Дејан Комненовић, дипл. економиста
Други прилог из пера Дејана Комненовића, дипломираног економисте, из села Босуте код Аранђеловца, где живи и ради на свом пољопривредном газдинству и промишља о актуелној стварности пољопривреде у нашој земљи.
У време Божићних и Новогодишњих празника, као и слава у јануару, сви желимо једни другима срећу и здравље, напредак у породици и лични успех. Након претходног чланка о пољопривреди који је био посвећен одвајања нормалног од ненормалног и који је био прилично читан, судећи по Вашим бројиним коментарима, настављамо започету причу о пољопривреди тражењем одговора на питање: да ли живимо у нормалности или у времену смутње, времену ненормалности?
Нормалност је у решавању проблема, а напредак у коришћењу могућности. То разликује нормалност од напретка. Да ли је то тако? Када честитамо једни другима Божић, поздравом – „Мир Божији, Христос се роди!“ и желимо једни другима напредак и успех требало би да попричамо о том напретку или макар о борби за нормалност. Чини се да заиста живимо у времену које не гаји ни напредак, али ни нормалност у држави Србији.
Три су универзална геополитичка реаговања држава: 1. супротстављање, 2. балансирање и 3. попуштање. Који је начин реаговања државе Србије данас? Свакако - попуштање и прилагођавање захтевима странаца, пре свега САД и ЕУ. Да ли је то нормално? Ових дана смо сведоци великих протеста пољопривредника у Немачкој, али и мука у пољопривреди Србије, што су две потпуно различите реакције људи у стварном животу. Зашто је то тако ? Одговор је – зато што ми не припадамо истим цивилизацијама са Немцима, Французима или Холанђанима и Енглезима. Срби очекују нешто друго и реагују друкчије.
Речи Владимира Путина су „да је Србија западни пол православне цивилизације“, а према одређењу из „Сукоба цивилизација“ Семјуела Хантингтона. Новонастајући Трећи светски рат је сукоб, не између владара као у 18. веку и не између нација као у 19. и 20. веку, већ сукоб цивилизација, светски сукоб какав имамо данас, а који је Хантингтон описао крајем 20. века, односно Рус Николај Данилевски још средином 19. века. Време рата је време оскудице и сиромаштва. Ту нема места за напредак. Сведоци смо да се државе Европе понашају по првој од три стратегије реаговања – супротстављању. Та стратегија води у санкције и кризу која штети најпре пољопривреди и трговини, јер 60 одсто светске трговине обавља управо Европа. Због пада трговине испаштају понајвише произвођачи хране. Напредак као коришћење могућности, према томе, отпада.
Шта је са нормалношћу као решавању проблема ако нам напредак није опција? Држава би требало да решава проблеме, али је паралисана налозима из ЕУ и САД. Свака држава дубинске проблеме решава стварањем институција. Док смо након Првог светског рата имали институције у пољопривреди какве су ПРИЗАД и Привилегована аграрна банка, а након Другог светског рата су то били ЦЕНТРОПРОМ (настао из ПРИЗАД-а) и ГЕНЕКС, држава је прављењем мезо-економске стратегије реаговања решавала проблеме, тежила нормалности.
Данас, у време смутње, наметнуте из ЕУ и САД, ми немамо никакве институције које би очувале домаћи интерес било нације укупно, било нас појединаца, држављана Србије. На жалост, данас странци имају далеко већа права, јер се из државног буџета око 93,5 одсто субвенција даје странцима и страним предузећима, а само 6,5 одсто домаћим предузећима и предузетницима. Србији као држави је наметнута трећа од набројаних стратегија реаговања – попуштање. Показује се да то није нормално, а камоли напредак, јер доводи у питање опстанак пољопривреде. Као у Русији у време смутње, када су Пољаци управљали Москвом почетком 17. века, у Србији данас странци управљају и намећу страни интерес изнад интереса нас као домаћина.
У Русији је од 2008. године као институција за унутрашњу консолидацију и интеграцију пољопривреде настао РОСЗЕМПРОЕКТ као национални агро-кластер. Исти такав национални агро-кластер је, под називом СРБЗЕМПРОЈЕКТ, могуће створити у Србији у сврху борбе за опстанак и нормалност. Потребне су нам институције у пољопривреди које би окупљале све пољопривредне комбинате и задруге у један затворен систем управљања. Слично Привилегованој аграрној банци након Првог светског рата, данас је потребно основати бескаматну Пољопривредну банку Србије, а слично ПРИЗАД-у и ЦЕНТРОПРОМ-у, потребан нам је СРБЗЕМ национални агро-кластер. У складу са микроекономским моделом Николаса Калдора из 1934. године, који мора бити део сваке државне аграрне политике, јасно је да је виши ниво државне интервенције неопходност.
Стварање институција захтева виши ниво државне интервенције. Тако ћемо изаћи из времена смутње и доћи до нормалности – решења националног проблема. А проблем голог опстанка постоји, јер се сеоско становништво смањује за око два одсто годишње. О томе ћемо у наредном чланку, наредне недеље. Живи и здрави били!