Дејан Комненовић, дипл. економиста
У петом, од укупно шест, наставку серијала о СРБЗЕМ пројекту доказујемо да решење за заштиту интереса и живота сељака у Србији – постоји!

Решење да се заустави смањење броја становника у селима постоји и у рукама је власти која то решење не спроводи иако је опште место у економском знању и пореској пракси. Члан 91. Устава, којим се нико не бави, гласи: „Средства из којих се финансирају надлежности Републике Србије, аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе обезбеђују се из пореза и других прихода утврђених законом. Обавеза плаћања пореза и других дажбина је општа и заснива се на економској моћи обвезника.“ Колико је Вас који читате ове редове, добило пореско решење, по било ком основу, у коме је у обзир узета Ваша економска моћ ? Зашто пасивни приходи богатих нису опорезовани у складу са њиховом економском моћи ? Камата и остали пасивни приходи су узрок и раслојавања друштва и неравномерног територијалног развоја. Камата је основна особина западног концепта новца ком се треба супротставити.

Амбијент – равномерни регионални развој и деурбанизација

У овом чланку ће бити изнети предлози о отклањању пасивних прихода – камата, ренти и закупнина из њихове улоге ометања живота. Равномерни регионални развој је амбијент у ком је гарантована стабилност за рад националног агро кластера. Тежња ка социјалној правди и уклањању похлепе је део друштвене одговорности СРБЗЕМ-а. Целовито решење за уједначавање вредности пољопривредног земљишта али и плата и закупнина, профита и ренти за читаву Србију је у јединственој пореској стопи која би погодила највише интресе богатих, била усмерена на прогресивне пасивне приходе. Сви ови опште познати увиди потичу из књиге "Напредак и сиромаштво" Хенрија Џорџа из 1879. године. Решење за заштиту интереса и живота сељака постоји !

Извор: https://cltweb.org/hall-of-fame/henry-george/

Рад, капитал и земља (природна богатства) су три основна фактора производње која генеришу БДП сваке државе па и Србије. Сељак је тај који ради 24 сата и 365 дана у години а да су му приходи иако активни, настали у раду и из рада, никакви, на нивоу минималца. Са расходне стране, прелазимо на приходну страну сеоске економије. У трећем чланку о СРБЗЕМ-у тема је била расходна страна, стално присутни губитак у аграру који описује модел Николаса Калдора а о ком политичари ништа не знају. У овом чланку ћемо се позабавити приходима пољопривредника као активним и решењем како их заштитити од других интересних група. Апсурдно или не, али то се може постићи већим порезима на само земљиште. Приходи могу бити активни и пасивни. Камата, рента, закупнина, профит, спадају у пасивне приходе. Плата и надница спадају у активне приходе. Пореском политиком треба утицати на раст прихода насталих из рада и смањење пасивних прихода од камата и ренти.

Да ли сте се некада запитали зашто је порез на пољопривредно земљиште најнижи а највиши порез на зараде ? Да ли је то логично и нормално ? Па, није. Управо ту лежи кључна нелогичност коју треба отклонити. Уместо претежног опорезивања рада и капитала решење је у претежном опорезивању природних богатстава као фактора производње. Треба потпуно укинути порез на зараде. Шта то решава у Србији данас ? Решава регионалне разлике и класне разлике ... Политичари се попут Млађана Динкића са партијом „Уједињени региони Србије“ некад, баве овом темом али неискрено. Рудне ренте и еколошке таксе, порезе на приходе банака и телекомуникационих компанија треба повећати (јединственом пореском стопом за све) уколико се жели раст плата у Србији кроз укидање пореза на плате. Раст зарада сељака и радника се мора подржати и ширењем броја газдинстава са економијом обима. Економија обима у аграру је потребна али треба и порезом онемогућити поседовање више од 300 хектара пољопривредног земљишта што је узор из других земаља Европе. Економија обима треба да буде доступнија свима а не само „ленд лордовима“.

У околини Апатина постоји катастарска парцела величине преко хиљаду хектара. Законом и она и све сличне парцеле, морају се поделити и ограничити на величину испод 300 хектара. Купопродајна цена хектара пољопривредног земљишта јужно од Саве и Дунава је једнака годишњој закупнини хектара земље северно од Саве и Дунава у Војводини. У брдско-планинском делу Србије цена хектара је оријентационо 1.500 евра а у Војводини 15.000 евра. Иде и преко 40 хиљада евра. Такав амбијент онемогућава развој пољопривреде у брдско-планинском подручју као преовлађујућем у Србији. Како низ неједнакости исправити ? Решење је замена места између рада и природних богатстава у пореској политици. Висок порез на рад а низак порез на природна добра – омогућава распродају природних ресурса и њихову приватизацију, монополизацију, јер су јединствена у природи и немамо алтернативу за бакар у Мајданпеку или боксит и угаљ на Косову или хидроелектране на Дунаву, или гајење воћа у Рађевини или оранице у Стигу итд. Рад се и додата вредност настала из рада, третирају у актуелној пореској политици Србије као јавно добро кроз високу стопу опорезивања иако је рад личан и приватан. То је неправилно јер рад није јаван да би га штитили високим порезима. Насупрот томе – рудна богатства, пољопривредно земљиште, камен, шуме, угаљ, ветар, фреквенције, линије ваздушног саобраћаја, водотоци, енергија сунца се третирају по ниској стопи пореза као приватно власништво, које није од општег, стратешког или јавног интереса па га наводно не треба штитити високим порезом. Да ли природна богатства не треба штитити ? То је неправилно, тачније – намерно безумље. Приватно и јавно су у пореском систему државе Србије заменили места и налазе се под потпуно наопаким, штетним пореским третманом. Јавна добра се штите – високим порезом је правило које треба увести !

