Мирослав Живановић
Ово је први наставак фељтона о Душану Михаиловићу, из Вукасоваца код Аранђеловца, драматургу, редитељу, професору универзитета и писцу, једном од најсвестранијих и најплоднијих српских стваралаца позоришне и сценске уметности.
Живео је неуобичајено складно, примерено свом имену и надимку (звали су га Бата Душа), менталном склопу, енциклопедијском знању и начину на који је испољавао своју личност. Његови најближи сарадници тврде да је таквој хармонији непрекидно био посвећен, негујући и оплемењујући је. Једном речју био је међу ретким интелектуацима који су уважавани као институција за себе.
Душан Михаиловић са сестром из фамилије Бранком (фото: из архива Драгише Михаиловића)
Педантним хроничарима требало је доста времена да послажу коцкице и испишу животну и радну биографију Душана Михаиловића. Овај драмски, позоришни педагог и шекспиролог рођен је 10. априла 1932. године у Вукасовцима код Аранђеловца. Његов отац Драгослав Зарић-Михаиловић носио је у себи уметнички ген. У паузи напорног „рвања“ са земљом, осећао је потребу да пребира по дугмићима на хармоници. Мати Савка, рођена Петровић, била је домаћица. Основну школу Душан завршава у родном селу 1943. године.
Отац Драгослав погинуо свирајући четницима у Даросави
Већ наредна 1944. нанела му је неизбрисиву бол. Игром несрећних околности остао је без оца. Док је свирао четницима испред школе у Даросави, где су одмарали, изненада су на њих насумице припуцали из блиндираног воза љотићевци. Убили су Драгослава и још једног земљака из Вукасоваца. Од тада бригу о Душану и његове две сестре (мајка им је била у поодмаклим годинама) преузима стриц Добросав. Зато га Душан прихвата као другог оца. Михаиловић је такозвану малу матуру „укњижио“ у аранђеловачкој гимназији 1947. године у генерацији са сликарем Алксандром Ђоновићем, правником Драганом Кочмаруком и писцем Грујицом Лазаревићем. Већ тада осећа глад за знањем, тако да 1950. дипломира и средњу техничку школу у Крагујевцу. Одмах се запослио као машински техничар у фабрици „Прва петолетка“ у Трстенику. Овај необичнан детаљ из свога живота овако објашњава: „Зашто сам са репутацијом једног од најбољих песника аранђеловачке гимназије, нагло после радне акције, отишао у крагујевачку средњу техничку школу машинског смера? После књижевности ја сам највише волео математику(...) Да ме нису примили на позоришну академију (започео студије 1953/54 ) сутрадан бих однео документа и уписао се на технички факултет“. 
Душан Михаиловић са сестром Слободанком, ћерком стрица Добросава Зарића Михаиловића (фото: из архива Драгише Михаиловића)
Међутим, како је већ увелико показивао склоност за позориште, у сезони 1956/57. ангажован је као редитељ у Народном позоришту у Крагујевцу. Истовремено, припремао се и дипломирао на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи професора Јована Кулунџића 1956. године. Упоредо је хонорарно радио за Телевизију Београд. Поседујући огроман радни елан, завршава и последипломске студије (1958-1960) као стипендиста „Прве Петолетке“. У међувремену две године (од 1960 до 1962) режирао је за Телевизију Београд. Био је активан и на београдској позоришној академији као хонорарни сарадник (1960-1962), а потом као стални асистент (1962-1971). Од 1971. до 1976. имао је статус такозваног слободног уметника, а од 1976. је примљен на новосадску Академију уметности, где је до 1981. године био доцент, па ванредни професор до 1986, када је изабран за редовног професора.
Докторирао 1980. године истражујући позоришну поетику Шекспира
За две деценије редитељског рада, поред многобројних писаних стручних прилога и студија о Шекспиру и његовој судбини у Југославији, режирао је осамнасет његових представа широм земље и у Румунији. Понесен Шекспировом позоришном поетиком, Михаиловић одлази у два наврата по годину дана на специјализацију у Стратфорд, родно место Шексира, истражујући у његовом спомен-позоришту 1963. и 1964. године. То му је пресудно помогло да докторира 1980. године на Филозофском факултету у Београду одбранивши тезу „Шекспир и српска драма у 19. веку“. О каквом је научном подухвату реч најбоље сведоче подаци да је Михаиловић дуго година аналитички разматрао 25 Шекспирових дела и њихове „утицајне рефлексе“ испитивао на 97 домаћих драма које је написало 44 српска аутора од 1805. до 1900. године!
