушкараца долази 80 и мање дечака, то друштво доживљава демографску пропаст и јавља се „злоћудни демографски приоритет младих“. У Немачкој је овај однос 100 према 50 и јасно је да Немци као народ доживљавају колапс. А у Сектору Газа, до 7. октобра 2023. године, однос мушкараца и дечака је био 100 према 464, у Авганистану 100 према 403, у Сомалији 100 према 364, Ираку 100 према 351, Сирији 100 према 253. Укупан „вишак“ народа који би могао да нагрне у Европу, Хајнзон процењује на око 750 милиона, а само број синова између 15 и 29 година на 150 милиона.
Да би покорили Европу довољно је 50 милиона овог становништва Трећег света. Питање је колико их већ има у Европи? Колико их је пешице, аутопутем кроз Србију, прешло у Немачку и ЕУ? Да ли ће им требати три или четири генерације да постану већинско становништво? Са 50 милиона на 150-200 у другој генерацији, а са 150-200 на 500-600 милиона у трећој? Практично за пола века из ЕУ ће нам допирати „импулси“ неке нове већинске расе и религије. Претпоставка је да ми Срби опстанемо у тих пола века.
Супротно од терора који прети од стране сувишних сунова, као актуелног пројекта секте богатих у ЕУ, постоји претња уништавања традиционалне жене у Србији.
Актуелне су кампање о фемициду над женама као да се убиства на супротној релацији уопште не дешавају. Постоји манипулација терминима полна и родна равноправност са циљем да се жена учини нечим што није.
Узмимо пример кампање „Зашто се жене одричу наслеђа у корист мушкараца?“. Кампања је посебно агресивна у општинама на југу Србије где је традиционална породица најјача. Све се чини како би се разориле традиционалне улоге у породици. Не узима се у обзир да је мираз често узрок одрицања жене од наслеђа. Не узима се у обзир да је одрицање сестре наслеђа у корист брата природан израз заштите породице из које је потекла. Правило је да имовина припада презимену, а не имену и да свака породица има свој атар. Постоји одрицање од наслеђа и синова који су отишли у град, а не желе да очево имање зараста у коров, јер га они не могу обрађивати, али постоји брат који ће то чинити. Не узима се у обзир да је уситњеност поседа у Шумадији на 2,7 хектара по породици и да чак 80 одсто парцела нема формално-правни статус и облик у катастарским књигама какав је на терену.
Свако ко се успротиви и почне да штити вербално традиционалну породицу излаже се опасности да буде кажњен због вербалног деликта учитаваног у низ актуелних анти-породичних закона у Србији. Демонтажа традиционалне породице је у суштини демонтажа државе и народа. Сергеј Кара Мурза о томе говори у књизи „Демонтажа народа“.
Како да Србија опстане као држава до краја века? Неопходно је обновити традиционалну породицу. На врхунцу снаге традиционалне породице 1903. године смо по жени имали просечно 5,7 деце, највише у Европи. Неопходно је зауставити деструктивну пропаганду медија у власништву и под управом секте богатих. Неопходно је враћање задругарству на задружне акције, од пре Другог светског рата, са сврхом стварања народног капитализма као цркене кодификације световног живота о којој сведочи Свети Николај Српски. Нужно је враћање организовању привредног живота заједнице уз некадашњи ПРИЗАД, ЦЕТРОПРОМ или предложени СРБЗЕМ са бескаматном пољопривредном банком, којом би се профит поново вратио у српска села и подигао породичну баштину традиционалних породица.