Повећање пореза на природна богатства треба урадити. Ослобађањем рада од пореза повећале би се плате и заинтересованост свих за рад и активан приход. „Учи, сине, да не би радио!“ – је реченица створена у наопаком пореском систему који је изазвао паоперизацију градова и депопулацију села јер се активни приходи у Србији не цене. Томе као штетном размишљању треба учинити крај. Повећањем пореза на пасивне приходе од капитала и непокретности, на луксуз и екстрапрофите, дошло би до уједначавања вредности непокретности и земљишта у целој Србији. Мотива за сеобе из мање развијених у више развијене регионе не би било. Порези у мањим местима би били драстично нижи. Централна корист укидања пореза на зараде је раст плата и утицај на заустављање миграције младих из Србије у иностранство. Србија не треба да буде "земља јефтине радне снаге" већ треба да сви буду заинтересовани да раде. Без пореза на зараде – плате би порасле а опали би приходи од ренти и закупнина због високих пореза на некретнине, високих рудних и еколошких такси и сл. Пасивни приходи би постали неатрактивни. Раст неједнакости између сиромашних и богатих је на тај начин могуће зауставити. Неолиберализам бисмо протерали из Србије. Новододата вредност из рада би утицала на раст БДП-а. Порезом би се промовисао рад. Пошумљених 1,6 милиона хектара а пре 60 година обрађиваних, могуће је вратити у обрадиво стање само радом – давањем предности раду.

Примери из света

Политичке странке формиране на основу оваквих идеја су Земаљска странка Комонвелта Сједињених Држава, Јединствена пореска лига и Данска странка правде. Примера овакве пореске политике има много – у Аустралији, Хонг Конгу, Сингапуру, Јужној Африци, Јужној Кореји, Јапану и Тајвану. Град Алтoна у Пенсилванији, (Altoona, Pennsylvania) је у овом 21. веку – опорезивао само вредност земљишта, поступно уводећи такав порески систем од 2002. године, ослањајући се у потпуности на њега од 2011. године. Financial Times је приметио да „Алтона користи ЛВТ (порез на земљиште) у граду у којем ни земљиште, ни зграде немају велику вредност“. Алтона и данас нема других пореза (на рад, на промет или ПДВ) већ се сви јавни приходи сабирају из пореза на земљиште и природна добра.

Која су побољшања ? Резултати су еколошка заштита, једнакост прихода (праведнија расподела), заинтересованост за рад као главни извор прихода, већа општа куповна моћ јер се приходи не гомилају у рукама малог броја монополиста ... "ленд лордова".

Почетком 20. века је настала и данас популарна игра - "Монопол" којом су идеје Хенрија Џорџа популаризоване. Међутим, против идеја Хенрија Џорџа су и били и остали и комунисти и либерали, и социјалисти и неолиберали, и демократе и радикали, и жути и бели и плави и црвени политичари разних других боја и идеологија. Зашто ? Зато што више не би било класне борбе између рада и капитала, на којој се граде политике и наративи на којима почивају каријере политичара. Зато постоји страх од ове идеје која уклања сувишне социјалне конфликте и спречава економске монополе као теме на којима живи сталеж политичара.

Други амбијентални услов за развој СРБЗЕМ-а је деурбанизација као потреба људи за економском слободом, а која је применом вештачке интелигенције и дигитализације све ускраћенија у граду.

Проблем није на селу, већ у граду. То је централна промена у стварности. У Русији изостаје апел за останак на селу, а предност добија позитиван апел тражења бољег и сигурнијег места за живот на селу, одласком из града. Политички и медијски апел који данас доминира у Србији „останка на селу“ је штетан и у себи садржи учитану заосталост или подређеност села. Приступ треба поставити из супротног угла. Село треба да буде крајња, привилегована, жељена дестинација. Руска Федерација је од 31. маја 2019. године започела програм реализације пројекта субвенционисаних кредита "Сеоске хипотеке" преко пољопривредне банке (Россельсхозбанк). Деурбанизација је мејнстрим политичка иницијатива у Руској Федерацији кроз апел за подршку градњи кућа на селу. Влада Руске Федерације, преко Пољопривредне банке Русије суфинансира камату на хипотекарне кредите у сеоским насељима и уопште насељеним местима мањим од 30 хиљада становника. Изузете су највеће градске агломерације Русије : Московска област, Москва и Санкт Петербург из програма подршке. Хипотекарни кредит је на максималном нивоу од 2,7% камате. Максимални износ кредита је 5 милиона рубаља (око 10 милиона динара). Обавезно учешће тражиоца кредита је 10%. Максимални рок на који се може узети кредит је 25 година.

Могу се куповати сеоска домаћинства, сеоска имања без куће а са намером градње куће. Један од услова који даје посебне погодности је да поред лица које аплицира за кредит у пројекат буде обухваћено још троје држављана Русије који ће живети у купљеној сеоској кући са или без околног имања. Лица која конкуришу за кредит не могу бити млађа од 21 године а ни старија од 65 година уз посебне могућности да се то продужи и до 75 година уколико ће у кући живети још три лица млађа од 65 година старости. Овакав амбијент се може у пољопривреди градити ван СРБЗЕМ-а од стране Републике Србије кроз конвенционално банкарство на постојећим финансијским темељима каматног концепта новца.

Деурбанизација треба да буде пројекат развијан и унутар СРБЗЕМ-а, али кроз бескаматне кредите Пољопривредне банке Србије – засноване на одрживом концепту новца без похлепе.

