Пише: Љубомир Ивановић (6. део)
Породица Плећевић је једна од најугледнијих гарашких породица. И само презиме је јединствено. Према предању Плећевићи су пореклом од Гуче, а дошли су за време Карађорђевог устанка. По пореклу су у роду са Радисављевићима и Јовановићима и славе истог свеца Светог Јована.
Сви потомци ове три фамилије потичу од једног претка Марка, који је живео у околини Гуче. Бавио се тесањем брвана за куће брвнаре. Као момак градио је чардак неком богатом Турчину код Лознице. Како је био наочит момак у њега се заљуби млада Српкиња из харема Турчина и побегне с њим његовој кући у Гучу. Осрамоћени Турчин га у бесу назове Куравела.
Марку жена роди три сина: Радована, Радисава и Јована. Догоди се да Марко убије Турчина, због чега је морао да бежи одатле, па је изабрао удаљено и забачено село Гараше. Радован је био развијен и плећат, па су га звали Плећо. По њему су настали Плећевићи. Од Радисава су настали Радисављевићи, којима је остао надимак по деди Марку - Куравела, како се и данас распознају од других Радисављевића. Потомци најмалађег Јована су данашњи Јовановићи.
Подаци из архивске грађе углавном се поклапају са предањем. Сви потомци воде исто порекло, а то порекло потиче из Гараша од претка Радована. Радован (рођен 1765) је имао презиме Веселиновић. Имао је четири сина: Вуксана (1787-1873), Пантелију, Илију (1802) и Ивана (1811). Радованов син Илија постаје глава породице 1835. године и узима презиме Плећевић, које је до данас остало.
У арачки тефтер за 1832/33. годину, под редним бројем 45 уписан је Вуксан Радовановић (1789), са браћом Илијом (1802) и Јованом (1805), и сином Миланом (1826). Године рођења, од пописа до пописа знатно одступају. Највећа разлика је код Вуксана, а варира од 1787. до 1805. године. Радованов син Илија постаје глава породице око 1835. године и узима презиме Плећевић, па се надаље сви тако презивају.
Пописом из 1862/63 уписане су породице: 1) Илије (1805) са синовима Павлом (1833) и Лазаром (1837) и 2) Вуксана (1804) са синовима Ђорђем (1832) и Савом (1854). Пописом из 1884. године евидентиране су породице: Миленка (1858) и Михајла (1860) (Петрови); Ђорђа (1831) и Саве (1854) (Вуксанови) и Павла (1833) и Лазара (1837) (Илијини).
Плећевићи су били најбогатија и најобразованија породица у Гарашима тога времена. Од 29 Гарашана који знају да пишу, према попису из 1884. године, тринаест је било из породице Плећевић, а на школовању је, од петоро гарашке деце, четворо било од Плећевића.
Отац Димитрије Плећевић, игуман манастира Тумане, син мајке Љиљане и оца Звонка Плећевића (фото: из архиве Љубомира Ивановића)
ИЛИЈА, Радованов, био је убедљиво најбогатији Гарашанин. Према попису из 1862/63. године, редни број 5, Илија је поседовао следећу имовину: 6 њива, 15 плугова, 6 ливада, 23 косе, 3 воћњака, 4 плуга, чаир, 12 плугова, 2 забрана, 2 утрине/оранице, 4 плуга, кућу са више зграда и воденицу, укупне вредности 729 дуката.
ПАВЛЕ и ЛАЗАР, Илијини, живели су у Гарашима. Павлу су хајдуци одсекли десну шаку када је покушао да од њих сакрије новац, након чега се преселио у Аранђеловац. По пресељењу позвао је и свога брата Лазара да дође код њега, јер му је претила опасност од хајдука Петра Деспића. Лазар остаје у Гарашима где је убијен. Након неког времена Павле се убио.
Лазареви синови прелазе у Аранђеловац. Прво Ивко, а за њим и његов брат Милорад. Једно време живе заједно, а касније се раздвајају. Ивко је у Аранђеловцу прво држао трговачку радњу, а касније кафану «Лондон». Милорад је такође држао трговинску радњу и пекару, које су била изнад Ивкове кафане.
Према сећању Миомира Плећевића, како су њему приповедали, наследници Лазара и Павла имање су продали неком Белку из Кусатка, а овај Данилу Илићу Азањцу. Временом су Азањци прешли у Аранђеловац. Данас на имању нико не живи. Запуштено је и зарасло у коров.
МИЛУТИН, Петров, рођен је у Гарашима, а основну школу је завршио у Белановици. Оженивши се, оставља имовину браћи, а он одлази за Аранђеловац, купује кућу са локалом и почиње да се бави трговином. Пре тога Милутин и жена су се бавили кројачким пословима.
Поред трговине бави се и учлањавањем старијих људи у Погребни завод. Систем је био да он уплаћује Заводу за одређену особу, па ако особа умре за одређено (уговорено) време, премија иде Милутину, али ако остане жива, губи је. Поред тога давао је робу на почек, а многима је био жирант и потписивао менице. Дужници нису плаћали, па су сви дугови пали на Милутина. Због дугова суд налаже продају непокретне имовине и он остаје без ичега. Жена га напушта и одлази код оца у Трбушницу. Због банкрота таст није хтео да прими зета у кућу, па он под закуп узима локал и отвара кафану. Често је мењао место боравка.
Синови Живота, Живојин и Светислав уче гимназију у Крагујевцу, где су и становали. Из Аранђеловца за Крагујевац су ишли пешке, а такође и отац Милутин, када им је ишао у посету. Брат Негослав живео је са мајком у Трбушници. Живојин оглуви, па се придружи оцу да не буде сам, држећи кафане заједно, потуцајући се од места до места. Тек када је Милутинов таст Стеван остарио и није се могао супротставити, после 15 година потуцања, крајем Првог светског рата, Милутин са сином Живојином долази у Трбушницу и придружује се жени. Жена Ивана била је вредна и педантна, цењена од комшија, али неправедна према мужу и синовима. Сву имовину коју је наследила од оца оставила је сину Животи.
СВЕТИСЛАВ (1893-1915) Милутинов, као студент филозофског факултета био је скопски ђак и припадник легендарног Скопског ђачког батаљона «1300 каплара». Мобилисан је, а погинуо је на Космају, у чину потпоручника, у 22. години живота. Сахрањен је у Трбушници.
НЕГОСЛАВ (1898-1968), Милутинов, дипломирани је правник, судски потпуковник. Завршио је Правни факултет уз помоћ војне стипендије. Као официр југословенске војске службовао је од 1923 -1941. године у више градова. У рату је био од 6. до 24. априла 1941. године. На дан капитулације налазио се у Хецег Новом и ту га заробљавају Италијани. Пребачен је у официрски логор Монтемале, а капитулацијом Италије 1943. пребачен је у немачки логор, где је био до завршетка рата 1945. године. У Немачкој остаје до 1951, када одлази у Америку, настањује се и ради у Чикагу. Није се женио. Своју зараду је трошио помажући друге, како своју фамилију, тако и оне који су му се обраћали за помоћ. Захваљујући његовој помоћи Бошко Животин је завршо фармацеутски факултет, Миомир Живојинов пољопривредни, а Славка Живојинова вишу педагошку школу.
(Наставиће се)