Као заљубљеник у позориште Михаиловић у трећој години за испит поставља у београдској Академији за позоришну уметност сажету (двосатну) представу Антоније и Клеопатра. Дипломски рад потписује режирајући Меру за меру у Театру „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу1956, што му је позоришни првенац. У Лесковцу 1970. нуди југословенску премијеру Тимона Атињанина. Сарађује написима и чланцима у листовима и часописима: „Политика“, „Летопис Матице српске“, „Данас“, „Књижевне новине“, „Позориште“ (Тузла), „Позориште“ (Нови Сад), „Позоришни живот“, „Сцена“, „Борба“, „Књижевност“, „Кораци“, „Позоришна култура“, „Венац“, „Театрон“, „Градина“, „Дневник“, „Домети“, „Трибина“, „Путеви“ и другим. Пословично радознале природе и склон експерименту, Михаиловић је драматуршки обликовао умотворине Вука Караџића Човјеку је да по трњу оди (Тршић-Београд 1978) и роман Х. Броха Вергилијева смрт (Београд 1982).
Идејни творац манифестације „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу
Душан Михаиловић је са књижевником и новинаром Томиславом Цветковићем осмислио у Лесковцу 1971. године такозвано бесплатно позориште које је живело под називом „Позориште свих, позориште за све“.
Са новинаром Бранком Јовановићем и сликарем Александром Ђоновићем, конципирао је и организовао културно-уметничку Смотру „Мермер и звуци“ у Аранђеловцу. У Крагујевцу је 1950. награђен за оригиналну једночинку На прекретници. Као редитеља наградило га је Удружење драмских уметника Србије 1965, а 1971. је добио Октобарску награду Лесковца.
Мада је највећим делом био окренут Шекспиру, због чега је с правом важио за шекспиролога и једног од најбољих наследника др Хуга Клајна, експерта и познаваоца овог писца, Михаиловић се предано препустио откривању нове српске и југословенске позоришне баштине. На основу вишегодишњег трагања, написао је и објавио до тада недоступне две интересентне књиге: Позориште Милоша Савковића у коауторству са др Александром Савковићем и Тетар Јоакима Вујића Јована Стерије Поповића написану са тројицом колега.
Како Михаиловићева интелектуална радозналост и истраживачки дух немају граница, потврдила је и књига Опера и мелодрама, која је настала вишегодишњим истраживањем рукописа, збирки (државних и приватних) архива и библиотека са др Васом Милинчевићем.
Стваралачи опус Душана Михаиловић обогаћен је режирањем више од 100 позоришних представа које су радо гледане широм бивше Југолавије и Румуније. Позоришни сладокусци имали су прилике да уживају у његовим представама у најзначајнијим културним центрима. Четвртину његових режија чине Шекспирова дела, тачније 25 премијера. Остаће упамћено да су приврженици позоришта имали ретку прилику да присуствују и представама: Све је добро што се добро сврши, Симбелин и Тимон Атињанин, према делима која су се први пут нашла пред позоришном публиком.
Јединствено богатство и ширина стваралачког опуса
Богатство стваралачког опуса Душана Михаиловића употпуњује и око 40 телевизијских емисија, махом документарно-драмског жанра и више од 50 радио-драмских остварења.
Свакако најбројније су његове студије, есеји и огледи који су „ушушкани“ у нашим угледним књижевним, позоришним и стручним часописима и зборницима. Архивски материјал достиже више од пет стотина страница и стрпљиво чека да се „упакује“ у пет-шест томова књига.
Широка лепеза Михаиловићевих активности огледа се и у преводилаштву. Наиме, превео је сам или као копреводилац 15 драмских текстова, од чега је тек мали број штампан. На сву срећу сви су емитовани на таласима радија и похрањени у архивама. И овом приликом у центру пажње су били Шекспир и такозвани период «Елизабетине драме». Недовољно је познато широј јавности да је Михаиловић, поред проучавања енглеских класика и Шекспира, преводио дела из овог периода енглеске књижевне баштине. Тиме је допринео и популарисању енглеске књижевности на овом простору.
У Српском народном позоришту је 1983, поводом 150. годишњице рођења Јована Јовановића Змаја, као гост режирао сценско виђење Змајеве Певаније под насловом Песми хвала.
Наставиће се