Мирослав Живановић
(1. део)
Аранђеловачки улични коцкари – шибицари: Баћан, Брнгула, Жикула и Мида, на својеврстан начин су обележили четири задње прошловековне деценије града под Букуљом.
Знали су за њих и мештани и све бројнији туристи Буковичке бање, у којој је шибицарење било малте не у рангу уносног занимања. Сви су били уверени да ће успети да погоде под којом се, од три празне кутије од шибица, налази вешто направљена куглица.
Брнгула, Жикула и Мида, улични „бацачи“ кутијица од шибица на свим прометним деловима града, паркa, на перонима аутобуске и железничке станице, постали су неко и нешто. Најавили су процват једног вида пролетерског, ниско буџетског коцкарског заната, који ће се у почетку срамежљиво, а затим свом снагом разлити кроз Аранђеловац и Буковичку бању. Тако су чаршијски коцкари граду подно Букуље створили и престижaн имиџ шибицарске престонице, српског Лас Вегаса на наш начин.
Ова коцкарска фела припадала је економски најугроженијем пролетерско - беспосленом слоју и тек пристиглој сиротињи из околних села. Шибицарење су прихватили као сламку спаса за излазак из сиромаштва. Били су убеђени да им је ова тако једноставна , а на неки начин, ипак, чудесна коцкарска игра улазница у свет заводљивог богатства и пуних новчаника. Уз помоћ обредних ритуала и «навлакуша», попут унапред осмишљених „губитака“ новца (улоге су играли њихови сарадници, илити фанови – што би данас рекли млади), шибицари су лаковерне пролазнике брзо охрабривали на помисао да лако и брзо могу да дођу до плена. А свако је био убеђен да је видео како се куглица налази баш испод те кутије шибица, на коју су показали прстом.
Наиме, током шибицарења, односно коцкарског игре са елементима магије „бацач“премеће три шибице и у заносу изговара мантру: „Сад је видиш, сад је не видиш, нема преваре, нема лажи! Ај'мо, људи, још мало - ко није ризиковао, није добио! Један, два, три - важи, кугла се тражи!“ Све се, на први поглед, одвијало јавно и уз фер-плеј, али скоро ниједан наивни пролазник – учесник у игри никад није успео да потрефи испод које кутијице се стварно, на крају игре и налази фамнозна куглица.
Зачетник шибицарења био је човек из Венчана, лукави Баћан (по потреби, његови ученици користили су и његов други надимак: Пинџа), учитељ свих аранђеловачких шибицара. Био у дубокој тајности, иза свих кулиса. Звали су га човек из сенке, алфа и омега ове дружине, готово непознат за ширу посматрачко-учесничку јавност шибицарења. Следећи инстикт препреденог преварантско - коцкарског вука (завидног затворског стажа) Баћан је 60-их година прошлог века сам себи рекао: «куцнуо је час да дебело уновчим робијашку школу!»
Окупио је Баћан шибицарско језгро младих, неисказаних коцкарских авантуриста, и почео да их уводи у тајне тог заната. Заинтересоване дечаке подвргао је, најпре, специјалној обуци. Прво им је открио значење основних уличних жаргона: шибицарење, бацач, фолирант, цава, ватра... Показао им је како се „ваљају“ шибице, док они пажљиво и без даха, раширених очију, упијају сваки његов потез, као некада шегрти од калфе! 
Драган Поповић Брнгула (први слева) са сарадником испод степеница Старог здања (фото: архив "еСтварност")
Врхунац спретности Баћан је досезао откривајући им (као на успореном тв снимку) најважнији потез. Маниром мађионичара целулитну куглицу, не гледајући надоле, већ причајући својим ученицима и фиксирајући их у очи, спретним маневрима прстију, смешта привидно под једну, другу, па трећу кутију од шибице!
Кључ је у томе што се куглица, у тренутку када лаковерни играч «погоди» кутију испод које се налази куглица, уствари она се никада не налази испод било које од три кутије шибица, већ у шаци шибицара. Затим је сваки ученик сатима понављао безброј пута исте потезе, док их перфектно не увежба. Следила је демонстрација лекције пред учитељем.
