Дејан Комненовић, дипл. економиста
Овим прилогом Интернет портал «еСтварност» почиње серијал текстова дипл. економисте Дејана Комненовића, власника газдинства у Босути, о стварности у пољопривреди Србије – текст 1.
Стварност је да је свет у Трећем светском рату и да је то новонастајућа разделница за одвајање нормалног (жита) од ненормалног (кукоља). Нормалност и ред који су постојали пре транзиције и распада СФР Југославије данас су се претворили у наметнуту «нормалност» коју заступају «новонормалци» из Давоса.
Пре распада СФРЈ, био је Други светски рат као разделница. Нормалност која је постојала до другог светског рата, измењена је такође наметнутом новом нормалношћу 1945. године. Желимо ли неку истинску нормалност након Трећег светског рата, који је у току, а да нам је нико не наметне? Да ли је нормално оно што су нам донеле две разделнице – једна из 1945. а друга из 1989. године? Да ли су донеле нормалност или ненормалност ?
Каква је стварност пољопривреде данас? Шта је са селима? У Србији је 6.158 насеља од којих су 193 градска а 5.965 су сеоска. Скоро свако друго село је данас пусто. Има их мало изнад три хиљаде. Шта је са пољопривредним газдинствима? Нису смањена два пута, већ три пута. Смањена су са почетних 1.115.663 газдинстава 1991. године на око 370 хиљада данас. Шта би са институцијама, које више не запошљавају народ? Асфалтни путеви и бетонске бандере се не једу. Људи иду за радним местима. Због обесмишљавања институција и распродаје, сеоско становништво је у просеку двоструко сиромашније од градског. У 2013. години стопа апсолутно сиромашних грађана Србије у сеоском подручју је износила 12 одсто, а у урбаном подручју 6,7 одсто. Удвостручено сиромаштво на селу је последица непостојања институција.
Уобичајено се под институцијама подразумева слој организација између микро и макро- економије и назива се мезо-организационим нивоом. То су, поред пољопривредних комбината, сеоска јавна предузећа, задруге, месне заједнице, клубови, друштва, удружења и парохије. Све те институције су у данашњој Србији уништене или деградиране. Месне заједнице не постоје, јер им је одузето право на текуће рачуне и легалне изборе савета. Задруге су непрофитни привредни субјекти који немају нормалну сврху коју има сваки привредни субјект, а то је повећање богатства власника. Пољопривредне комбинате смо распродали, будзашто, странцима. Страна се храна увози и продаје у маркетима (или «тржним центрима», ако некоме то лепше звучи) опет у власништву странаца. Цене домаћих прехрамбених роба опадају, јер нема ни извоза, нити продаје на домаћем тржишту због раста увоза хране. Постоји ли решење?
Решење је у успостављању институција као истинске нормалности. Након Првог светског рата институције у пољопривреди су биле ПРИЗАД и Привилегована аграрна банка. Након Другог светског рата то су били ЦЕНТРОПРОМ (настао из ПРИЗАД-а) и ГЕНЕКС. Они су у једну економску снагу обухватили преко 60 пољопривредних комбината и све задруге у Србији. А данас? Где су данас институције? Нема их.
Али, иде нова разделница (или: Мара и сватови, онако по нашки). Данас су нам потребни СРБЗЕМ као имитација националног агро-кластера у Руској Федерацији који је основан 2008. године под називом РОСЗЕМ (детаљно описано у фељтону на порталу «еСтварност»).
Све пољопривредне комбинате и задруге у Србији је унутар СРБЗЕМ-а могуће обновити. Како? Одговор је у оснивању бескаматне пољопривредне банке Србије. У књизи «Анализа облика финансирања пољопривреде Републике Србије» др Биљана Грујић Вучковски, пише да избор модела финансирања пољопривреде никад није у потпуности решен и да и поред многих видова финансирања аграра, ниједан од њих није дао адекватне резултате у дугом року. Ово је анализа објављена крајем 2022. године. Од 2015. године заступам оснивање бескаматне пољопривредне банке. Решавање питања финансирања пољопривреде, према мишљењу и др Биљане Грујић Вучковски, јесте у новим моделима финансирања. Тај нови модел је у преласку са каматних на бескаматне институције финансирања аграра. Пољопривредна банка Србије, као бескаматна, емитовала би задружне акције какве су постојале до Другог светског рата и обновила задруге као профитне организације што, у новој нормалности од 1945. године до данас, оне нису. То ће бити повратак нормалности, које данас нема.
Бескаматност пољопривредне банке је кључна разлика у темељно новом моделу финансирања пољопривреде. Уместо из камате, као пасивног прихода, бескаматна банка живи од профита који дели из заједничких инвестиција са пољопривредницима. Пример овог економског модела су пословне банке у Америци којима је основни приход из профита индустрије која је у власништву банке. Исти модел су и кеирецуи у Јапану, о чему смо такође опширније већ писали. Бескаматно банкарство расте у свету по стопи од 15 одсто годишње и не познаје финансијске и економске кризе запада. То нам треба. То је нормалност која се назире након актуелног Трећег светског рата и у Србији. И сељаку, вала, једном да сване.