Дејан Комненовић, дипл. економиста
У 3. прилогу под насловом „Недељом о пољопривреди“ ове недеље, 28. јануара 2024. године, Дејан Коменовић, дипломирани економиста из Босуте, трага за одговором на питање: како да опстанемо?
Како да опстанемо? Да ли је разумно напуштање села? Данас је свако друго село у Србији пусто, а број пољопривредних газдинстава три пута мањи него 1991. године. Која су понашања државе и свакодневна реаговања пољопривредника преостала за излазак из ове ситуације?
Током две деценије Институт за филозофију и друштвену теорију је спроводио, приближно сваке треће године, истраживања о реаговањима грађана на политичке промене. Та три универзална реаговања појединца су: 1. повлачење, 2. нападање и 3. планирање. Насупрот појединца је држава. И држава има три начина реаговања на геополитичка дешавања: 1. супротстављање (сукоб), 2. балансирање и 3. попуштање. Централно проблем је како усагласити понашање појединаца и државе. Због разилажења понашања државе и понашања пољопривредника имамо проблем нестајања села и пољопривреде.
Наша државна стратегија реаговања је под 3 – попуштање, од 5. октобра 2000. године. Попуштање западним притисцима значи одустајање од постојања села и пољопривреде. Одустало се од преко 60 пољопривредних комбината, али и давања пољопривредним задругама статуса профитних привредних субјеката како је било назначено нацртом закона о пољопривредним задругама из 2002. године. Странцима смета богат сељак. Све што је у пољопривреди могло да се распрода то је распродато. Резултат су покидани репро ланци и онемогућена извесност продаје. Показало се на крају, да такво попуштање Србије пред ЕУ није добра опција. Село нестаје.
Показало се и да реаговање супротстављањем (сукоб), као у време Слободана Милошевића, није решење па нам је данас и горе. Из лошег смо прешли у горе, 5. октобра 2000. године. Имамо пола милиона мање индустријских радника данас него у време Милошевића. Ако два од три понашања државе нису добра (сукоб и попуштање) ипак преостаје балансирање као опција. Државе БРИКС-а, какве су Кина и Русија, траже геополитичку равнотежу – баланс. То је опција понашања државе коју нисмо до сада користили. Да ли имитирање великих држава може да буде опција реаговања Србије? Верујем да је одговор – да и да је то став и колега из струке. Русија од 2008. године има основан РОСЗЕМПРОЕКТ као национални агро кластер и то је институционално решење које би требало следити у Србији, јер је и после Првог и после Другог светског рата слично решење примењивано – примери су ПРИЗАД и ЦЕНТРОПРОМ.
Нисмо до сада користили имитирање понашања држава БРИКС-а. У пољопривреди од сетве до жетве, бербе или продаје животиња, протекне најмање пола године, а понекад и неколико година. Због неизвесности за планирање робне производње су неопходне институције и социјална извесност примерена Србији. Државна интервенција је неопходна у већем обиму од постојеће у аграру. То говоре и реаговања пољопривредника. Повлачење људи, као опција реаговања у свакодневном животу, донело нам је бежање из села у градове и напуштено обрадиво пољопривредно земљиште од 1,6 милиона хектара. Повлачење људи је довело до масовног одсељавања из Србије у иностранство.
Време туђинске власти се назива временом смутње, а то је ово време власти ЕУ и НАТО у Србији. У времену смутње, реаговање нападања у свакодневном животу људи је појава која је ненормална, али је све присутнија. Нападање између људи, кроз покушај да се отме или потисне други, победи свађом на изборима или у рату, је модел понашања који смо добили са запада. Одатле и протести просипања млека испред министарства и бацање малина по путевима или масакри у Београду 3. и 4. маја 2023. године, протести радника са одсецањем прста, штрајк глађу или самоубиства, сукоби протестаната са полицијом, раст криминала и друго. Видимо да два од три модела понашања људи, повлачење и нападање, су погрешна у свакодневици!
Једино добро понашање људи у свакодневном животу је планирање. Оно није могуће без институција у пољопривреди, без сигурности и извесности. Уређење у репро-ланцима од производње преко продаје до финансија је могуће преко бескаматне пољопривредне банке око које би се формирао СРБЗЕМ скуп задруга као профитних привредних субјеката са задружним акцијама какве су постојале пре Другог светског рата. То би омогућило интеграцију геополитичког понашања државе са понашањем пољопривредника у свакодневном животу. Пре него што се усагласимо са ЕУ, треба да се најпре усагласимо сами са собом. То није случај у времену смутње.
Држава намеће лажне ЕУ стандарде, а појединац од тога бежи или постаје агресиван. Зато село нестаје, а домаћа робна пољопривредна производња постаје натурална – али недовољна ни за сопствене потребе. Расте само увоз хране. Сви агрономи и економисти то знају, јер полажу испите на ту тему. Само су политичари „наивни па не знају“, јер служе странцима. Нек' су живи и здрави, ал' истина се не да затрпати ма колико лаж, пласирана преко медија, владала светом.