Пише: дипл. економиста Дејан Комненовић
Уколико на српском језику интернет претраживачима покушате да пронађете реч "кеирецу" нећете је наћи. Реч "кеирецу" је кључ за нови приступ опстанку српског села и пољопривреде.
Постојање два министарства у влади Републике Србије, а која се баве истим ресором - пољопривредом - је неадекватно решење. Могуће је боље. Посао министарства за бригу о селу треба да раде сами српски сељаци деполитизовано кроз СРБЗЕМ, као по јапанском узору – српског кеирецуа. У језгру тог Кеирецуа је агент промена - пољопривредна банка, 100 одсто у државном власништву, слично узору из Русије где постоји РОССЕЛЬХОЗБАНК наш СРБЗЕМ пројекат је то тражено боље решење.
Да ли се ова тема препознаје у јавности ? Из једне од расправа коју је покренуо аутор ових редова у новембру 2015. године биће да се родила идеја министра Милана Кркобабића о "500 задруга у 500 села". Критика тадашњег министра Сертића о 1000 села са по 300 хиљада евра – свела се на 500 села у верзији министра Милана Кркобабића. Ни тадашња расправа о задругама, а ни пет година каснија о сеоским територијама у Русији, односно сеоским општинама у верзији министра Кркобабића, нису остале без одјека и подршке или усвајања од стране министарства за бригу о селу. На том препознавању треба бити захвалан, јер улога министра и јесте да препознаје добре предлоге. Надам се да ће и отварање теме „Србзем пројекта“ бити препознато као тема од националног интереса, тачније могућност националног предузетништва.
Милан Кркобабић, министар за бригу о селу (фото: сајт Министарства за бригу о селу, преузето 16. јула 2023. године, линк: https://www.mbs.gov.rs/images/ministar.jpg
На основу РТВ дневника 1 у 17:00 од 7. јуна ове године и кратке форме „Шта радите бре!“ РТС-а може се рећи да смо на путу препознавања. Изјава да "треба интегрисати све у један ланац, и производњу и прераду и малопродајне ланце и аграрну банку ..." из информативних емисија од тог дана је позитиван став.
Шта је то српски Кеирецу?
Реч Кеирецу потиче из Јапана и подразумева власништво банке над индустријом и малопродајом унутар једне привредне гране или групе привредних грана.
У савременом Јапану постоји шест таквих привредних конгломерата који су заједно власници око половине јапанске привреде. Кеирецуи су настали после Другог светског рата након америчке окупације Јапана када је извршена подела великих породичних предузећа од којих су најпознатији: Мицуи, Сумитомо, Мицубиши али и царска породица Јапана. Слично процесу са поделом Рокфелеровог предузећа «СТАНДАРДОИЛ» у Сједињеним Америчким Државама у исто време, јапанске породице су постале власници подељених предузећа, али преко једне породичне банке. Треба поменути да породица Мицуи потиче из 12. века, а Сумитомо из 16. века и да су њихови послови не само традиција и ритуал већ једна врста посебне социјалне интелигенције која краси јапански народ, а тиче се љубазности, породичне оданости и привржености, фамилијарних односа са радницима итд. Српски Кеирецу би могао да искористи позитивне делове искустава и из Америке и из Јапана. Свака ствар се може употребити и на зло и на добро па тако и власништво банака над малопродајом и индустријом.
Модел јапанског Кеирецуа је модел СРБЗЕМ пројекта за савремену српску пољопривредну банку као власника индустрије и малопродаје у народном акционарству – народном капитализму примењеном на српском селу. О томе Свети Николај Српски пише у свом „средњем путу“ као примеру православне црквене кодификације економског живота српског народа пре око сто година. О православној економији Србије већ постоји чланак «еСтварности». Аналогија економских традиција Србије и Јапана треба да се спроведе у унапређену, бољу и одрживу форму живота на српском селу. Без тог побољшања нема опстанка државе, односно српског села као сржи државе.
Шта је СРБЗЕМ пројекат? То је национални агро кластер хибридног облика а што значи да поседује и профитни (пословни) и непрофитни (научно-истраживачки и политички) део.