Пракса је врховни критеријум истине

Пракса изумирања села показује да нешто дубински мора да се мења. Концепт новца је у дубини. У Србији смо сви одгајани на анголсаксонском погледу на свет. Треба имати на уму да Србија будућности неће моћи да се уклопи у свет БРИКС-а са англосаксонским светоназором и да се мора вратити православљу, вратити „православној економији Србије“. Мој чланак истог назива већ постоји на „еСтварности“. Проблем је и практичан, јер светосавски светоназор захтева спровођење алтернативног економског модела на делу. Пореска политика и деурбанизација су само амбијент ван СРБЗЕМ-а. У даљем се фокусирамо на унутрашњи амбијент СРБЗЕМ-а.

Извор: https://nbs.rs/sr_RS/novac-i-placanja/kovanice/

Концепција друштвене безбедности чији поглед на свет приказујем на еСтварности је настала 1987. године у руској војсци, дакле још у време СССР-а. Врло је блиска светосавском светоназору и лако је препознати у њој оно наше, српско и из тог угла је и користити. Усавршава се и прилагођава сваком народу и свакој држави у свету јер је реч о универзалној методологији примењивој на било коју заједницу, друштво, народ. Сублимисан поглед на бројне идеологије и моделе је спознајни стимуланс, освежење које привлачи. Зато у Русији има јако пуно присталица и јавља се као тема за полемике и у Србији. КДБ – концепција друштвене безбедности описује шест приоритета управљања државом : 1) светоназорна средства, 2) хронолошка (историјска), 3) идеолошка, 4) економска, 5) оружја геноцида и 6) конвенционалне ратове.

Светосавски светоназор, као по снази најјаче средство управљања нацијом, замењен je у данашњој Србији прозападним погледом на свет захваљујући медијима у страном власништву. Кованица „светоназор“ се на овом месту користи епистемолошки у значењу – начин опажања света, начин назирања света. По перцепцији света се почетно разликују народи и цивилизације. То је кључно за управљање државом. Српска домаћа филозофија и методологија је након 5. октобра 2000. године замењена туђинском, са запада, укључујући и Заједничку методологију за израду стратегија развоја која је била подзаконски акт.

Други скуп средстава управљања државом – хронолошки је у таквом стању да се у Србији од Константина Јиричека и његовог ученика Стојана Новаковића па до данас учи нордијска историјска школа, укључујући и све оне модификације уџбеника основне школе по којима су се Срби доселили у 7. веку нове ере на просторе које су већ запоседала албанска племена. Хронологију треба пратити у свим гранама науке и све подвално и лажно одстранити.

Трећи ниво средстава управљања државом су идеолошка. На почетку чланка описан наопаки порески модел актуелне туђинске власти, у односу на активне приходе од рада пољопривредника, утемељили су комунисти који су сељака третирали као „непријатеља револуције пролетеријата“ и зато су и створили порески амбијент за напуштање села од стране синова и кћери кроз школовање у граду и останку у граду јер имање на селу „ништа не вреди“ ... А зашто не вреди ? Сеоска имања не вреде и рад на селу не вреди због идеолошке пореске политике која управо рад омаловажава и деградира. Прва три приоритета, прве три групе средстава управљања државом, данашња Србија нема у својим рукама и зато је осуђена на нестанак. То је битно отрежњење за сваког Србина. Прва три приоритета су информациона. Србија и Срби као народ само делимично управљају и са преостала три – материјална приоритета управљања државом а то су економски, отпорност на геноцидна оружја и војна спремност на одбрану.

Подсећање на :
- лобирање од стране председника државе за ГМО у Србији у експозеу из 2016. године или
- лобирање за Рио Тинто или
- накнадно забрањени канцерогени МОМ додаци у исхрани који су узрок 80% раста онколошких болести а на западу их не користе ни за псећу храну или
- нестајање на пут наркоманији и видео игрицама у друштву и школама или
- неуставни закони о родно сензитивном језику и лажним дечјим правима која су за све друго али не за децу, су у арсеналу оружја геноцида која су данас примењена у Србији од стране узурпаторске власти, а захваљујући страним информационим средствима управљања државом којима су оружја геноцида проглашена за општу корист... Геноцид над самима собом спроводимо ми сами захваљујући туђинској предикцији која забрањује да се говори и о СРБЗЕМ-у и о било чему што има смисла.

Концепција друштвене безбедности није настала случајно у руској војсци јер је пракса врховни критеријум истине а не филозофирање како би рекао наш народ, чија је главна школа управо пракса и учење на сопственим грешкама. Српски сељак, јер је научен да ради, је и најбољи српски војник и најбољи српски индустријски радник. Други народи Европе су имали процес формирања нација инициран од стране аристократије или академске интелигенције а код Срба је нацију градио мали приватни посед као породична баштина и сељак као носећа структура народа. Оно што је у случају Русије војска, то је у случају Србије сељаштво.

Пракса је изнад филозофије и науке или академских титула. А војна пракса, ратови су оно што најчешће отрежњује и мења ток историје одбацивањем заблуда. Са тим се можемо уклопити у БРИКС. Наши суграђани су гинули у ратовима током 90-тих година прошлог века и те ране су нам можда најјаснији водич за разумевање зашто је баш у војсци настало једно сублимисано размишљање које је примењиво на сваку државу, па и Србију а и у односу на село и пољопривреду.

Концепт новца без камате

Новац стоји у основи свих ратова, били они оружани или биолошки или еколошки или економски. Зато након претходног чланка на „еСтварности“, у ком је описан историјат западног концепта новца, на овом месту скрећем Вашу пажњу на закључке о томе који је исправан концеп новца и како га користити, унутар СРБЗЕМ-а. То је концепт новца без камате. Похлепа стоји иза западног богаћења и колонијализма у задњих 300 година индустријског развоја. Библијско „не пожели ништа туђе“ је садржано и у причи о првом братоубиству између Авеља и Каина. Каиново потомство је уништено у Потопу, а ми смо, по Библији, потомци трећег сина Адама и Еве – Сета. Каинско размишљање и понашање међутим није ишчезло. Рушилаштво, поделе, завађања и владање страхом су произишли из похлепе, жеље за туђим. СРБЗЕМ пројекат ће све то да одбаци и онемогући, чува мир, сачува баштину створену од стране претходних генерација.