Баћан им показивао и додатне потезе, попут рада сарадника, њихову улогу, место стајања у односу на «тезгу» и задатак сваког сарадника, појединачно детаљно разрађен. Увежбавање је трајало данима. На завршном испиту (шибицарској «матури») без велике помпе, учитељ пред свима одабере два-три најбоља, главна играча - бацача. Осталих пет-шест били су први прстен - помоћници (чувари) у случају да се појави мурија, да неко од цава (учесника, присталих на игру) не провали превару или затражи да му се изгубљени новац врати. Други прстен су чинили притајени чланови екипе такозване фолиранти, који су проваљивали где је куглица и били исплаћивани. Тако је наивни посматрач добијао утисак како је све поштено, те да би и он сам могао нешто да заради!
Предраг Радосављевић Баћан, с додатним надимком Пинџа, рођењем 1927. године у Венчанима, усрећи оца Драгољуба и мајку Јелицу. Била је то радост карактеристична за сваку српску породицу, која је добила прво мушко дете. Баћану је припадало да када одрасте води кућу Радосављевића. Међутим, снови родитеља и Баћана, како су му тепали од миља, нису ишли истим путем.
Кафанску и уличну школу бистроумни Венчанац брзо је савладао, удишући пуним плућима живот београдских биртија и калдрме. Било је то предворје за честе сусрете са затвором, који ће му постати једина «сигурна кућа». Између честих боравака иза решетака, неко време живео је у Рудовцима, под брижним оком две године млађе сестре Наде, која се прочула по својој кафани. Попут птице селице одлетео је у Младеновац, где се накратко оженио и добио ћерку. Био је и тежак плућни болесник.
Баћан је имао необичан гаф. Наиме, када полиција направи рацију- препад на шибицаре, а он се нађе опкољен са ученицима, није бежао. Сео би на место, где се до који секунд раније „бацала“ шибица, и прекрстио ноге, мирно чекајући да га сместе иза решетака. Ово је изазивало додатне симпатије ученика и уверење да се Баћан ничега не плаши!
Новинар Мирослав Живановић (први слева) у разговору са Драгољубом Ћирићем, Баћановим сестрићем
Према сећању Надиног сина, Драгољуба Ћирића, са којим смо 17. децембра прошле године разговарали у кафани СУР „Дикован“ у Рудовцима, успемене на ујака остале су у живом сећању. Памти како га је мајка Нада затекла, као ученика основне школе, како га Баћан учи да баца шибице. Великом варјачом сурово га је пребила и одучила не само од бацања шибица, него и од свих коцкарских игара.
-Док је тумарао својим младалачим сновима и београдском калдрмом мој ујак Баћан бавио се и боксом. Посебно се поносио преко леђа истетовираним анђелом. Причало се, чуо сам то од неколико људи, да је препливао Саву како би непознатом човеку спасао краву из набујале воде. Помогао је сиротињи, али из нехата, током једне од берићетнијих туристичких сезона. После напорног шибицарења, мој ујак - бескућник Баћан, легне да предахне на клупу у парку Буковичке Бање. Пуну кесу папирних новчаница, зарађеног од бањских гостију, помоћу три празне шибице и једне куглице, спусти у корпу за смеће изнад своје главе. Када се пробудио, одмах је бацио поглед на корпу. Од кесе није било ни трага на гласа. Тих дана се међу парковским чистачима препиричавало, уз осмех, да су пролазећи поред клупе и уснулог Баћана осетили несносни смрад. Помислили су да то долази од ђубрета из корпе, па су нечујно, да га не пробуде, извадили кесу, чији су садржај поделили! – испричао нам је Баћанов сестрић, Драгољуб Ћирић из Рудоваца.
Предраг Радосављевић Баћан (Пинџа) опростио се од овога света 1975. године. Склопио је очи у кући којој је посветио највише овоземаљског времена - затвору у Забели. Почива на сеоском гробљу у родним Венчанима.
Припремамо и текстове о Брнгули, Жикули и Миди, као наставак серијала о аранђеловачким шибицарима из друге половине прошлог века.