Непрофитни део СРБЗЕМ пројекта
СРБЗЕМ у непрофитном делу треба да чине представници око хиљаду сеоских општина које обухватају сва села у Србији. Једна сеоска општина је садржавала просечно три села и бројала две до три хиљаде људи. Представници (посланици) окупљени у скупштину дају предлоге научно-истраживачким институтима за израду стратегија развоја пољопривреде, али и доношење краткорочних планских одлука.
Планирање развоја пољопривреде би се тако вратило где је некада и било, а то су научни институти у пољопривреди који би били чланови непрофитног дела СРБЗЕМА. Сваки представник – посланик сеоске општине у скупштини СРБЗЕМА може имати посебан назив као у РОСЗЕМ- пројекту у Русији, а то је назив земљоустројитељ. Скупштина-агро кластера као пројекта у Руској Федерацији носи назив и «Савез земљоустројитеља». Отуда и назив РОСЗЕМ пројекат, односно по аналогији СРБЗЕМ пројекат.
Профитни део СРБЗЕМ пројекта
На основу одлука скупштине СРБЗЕМА пољопривредни научно-истраживачки институти се ангажују на пословима комплексног планирања и шаљу Пољопривредној банци одобрене планове зарад спровођења. Пољопривредна банка Србије опредељује затим новац потребан за реализацију планираног: 1) на нивоу задруга као профитних организација и 2) на нивоу сеоских општина као непрофитних организација. Пољопривредна банка Србије је организована по принципу вертикалне интеграције када је реч о профитном делу СРБЗЕМА, а по хоризонталном принципу за подручје неколико сеоских општина.
Свака група сеоских општина има хоризонтално свог портфолио-менаџера Пољопривредне банке, као и вертикално сваки репродуктивни ланац у профитном делу кластера. Аграрна банка послује на принципима бескаматног банкарства што је њена битна карактеристика и суштинска разлика у односу на кеирецуе у Америци или Јапану. Успостављање народног капитализма – народног акционарства као традиционалног друштвеног уређења је њена мисија утемељена управо у бескаматном банкарству.
Аграрна банка не поклања новац, као што то чини Кркобабићево министарство, уз неку врсту прања савести и одбацивања одговорности. Аграрна банка СРБЗЕМА по бескаматном моделу банкарства дели профит и од профита у пољопривреди живи заједно са српским сељаком, што значи да је животно заинтересована да српски сељак успе и напредује. Задруге су основни облик организовања унутар СРБЗЕМ пројекта – кластера. По постојећем Закону о задругама ускраћена им је капитална и профитна сврха, а тиме и сврха повећања богатства власника. Закон о задругама се стога мора променити у имплементацији СРБЗЕМ пројекта.
Пре Другог светског рата постојале су задружне акције – израз капитала, богатства пољопривредника, на крају крајева израз богатства народа као у истоименој књизи економисте Адама Смита из 18. века. Кроз СРБЗЕМ пројекат задруге се изједначавају са осталим привредним субјектима у погледу финансијског и општег управљања и постају задружна акционарска друштва.
Дубоки корени земљорадничког акционарства у Србији
До сада су због комунистичког закона о задругама оне биле финансијски и управљачки неконкурентне. Село ће наставити да нестаје уколико се његова економија не учини конкурентном. Пољопривредна банка Србије једина има право емитовања и трговања задружним акцијама и јавља се као сувласник у свим задругама унутар СРБЗЕМА (које може и да оснива али и да гаси или спроводи стечај над њима). Сви задружни савези се трансформишу у пословне задружне савезе као некада «Агроекономик», а њихове зграде и имања се стављају у пословну сврху унапређења живота села. Данас то није случај. Захваљујући бескаматном банкарству и задругама као друштвима са неограниченом одговорношћу страним држављанима и страним, али и домаћим, правним лицима је онемогућено власништво над задружном својином унутар СРБЗЕМА. Српска традиција је у том правцу заснована на неколико томова дела „Задружно право“ Живојина Перића из 1920. године и постојању задружних акција у српском задругарству до Другог светског рата. Економска историја након Првог светског рата је значајна и за ово доба.