Насупрот похлепи је жеља да се створи своје, своја породична баштина, да се својим знањем и знојем свет оплемени и уреди као боље место за живот, односи у заједници ускладе и учине хармоничним, испуне срећом и благостањем, баштина наслеђује из нараштаја у нараштај и чини местом припадања, преданости а не само поседовања. Све то треба да буде мисија СРБЗЕМ-а унутар шире методологије концепције друштвене безбедности. Традиција је, пракса је, виши критеријум од академских теорија.

КДБ одбацује тумачења и ставове о пољопривреди и селу наших академика из одбора за село САНУ јер они готово да немају додирних тачака са праксом живота на селу. Осим заблуда ту су и препреке академског угледа и каријере. КДБ даје недостајући оквир ставовима најугледнијег аграрног публицисте Бранислава Гулана или професора Миладина Шеварлића, што ћемо овде показати у наредном чланку. Академске сујете и охолости су ниво на ком почесто падају у воду и најкориснији предлози. Уместо да се око њих уједине, људи се деле око тих спасоносних тема. Занимљив је и моменат разлога спорог ширења КДБ у Србији. Многи руски савремени мислиоци који промовишу концепцију друштвене безбедности и делују у оквиру ње, дистанцирају се од ње. Не из каријерних или политичких мотива већ из страха за личну безбедност. Зашто? Зато што су многи који су се бавили овом темом, имали за непријатеље најмоћније људе света, односно „дубоку државу“ која данас наступа са све израженијим дигиталним и адресним управљањем.

Шта практично и сами можемо да урадимо?

Дедоларизација је битан тренд у актуелном геополитичком тренутку кад се 2023. године још увек 88 одсто међународних трансакција обавља у америчком долару, а 58 одсто девизних резерви бива држано у истој валути. Међутим, дедоларизација неће ништа решити осим успостављања нове дистрибуције моћи између три или четири центра у свету. Дедоларизацијом се само сакрива стварни проблем - а то је дуг, односно банкарски дужнички новац који настаје као последица камате на дуг. Проблем су пасивни приходи које на изворишту треба затворити. Није довољно само их опорезовати у спољном амбијенту око СРБЗЕМ-а већ их је могуће унутар СРБЗЕМ-а потпуно онемогућити зарад заштите сељака као интересне групе – носеће структуре народа.

Оно што можемо учинити је да :
1) се образујемо и учимо о алтернативним економским моделима од којих је један овде промовисан СРБЗЕМ;
2) не узимамо кредите под камату из банака;
3) не штедимо новац на камату у банкама;
4) организујемо опште касе или штедно кредитне задруге или организације заједничког буџета за више породица у пројектима инвестирања и узајамне подршке;
5) захтевамо да се на државном нивоу забрани кредитирање са каматом;
6) промовишемо и тражимо оснивање банака у систему бескаматног банкарства;
7) захтевамо потпуну отплату дугова према ММФ-у, Светској банци и свим банкама којима држава Србија дугује и плаћа камате;
8) треба увести нов порески систем по идејама Хенрија Џорџа како би се заштитили као јавно добро природни ресурси и богатства у пољопривреди, рударству, шумарству и водопривреди;
9) увести у образовни систем курсеве о алтернативним економским системима како би будући управитељи имали шири хоризонт могућности и безбедности националне економије и
10) при влади треба успоставити стални комитет који би се бавио изучавањем и имплементацијом алтернативних економских модела чији алгоритам има отпорност и имунитет на алгоритме наметнуте од стране светске корпорације лихвара.

Лав Толстој је записао „да би сви хтели да мењају свет, а нико себе“. Управо и порески систем Хенрија Џорџа је препорука Лава Толстоја. Упркос актуелној власти у Београду која је део лихварског западног алгоритма, треба деловати по описаним предлозима. Власт у Републици Србији је једна од највернијих слугу корпорације светских лихвара из Давоса и низ је примера онемогућавања да се грађани било како самоорганизују или пруже отпор. То је исто и у граду и у селу. Законом о банкама су у пракси онемогућене штедно-кредитне задруге, јер је и за њих као и за банке потребан оснивачки улог од десет милиона евра. Законом о буџетском систему су укинути текући рачуни месних заједница као правних лица. У технолошкој сфери 2013. године је уведена акциза на биодизел каква не постоји нигде у Европи већ управо супротно у суседној Хрватској постоји субвенција од 32 евро цента по литру произведеног биодизела. Зарастање у шуму милиона хектара обрадивих површина у Србији је директна деструкција власти. Закон о банкама не предвиђа могућност оснивања банака у систему бекаматног банкарства итд. Треба тражити одговоре о томе шта ми можемо да урадимо лично зарад нечег доброг по питању новца. За то је потребно знање. Али не западно подвално знање, лажно знање неолиберала, већ поглед на концепт новца из угла српске КДБ. Потребно је знање о пет функција новца.

Зашто је и дедоларизација подвала?

Уколико је сав новац у економији дужнички, дакле лихварски, тада је небитно у којој је валути, динару, долару, јуану, јену, рубљи или евру. Новац као дуг је западни концепт новца. Новац треба учинити власничким и то је главна промена у поимању другог концепта новца. Други концепт новца омогућује мултиполарни свет спуштен са нивоа држава на ниво породица.

Прво би требало да научимо шта су функције новца и извучемо неке закључке о томе како похлепу (пасивне приходе) сузбити генерално, а не само у оквирима пољопривреде и једног алтернативног економског модела какав је национални агро кластер Србије – СРБЗЕМ.
Функције новца су:
1) мера вредности;
2) прометна функција (средство размене);
3) средства акумулације или формирања блага;
4) инструмент плаћања и
5) светски новац.

