Мирослав Живановић
У 25. наставку нашег фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу пишемо о животној и исељеничкој одисеји, за коју постоји неколико верзија, једне од најпознатијих руских породица у Аранђеловцу, доктора Александра Николаја Стабњикова која је после Октобарске револуције своје уточиште нашла у Аранђеловцу постоји неколико верзија.
Једну од тих верзија исписао је у првом наставку овог фељтона Драган Кочмарук, који и сам потиче из избегличке породице, јер му је отац Алекса Кочмарук дуго живео, створио породицу и свој животни век завршио у граду под Букуљом.
У међувремену аутор овог фељтона дошао је до још неких, до сада јавности мало познатих, детаља из живота породице доктора Стабњикова. Наиме, истражујући о Русима избеглим из Русије, до руку нам је дошла писана аутобиографија самог Николаја Стабњикова, која открива нове детаље и употпуњује животну причу ове избегличке породице. Преписани рукопис оргиналног текста на којем је записан сажет животопис Стабњикових аутору је донео Аранђеловчанин Зоран Алексић, добар познавалац прошлости доктора и породице, јер су његови родитељи последњих година бринули о оцу и ћерки, према уговору, који су направили са сином Николом, који се налазио у иностранству. Уз текст, Алексић је донео и фотографију, једну од ретких, ако не и једину, коју су Стабњикови оставили за собом. Ево шта је Стабњиков записао у свом последњем сведочанству.
Отац Владимир био акционар фабрике за изливање топова за руску царску војску
«Рођен сам у богатој породици 1886. године у Москви. Како је мој отац био акционар фабрике у којој су се изливали топови за потребе руске царске војске, зарађивао је, за оно време, огроман новац. Због велике заузетости оца Владимира и мајке Марије, родитеље сам виђао с времена на време. У детињству сам био препуштен гувернанти Олги Андрејевној, која се углавном старала о мени.
Будући да су моји родитељи били имућни, могли су да финансирају моје школовање. Добро сам запамтио да је царска Русија ушла у рат 18. августа 1914. године. Када је почео рат, имао сам 28 година. Био је то почетак наших непрестаних сеоба и бежаније по Русији, а затим и изван ње. Наиме, отац је као виши официр Руске царске војске знао да ће вођа Октобарске револуције Владимир Илич Уљанов Љењин окренути народ против царске династије Романових. Зато је био принуђен да пресели целу нашу породицу на исток замље у град Казањ. Наравно, због својих обавеза, једино је он морао да остане уз војску, далеко од породице. У међувремену се отац неколико пута појављивао да нас види, а 1917. године долази и породица се пакује, јер смо морали да напустимо Русију.
Отац је дошао у Казањ поневши са собом сво злато и сребро које смо имали. Омах крећемо пут Пољске. Дванаест дана путовали смо возом од Казања преко Вороњежа, Харкова, Кијева, Љвова да бисмо на крају стигли у Варшаву. У међувремену буктиње Првог светског рата стишавале су се у том делу Европе. Да бисмо се прибрали од рата и избеглиштва, у Варшави смо се задржали годину дана. У главном граду Пољске упознао сам и моју супругу Александру Јанковецки, која потиче из познате војводске породице. У међувремену умире ми мајка Марија од туберколозе у Варшави.
Брак са Александром, диплома медицинског факултета и губитак мајке
Када смо се из Варшаве преселили у Краков, уписао сам медицински факултет. У овом граду остајемо пет и по година. После завршетка медицине, престао је и наш боравак у Пољској. Због лоших односа Лењинове Русије и Пољске, плашили смо се да се не прелије буктиња револуције у ову земљу. Уз помоћ јеврејске заједнице, одлазимо у Египат. Тамо нас је лепо прихватила руска емиграција, што ми је омогућило да први пут почнем да радим као лекар у Дому руских емиграната,“ објашњава Николај.
Стицајем нових околности, породица Стабњиков је променила државу и место боравишта, тако да су дошли у Србију 1924. године. Пре него што су се упутили на дуг и неизвестан пут, уследила је размена неколико писама. Прво је стигло писмо из Србије марта 1924. године.
„...У том писму мени непознати човек позива мога оца да са породицом дође у српску варошицу Белановицу. После размењених писама, 28. јуна 1924. кренули смо енглеским бродом до Солуна, а затим возом допутујемо у Београд. У Београду нас је чекао татин пријатељ и 8. јула. одатле аутомобилом нас превезу до Белановице. Убрзо по доласку у ово место, мој отац је умро. У Белановици смо дуже време живели у миру и осећали се доста добро, “ преносимо део аутобиографског писма Александра Стабњикова.
На порталу Белановица пише да је у Здравственој задрузи „Качер“ радио по један лекар. Међу првима су били Иван Иванов Погорелов и Александар Стабњиков који је са оцем Николајем дошао у Белановицу 24. јула 1924. године. Оба су били белогардејске избеглице. У овом качерском селу Стабњикови су добили двоје деце. Прво се родила девојчица Вера, која је имала тешких здравствених проблема, као и мушко дете Никола, о чему Александар Стабњиков пише: „ Марта 1925. године родила се Вера са тешким обољењем дечје парализе. Као лекар помагао сам Вери и тек у петој години је почела да хода, али са тешким последицама. Син Никола се родио 1928. године са тешким потешкоћама вида. Због тога сам га често водио за Београд у Очну клинику где се стање побољшало, али ми је речено да ће носити диоптрију плус 5,5.“
У Аранђеловац се селе 1931.године.У монографији аранђеловачке гимназије сусрећу се оба имена деце Стабњикових. Вера и Никола су завршили гимназију школске 1940/41.године.