Претече СРБЗЕМ пројекта
ПРИЗАД – Привилиговано извозно земаљско акционарско друштво и Привилегована аграрна банка од пре Другог светског рата, били су нуклеуси организовања «Центропрома» и Народне банке Југославије, ГЕНЕКС-а и ИПК "Серво Михаљ" након другог светског рата. Зграда ТАНЈУГ-а се данас налази у палати ПРИЗАД-а, а палата Привилеговане аграрне банке је претворена у Историјски музеј, одмах у непосредној близини Дома народне скупштине. Привилегована аграрна банка је до Другог светског рата радила у спрези са ПРИЗАД-ом. Након Другог светског рата ПРИЗАД је претворен у «Центропром», а Привилегована аграрна банка након интеграције са Занатском банком у Народну банку Југославије. «Центропром» је у своје време задовољавао са 80 одсто унутрашње тржиште домаћим прехрамбеним производима и окупљао у себи све пољопривредне комбинате и задруге. «Центропром» је имао имовину вредну око пет милијарди некадашњих долара, а ГЕНЕКС је годишње, пре пола века, извозио око седам милијарди тадашњих долара вредне прехрамбене производе.
Враћање националног предузетништва у пољопривреди
Предузетништво је по дефиницији преузимање финансијског ризика за уложени капитал. Како у српском задругарству нема капитала то онда нема ни предузетништва. То сведочи и разлика назива улог и удео. Очигледно је да је национално предузетништво у пољопривреди постојало и пре и након Другог светског рата. Данас га нема. Забрањено је, ваљда у сврху што темељнијег затирања стотина српских села. У условима хибридног Трећег светског рата, који је у току, извесно је да Србији предстоји или нестанак или обнова националног предузетништва у пољопривреди.
Привредно организовање унутар српске државе је забрањено са запада након 5. октобра 2000. године и то је акт агресије и окупације који треба одбацити пре почетка било каквог СРБЗЕМ пројекта. Свако ангажовање државе у привреди је проказано од стране ЕУ неолиберала као штетно. Економиста Петер Дракер наводи да поред рада, капитала и земље - предузетништво се мора сматрати као четврти фактор производње, четврти генератор БДП-а. Преместите све Сомалијце у Шведску, а све Швеђане у Сомалију, па ће постати јасно шта значи овај четврти фактор стварања БДП-а. Организовање са државног нивоа је пресудно, ма колико га неолиберали забрањивали. Предузетништво, и национално и приватно, треба учинити компатибилним кроз организацију каква је СРБЗЕМ пројекат.
Нема сврхе оснивати привредни субјекат који Вам неће повећати богатство, зар не !? Сврха сваког привредног субекта је повећање богатства власника – па тако и задруга унутар СРБЗЕМА. Међутим, задружна имовина није својина задругара данас, јер нема задружних акција и поштује се деструктивно правило о једнакости улога. Шта то значи? Рецимо да задруга има 100 задругара и где сви имају стари улог од по 500 динара уложених пре 35 година. Урушава се кров на магацину и треба га поправити. Улог мора да се са 500 динара подигне на 25.000 динара. Уколико се један од 100 задругара не сложи са повећањем улога магацин се неће препокрити. Сви морају да имају једнак улог. То је услов да би постојала задруга по садашњем закону ! Тако пропада задружна фарма или зграда или плантажа свуда у Србији. Свих 99 људи ако се сложе да повећају улог на по 200 евра, а један каже: „Ја нећу ..." – од инвестирања нема ништа и задруга губи смисао.
То је разлог пропасти задруга по Србији од Другог светског рата до данас. Задругари не улажу у задругем јер то закон у пракси компликује и суштински онемогућава. Пре ће свако уложити у предузетничку радњу, ортачко предузеће или било шта друго него у задругу као правну форму. Зато српско задругарство мора да пређе на акционарске принципе инвестирања – односно да им се акцинарски принципи врате - јер су постојали пре Другог светског рата ! За то је нужан СРБЗЕМ као организатор активности и Пољопривредна банка Србије као емитер и трговац задружним акцијама. Треба се вратити традицији и интересу народа, капиталу народа, богатству народа. Узори су фарме крава у Чешкој као акционарска друштва, пиваре у Немачкој, млекаре у Холандији, фарме свиња у Данској или кеирецуи у Јапану.
То што је антихришћанска идеја "да држава није одговорна за сиромашне" Милтона Фридмана, родоначелника неолиберализма, мисао водиља актуелног политичког режима у задње 23 године у Србији – видимо да води у демонтажу и нестанак државе и народа.
Дејан Комненовић на једном од протеста грађана у Београду