Оно на шта треба свести новац како би се сузбила његова штетна дејства је функција плаћања (4) и делимично функција акумулације средстава (3) у мери да и она буду са сврхом плаћања (инвестирања) у ширење баштине породице или баштине народа. Свако држање новца као богатства, потпуно ван оптицаја је штетно, шпекулантско. Новац треба мобилисати у инвестирање. СРБЗЕМ јесте један велики пројекат инвестирања. О томе зашто само једну функцију новца можемо узети за исправну а остале четири одбацити или ставити под разматрање, даћу по једну илустрацију из угла српске КДБ.

Прва функција новца – мере вредности је обесмишљена настанком ФЕД-а 1912. године и почетком штампања долара као приватне валуте банкарских породица сувласника ФЕД-а. Данас је извесно да су остале само четири породице које су сувласници ФЕД-а. Долар није национална валута Сједињених Америчких Држава и није израз општег добра већ приватног интереса. Долар урушава економску и финансијску сувереност и САД али и свих држава западног света, уз тежњу да се насилно прошири на читав свет. Амерички долар као најдоминантнија светска валута није мера вредности јер његово штампање од 15. августа 1971. године има шпекулантски, безвредни карактер. Према уговору Саудијске Арабије и Сједињених Америчких Држава из новембра 1973. године, куповина нафте је немогућа у другој валути до у америчком долару.

Задњих пола века читав свет најпре извози разна добра у САД како би добили наштампани долар, не би ли затим могли да купе нафту од земаља ОПЕК-а. То је насилна шема петродолара. Први лидери држава у свету који су покушали да се отму из алгоритма петродолара су били Моамер Гадафи и Садам Хусеин. Обојица су убијени а њихове земље окупиране и раздробљене. Инфлација долара је унутар САД мала али ипак у односу на 1945. годину вредност долара је у светским размерама девалвирала за најмање 16 пута (до пред ковид пандемију). Износ од 50 милијарди долара 1945. године данас вреди 800 милијарди долара најмање. Почетна вредност долара, његов еквивалент је био грам злата. Основни је проблем што је долар начин за богаћење приватника, сувласника ФЕД-а као централне емисионе банке најбогатије државе света, на рачун читавог света. Главни природни ресурс и природно богатство САД нису ни дијаманти, угаљ, каучук, шећерна трска, морска риба, ни нафта или гас већ машине за штампање пара. Историјски гледано, читав 20. век је век усавршавања шпекулативног начина зарађивања по ком „новац прави новац“.

То је штетно и неодрживо. На политичким изборима је оно што можемо учинити да бисмо променили личну судбину и судбину државе у којој живимо. Зашто ? Зато да бисмо створили макар СРБЗЕМ и његов нуклеус, Пољопривредну банку Србије као бескаматну банку. Пољопривреду треба изоловали од утицаја долара или јуана или било које валуте која би се наметала као мера вредности, прва функција новца. Треба учити у српским школама о значају новца у очувању суверености тржишта. Поред СРБЗЕМ-а, реално је очекивати да се и у другим областима српске привреде појаве алтернативни модели економског организовања. СРБЗЕМ са бескаматном банком у свом средишту треба да има најјачу подршку државе. Нагињање ка томе постоји и у три закона о пољопривреди актуелне српске прозападне власти. Тек помало се да назрети препорука о „дугорочним уговорима“ као препоруци за стабилизацију тржишта из Калдоровог модела који је био тема у трећем чланку овог серијала чланака. Закон о уређењу тржишта пољопривредних производа из јула 2021. године покушава да истакне улогу Дирекције за робне резерве као актера који треба да откупљује 18 врста производа по интервентној цени, да тражи гаранције банке или државе за откупљиваче пољопривредних производа и да даје финансијску подршку на пет година за стварање удружења пољопривредних произвођача која би у том периоду прерасла у пословна удружења. Све то је наравно подвално и неискрено о чему сам претходним чланком дао образложење и табелу Global Financial Integrity.

Предлог регулације тржишта у виду СРБЗЕМ-а је, не на пет година, већ трајна подршка. Стварање структуре у којој стратегија може имати смисла. Није са дистанцом државе у односу на удружења пољопривредника већ подразумева већу финансијску флексибилност и више опција државне интервенције, па и допуну предузетничке иницијативе кроз менторство портфолио-менаџера бескаматне пољопривредне банке. Унутар СРБЗЕМ-а не би било „поклањања“ новца пољопривреди као код актуелне СНС – СПС власти, већ би се преузимала одговорност за адресно уложен новац пољопривредне банке. Тако се не би могло десити да 54 милијарде динара новца министарства пољопривреде буде потрошено без мерљивих резултата као у периоду 2016 – 2020. год.

Занимљива је аналогија по којој је доказано да о користи од новца знају чак и мајмуни. Понекад и мајмуни знају више од човека без свести и жеље за знањем. Код новца као мере вредности, а у вези незнања човека о тој функцији новца је занимљиво експериментално истраживање спроведено на мајмунима капуцинима на универзитету Јејл. Мајмунима су дати жетони као новац. Жетонима су плаћали чуварима при храњењу или између себе. Мајмуни капуцини су се придржавали правила „максимизације корисности“ и „теорије цена“: када цена нечега опадне, људи имају тенденцију да купују више. Понашали су се увек на исти начин као и људи. Анализом понашања мајмуна капуцина статистички се показало да је њихово понашање идентично са понашањем већине инвеститора у акције на берзи. О резултатима експеримента се може видети на сајту : http://www.darchik.ru/mobile_soft/1489-dengi-obezyany-i-prostituciya-interesnejshij-yeksperiment.html.

Испоставља се да без сувереног тржишта хране у данашњој Србији није могуће новац користити као реално и сигурно мерило вредности и да нас западни алгоритам медијског и политичког насиља тера на понашање које је мање разумно од понашања мајмуна капуцина у означеном експерименту. Будимо људи – апел почившег патријарха Српске православне цркве Павла је и свевремен позив поводом коришћења новца.

Друга функција новца - прометна

У претходном чланку о западном концепту новца је илустрована теза о шпекулантским балонима хартија од вредности које превазилазе вредност златне земаљске кугле. Западни концепт новца је неодржив. Овде то поткрепљујем из угла промета новца. Штетност ове функције новца се тиче камате, опет као шпекулативног начина да „новац прави новац“. На личном плану можемо да не дајемо новац на штедњу и не узимамо кредите са каматом а на државном плану је могуће забранити издавање кредита са каматом. То значи мењање финансијског алгоритма по ком живимо зарад благостања и безбедности живота будућих нараштаја. Сваку шпекулативност треба одбацити и направити таква правила понашања да новац не може да прави новац макар унутар СРБЗЕМ-а. Шпекулативни приступ је и када се представи да је камата „цена употребе новца“ а што се наслања и на предходну функцију новца као мере вредности. Камата је управо супротно. Стварни ефекат је да камата обезвређује новац а о чему не постоје предавања у школама и факултетима. И зато је битно промовисати КДБ у Србији.

Како је алгоритам западног каматашког банкарства свуда исти, то све банке јесу обједињене у једну и треба их посматрати као јединствену банку – Б на слици о промету новца у размерама света. Једноставан пример из праксе рада банака, у ком привреда садржи 100 динара новца у промету, показује дејство давања 10 динара кредита банке са 25 одсто камате у сваком обрту новца. Можемо посматрати два случаја : бескаматни кредит у промету и каматни кредит у промету.

Бескаматни кредит значи да се после једног обрта новца у привреди банци враћа истих 10 динара активе коју је и уложила на почетку. Нема деформација промета новца.

Каматни кредит од 25 одсто са графичке илустрације подразумева да се након једног обрта новца банци враћа 12,5 динара, након два обрта око 15 динара, а у петом циклусу у промету 30,5 динара ће бити дуг, новац банке (сивом бојом означено). Након довољног броја обрта стижемо до тога да 100 одсто новца у обрту припада банци. То је данашње стање новца у оптицају у светским размерама.

Банка на овај начин постаје власник живота и смрти читаве економије и сваког привредног субјекта у привреди. Горња слика се може посматрати за ниво једне државе али и целог света.

И управо ако посматрамо цео свет, све државе појединачно, али апсолутно све, имају дуг и то што су веће економије, то им је и дуг драстично већи. Уколико нема државе без дугова питање је коме све државе света дугују ? Ко је тај глобални поверилац ?
Испоставља се да је глобални поверилац та једна глобална банкарска корпорација за коју раде и по чијем алгоритму раде и Светска банка и ММФ, па и Народна банка Србије. Глобални поверилац је „дубока држава“ или како сам је у претходним чланцима означио „корпорација новог светског приватног поретка“. Словом Б на слици је означена управо она – корпорација глобалних лихвара.

На слици десно иза „Б“ удесно нараста балон шпекулантског новца извученог из оптицаја, који емисиона банка мора да надокнади штампањем новца. „Пуцање шпекулантских балона“ на тржишту некретнина је пример настанка финансијске кризе 2008. године а која је настала банкротством једне од породица сувласника ФЕД-а – браће Лиман. Привати обрачун лихвара је довео до светске нестабилности јер је сав новац у промету дужнички. Дужнички новац, окамаћени новац је суштински проблем а не сам долар. Дедоларизација ништа неће помоћи уколико се новац користи у оквирима западног, англосаксонског светоназора. Окамаћени новац треба заменити бескаматним – власничким концептом новца.

Камату уклонити из алгоритма банкарства

Свакој нашој породици је потребан мултиполарни свет у ком мултиполарност није у појави Русије и Кине или Индије и Бразила као нових светских полова финансијске моћи. Нама је потребна мултиполарност на нивоу породица. Економски модел поменут од стране представника Индије, на самиту БРИКС-а у августу 2023. има назив „свака породица – сопствена будућност“ и то суштински значи мултиполарност, економску слободу – без „дубоких држава“ или једне „дубоке лихварске државе“.

То значи спуштање мултиполарности са нивоа држава на ниво породица. Заштита породичне баштине од зеленашких кредита и одузимања имовине прописом књаза Милоша Обреновића из 1836. године јесте решење за Србију данас али је бескаматно банкарство далеко надмоћније решење којим се чупа узрок настанка банкротстава предузећа, породица и појединаца а то је камата и њен утицај на промет новца. Бескаматно банкарство укида и чини непотребним постојање тзв. јавних извршитеља. Јавни извршитељи су последица камате – део банкарског алгоритма инсталираног у Србију из западне, лихварством поражене цивилизације, њеног декадентног светоназора ком Светосавска Србија не припада. Промет новца без камате чупа узрок настанка банкротстава.

Функција акумулације – формирања блага

Новац који прави новац путем камате је бесмислена конструкција коју законом треба забранити.

Тим кораком ћемо се вратити православном светосавском светоназору. Међукорак ка том општем ставу је имплементација алтернативних економских модела. Који је проблем са новцем као изразом блага, поседа, појединачног богатства ? Проблем је у новцу који више десетина пута прелази вредност саме планете Земље. Формула сложеног каматног рачуна гласи : V = G • (1 + p)ⁿ где је V – вредност окамаћеног новца, G – главница, p – проценат камате и n – број година. Доказ неодрживости и бесмисла лихварског банкарства је у следећој илустрацији. Ако би неко у години Христовог Рођења положио у банку један пени америчког долара са четири посто банкарске камате, он би у 750. години од Христовог Рођења за зарађени новац по овом основу, могао да купи златну куглу тежине планете Земље, а 1990. године - 8.190 таквих кугли, док би 2023. године то приближно било 15.950 златних земаљских кугли.

Из тога произилази закључак да је на дужи период исплата банкарских камата математички и практично немогућа, а такво банкарство део хаоса савременог антихришћанског света. Лихвари „новог светског поретка“ се према планети понашају као према куваном јајету које ће појести за доручак а не као према месту за живот, онај живот који има непроцењиву, бескрајну вредност.

Извор: http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/regulisanje-finansijskog-sistema-ili-ulazak-u-mracno-doba.html

Функција светског новца

Последња проблематична функција новца је изражена кроз покушај да се амерички долар претвори као приватна валута у светску, универзалну валуту. Историјат тих настојања сам описао у претходном чланку о СРБЗЕМ-у. Статус америчког долара као светске валуте њени приватни власници су постигли након другог светског рата споразумом из Бретон Вудса и каснијом шемом петродолара. ММФ и Светска банка, УНКТАД и Светска трговинска организација или Светска здравствена организација су све изрази виртуелног механизма управљања.

Данас са нивоа држава лихварски концепт новца, „дубока држава“ спушта на ниво сваког појединца путем електронског новца. То је циљ алгоритма надзорног, насилног каматног банкарства.

Супротстављен првом концепту новца је други концепт новца који нема улогу светског новца, нити почива на окамаћеном дугу у промету новца, нити се шпекулантски извлачи ван оптицаја у сврху изазивања криза и покоравања осиромашеног света – кроз балоне богатства лихвара.

Ту је вредно поменути из КДБ насталу поделу управљања на три врсте :
1) структурно (адресно) управљање,
2) беструктурно управљање и
3) управљање виртуелним мрежама.

Структурно управљање је присутно у командно вођеним организацијама у којима су прописане улоге, спецификације радних места, улоге сваког члана друштва и границе затвореног система. Економски размена у таквим системима је натурална или врло извесна и по цени и количини и квалитету и континуитету. Историјски то су друштва пре настанка трговине као облика беструктурног управљања. Савремени облик таквих друштава је био комунистички покушај централно планске привреде. Сличан је данашњи начин управљања великим корпорацијама.

Беструктурно управљање је карактеристично за настанак трговине и потребу настанка самог новца. Беструктурно управљање се среће у отвореним системима где се људи самоорганизују на основу доминантних утицаја, образовања, информација или гласина. Колонијализам и дешавања током 18. и 19. века спадају у такав облик дешавања. Морнарица и војска, гласине које изазивају „златну грозницу“, а касније медији и образовање имају пресудну улогу у овој врсти управљања у ери модернизма током 19. и 20. века.

Управљање виртуелним мрежама је изум настао после другог светског рата и почиње са ММФ-ом и Светском банком као наддржавним, виртуелним организацијама иза којих се крије „дубока држава“. Управљање виртуелним мрежама подразумева уплив елемената адресног управљања у затвореном систему у беструктурно управљање отвореним системом. То је комбинација два претходна начина управљања. Покушава се читав свет ставити у оквире затвореног адресног система, постепено, из генерације у генерацију и коришћењем економије великих бројева. Прво на нивоу држава а затим све ближе појединцу.

Какав је резултат ? Последица је алгоритам којим се читав свет уводи у затворени приватни систем управљања, тоталитаризам спуштен са нивоа држава на ниво појединца. Да би се то постигло неопходни су друштвене мреже, интернет, мобилни телефони, електрични аутомобили, карантини, јавни извршитељи, нотари, приватизација природних монопола какви су водоводи, електродистрибуција, телекомуникације, рудници, пољопривредно земљиште а са сврхом смањења економских слобода појединца како би се њиме лакше управљало. Круна свега би био светски електронски новац, без ког не би било могуће адресно управљање до нивоа појединца.

Други концепт новца, концепт новца који служи народу се заснива на бескаматном банкарству независно од тога да ли је валута електронска, долар, динар, рубља, јуан или евро. Бескаматно банкарство штити економске слободе породица и појединаца и онемогућава „дубокој држави“ да господари светом, државама, предузећима али и породицама и појединцима. У алгоритму другог концепта новца нема места за амерички долар или кинески јуан као светску валуту и за светске тајкуне, Светску банку, ММФ, електронски новац, јавне извршитеље, виртуелну четврту индустријску револуцију која нема везе са индустријом и сличне подвале. Без камате не би било ни инфлације, нарушавања масе промета новца и потреба за емисијом стално недостајућег новца.

Другачији алгоритам новца подразумева из темеља промену читаве економије Србије, а тиме и утицај на материјалну и општу културу, морал, образовање, јавну управу итд. Увођењем бескаматног банкарства и СРБЗЕМ-а као алтернативног економског модела, агроекономија се враћа сама себи, умећу вођења домаћинства и престаје да буде хрематистика, умеђе богаћења.

Економија или хрематистика?

Два концепта новца рађају две различите науке. А хрематистика је заменила економију као вук у јагњећој кожи. Ево шта професор Петар Анђелковић у свом раду „Економија или хрематистика“ каже: „Народи вреде онолико колико вреди њихова привреда. У данашњем, глобалном свету, народи стичу или губе независност првенствено према томе колико им је успешна, јака и независна привреда. Наравно, слобода и самосталност једног народа бране се на свим пољима, али је успех на економском кључ успеха и на свим осталим. Реч „економија“ је грчког порекла и у преводу на наш језик она значи „умеће вођења домаћинства (привреде)“. То што ми, по навици, настављамо да зовемо економијом данас у свету а и у Србији, никако не можемо назвати умећем вођења привреде.

Појам „економија“ одавно је истиснут а његово местo заузео је појам „хрематистика“, такође реч грчког порекла која означава умеће богаћења. Тај термин у употребу је увео Аристотел. Овај древни филозоф истицао је да су економија и хрематистика антиподи и да је хрематистика погубна за друштво. По својој природи, она води уништењу економије. Практично, она се може назвати „уништитељем умећа вођења привреде“. Данас у свету и Србији немамо економију, имамо хрематистику (шпекулације на робним тржиштима, пирамидалне схеме, развој тржишта хартија од вредности, игре на берзама...). Нови вид монархије, који се исказује као нови имеријализам почива на „лукавству економије“, у којој доминирају сурови (Хобсови) закони тржишта и где економија постаје политика. Слика друштва југосточне Европе, где је неолиберални социјални дарвинизам, маргинализујући највећи број становника, створио читаву класу сиромашних, који се сада боре да остваре право на рад,, а на другој страни екстремно богате људе потврђује сву испразност неолибералне демократије.

Као последица хрематистике у транзитним друштвима настаје „капитализам без капиталиста“ (Младен Лазић) у коме је капитал, приграбљен у друштвеним сукобима посредованим политичким делањем елита, помоћу којег је прерасподела акумулисаног друштвеног богатства највећим делом завршила у приватним рукама. Овај рад представља покушај да се укаже на погубне последице хрематистике у свету, и посебно у нашем друштву, али и да се учини напор да се трага за „принципима наде“ и укаже на могуће правце другачијег развоја српског друштва." „У рату, јаки од слабих праве робове, а у миру то чине богати од сиромашних." „Јагње је криво самим тим што је вук гладан“ - записао је Оскар Вајлд.

Осам година пре Косовског боја, 1381. године, у Енглеској је донет такозвани „навигациони акт“ којим је поморство као главна природна предност острвске земље добило повлашћени статус кроз одреднице да у енглеске луке не може да уплови брод који нема Енглеза за капетана, који није направљен у Енглеској и нема три четвртине посаде коју чине Енглези.

Овај протекционистички пропис је био на снази наредних 400 година, све док Енглеска није постала доминантна поморска сила. Србија има поднебље у ком пољопривреда и прехрамбена индустрија представљају природну предност коју би протекционизмом државе требало привилеговати.

У трећем чланку о Калдоровом моделу је ближе објашњена нужност привилеговања аграра. Задругарство треба да буде форма кроз коју ће се тај протекционизам развијати на макро нивоу у најмање наредних тридесет година или све док се не оствари визија најмоћније пољопривреде на Балкану.

Најмоћнију пољопривреду није могуће развијати на ЕУ и САД хрематистици нити на неолибералној социјалној неодговорности. Визија развоја СРБЗЕМ-а у четири речи: „Најмоћнија пољопривреда на Балкану“ – мора се наметнути кроз конкуренцију на тржишту хране. Потомак у песмама опеваног топџије Јеремије Крстића из Топонице („Ја сам ја, Јеремија!“) не може бити више подређен у земљи Србији и по овде датом предлогу мора да ужива привилеговани статус.

Резултат западног каматног концепта новца су регионалне и класне разлике

СРБЗЕМ је начин враћања друштвене одговорности у економију коју је уклонила хрематистика ЕУ измишљених поглавља и стандарда. Распон неједнакости пољопривредних имања у Србији је 700 пута. Сврха Пољопривредне банке Србије и СРБЗЕМ-а је реализација српског „навигационог акта пољопривреде“ – привилегованог статуса пољопривреде. Борба за социјалну правду кроз заустављање све већег раслојавања на богате и сиромашне је задатак бескаматне банке јер је данас све већи број малих пољопривредних газдинстава са економском снагом испод 2.000 евра, која користе свега 1,2 хектара по газдинству.

Пописом пољопривреде 2012. године је утврђено да средња пољопривредна газдинстава од преко 100 хиљада евра економске снаге користе у просеку 375,2 хектара по газдинству и утврђено је да велика пољопривредна газдинстава правних лица и предузетника у просеку користе 840,8 хектара. Колико је пута 1,2 хектара мање од 840,8 хектара?

Просечна велика пољопривредна газдинства су 700 пута већа од просечне величине малих пољопривредних газдинстава. Такво раслојавање је све веће из године у годину. То није праведно и мора да се заустави, уз утицај на обрнути процес – СРБЗЕМ подухватом. Правда држи земљу и градове – каже изрека, а без праведног концепта новца ни правде у Србији неће бити, нити ће опстати ... ни село, ни град, ни држава.

Треба се вратити српском светоназору Светог Саве, угледању на економску историју наших предака и по реду, вратити се поправљању свих шест проритета у употреби средстава управљања државом из угла КДБ.

СРБЗЕМ је тек једно од средстава економске борбе унутар четвртог приоритета – економије као приоритета управљања државом. Досадашња уређивања агро тржишта и државне интервенције су недовољне. СРБЗЕМ је виша, трајна и права мера државне интервенције и из угла Калдоровог закона о сталним губицима у пољопривреди као и из угла заштите активних прихода пољопривредника кроз порески систем Хенрија Џорџа и бескаматно банкарство.

Један од мојих дедова је погинуо у Балканским ратовима, други деда у Првом, а трећи деда у Другом светском рату. Једног од мојих стричева су 1941. године стрељали у одмазди „сто за једнога“ они који и данданас уништавају мој народ и моју земљу. Предлог о СРБЗЕМ-у је мој допринос борби за опстанак народа и државе.
Детаљније о самом организационом моделу СРБЗЕМ-а и организацији бескаматне пољопривредне банке биће у завршном, шестом чланку који следи на Интернет порталу „еСтварност".

(Наставиће се)