Мирослав Живановић
У другом делу текста о породици Стабњиков, а 25. наставку фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу, настављамо да објављујемо аутобиографске белешке Александра Николаја Стабњикова, доктора и руског избеглице.
Седам година живота у качерском селу Белановица, донело је њему и супрузи Александри радост - рађање две принове: ћерке Вере и сина Николе. Породица се у Аранђеловац досељава 1931. године, када им је апотекар Коста Јовановић широм отворио врата своје куће. Према докторовој писаној аутобиографској оставштини Јовановић кућу у власништво Стабњиковима преписује 1938. године. Прелепа вила се налазила у центру града, где је сада подигнута такозвана «Пештанова зграда» (између продавнице намештаја и трговинске радње „Колектива“ званом „Нон-стоп“).
Доктору Русу наређено да брине о здрављу намачких војника
Брига о деци, не баш најбољег здравља, брзо је појела предратне године Стабњиковима. Долазак новог времена умногоме је закомпликовао живот четворочланој породици доктора Руса. О томе шта се дешавало када је немачка солдатеска ставила под војну чизму Југославију и њена команда се сместила у покорени град подно Букуље, Стабњиков пише: „Доласком Немаца у Аранђеловац ја сам позван у команду града где ме је сачекао господин Хуго (Хуго Лорер, рајс-командант Аранђеловца). Након разговора, распоредио ме је да радим у амбуланти за немачке војнике. Када је почела моја лекарска служба, крај мене је непрекидно био медицински техничар који је одлично знао српски језик. Касније сам сазнао да се зове Петар Фолф и да је фолксдојчер из Бечеја. На моју срећу од 1941. до 1943. године мало сам имао лекарских прегледа, а крајем овог периода Хуго ме је отпустио из амбуланте за немачке војнике због мог алкохолизма.”
Признање да је био алкохоличар појашњава зашто су у аутобиографским белешкама доктора Стабњикова прескочени многи важни догађаји, као на пример није написано када су његова деца (Вера и Никола) дипломирала у аранђеловачкој гимназији. У монографији ове образовне установе издате 1990. године, забележен је податак да су његов син и ћерка завршили такозвану малу матуру школске 1940/41, а да су завршни испит велике матуре положили школске 1944/45.године. Доктор у наставку пише: “Од тада сам, да бих прехранио четворочлану породицу, био принуђен да се као лекар бавим приватном праксом, коју сам организовао у својој кући.“
Како је доктор Стабњиков, према сопственом признању, постајао све већи зависник од алкохола, то га је могло стајати тешких последица: „Због пијанства сам имао велики инцидент марта 1944. године. Немци су ме ухапсили јер сам под дејством алкохола на улици викао : „ Алес капут!“ (немачки израз везан за слом, пораз, вероватно алузија на слом Немачке у рату). Захваљујући интервенцији Хуга пустили су ме из притвора и забранили ми да месец дана излазим из куће.“
Последњи дани рата и тајна скривања у заселку Корушац
Последње године Другог светског рата у граду подно Букуље осећала се атмосфера немачког војног слома. О томе је Стабњиков оставио записано неколико кратких реченица: „ ...Аранђеловцем се брзином муње проноси радосна вест да су руски војници дошли на границу Бугарске и Југославије. У истинитост тих гласина уверили смо се јер су Немци почели да се повлаче ка Београду. Од жандарма Станковића сазнао сам да се партизани приближавају и да су већ у Младеновцу. За сваки случај отишао сам са породицом у Горњу Трешењевицу код Милована Марковића, који је живео у заселку Корушац.“
Трагом овог докторовог казивања, аутор фељтона контактирао је Миловановог сина Томислава Марковића из Горње Трешњевице. Он није могао да потврди део аутобиографије доктора Стабњикова, јер за ову тајну није знао ни његов стриц из фамилије Радослав Марковић. Међутим, нису је ни негирали. Напротив, Томислав Марковић открива неке околности које су до сада чуване у кругу породице, а могу да буду потпора веродостојности приче доктора Стабњикова.
„С обзиром на то да је мој деда Живота Марковић годинама радио пре Другог светског рата код Хуга (Хуга Лорера) у његовом руднику на Венчанцу и стекао његово поверење, вероватно је, пре него што се повукао из Аранђеловца, помогао да се Стабњиков неко време прикрије у нашој кући. Још једна занимљивост везана је за Хуга. Наиме, када су четници,1944. године одлучили да ликвидирају Животу Марковића са двојицом комшија Драгољубом Бркићем и Ђурђем Марковићем, Мата Дамњановић, командант села, наклоњен четницима, осујети их у тој намери. Пошаље курура који пречицом пре стигне до несуђених жртава и спасе их сигурне смрти.
Животи, Драгољубу и Ђурђу Хуго брзо обезбеди папире и преко својих веза хитно пошаље у Беч, а потом се преместе у Тирол, где су се скривали до краја рата. Отуда звучи логично што доктор Стабњиков пише да је био у кући Милована Марковића, јер је он, мада је тада имао седам-осам година, заиста био једина мушка глава, док му је отац био склоњен у Аустрији.
Руски војници у кући доктора Руса
Доктор Стабњиков се у међувремену враћа са породицом у ослобођени Аранђеловац и о томе оставља писани траг: „После недељу дана, вратили смо се назад у Аранђеловац и похитали у нашу кућу. Међутим, нисмо могли да уђемо у њу, јер је ту већ била команда једне мање руске јединице која је учествовала у ослобађању града. Опет нам је помогао кум Коста Јовановић, који нас је примио да будемо у његовој вили на Отвореном пољу. Када су отишли руски војници, вратили смо се у нашу кућу. Нисмо дуго имали мира. Тајна обавештајна служба Југославије (ОЗНА) је почела да нас испитује, јер је већ била обавештена да сам као лекар радио за Немце. После недељу дана притвора и испитивања, пустили су ме захваљујући команданту Шумадијске бигаде Белошевцу, који је гарантовао за мене. Спасло ме је и то што сам током рата лечио његову мајку.“
Стабњикови су у првим послератним годинама упадали из једног у други вртлог необјашњивих догађаја који су се смењивали као у неком добро режираном филму. Најважнија дешавања нису ишла на руку већ увелико уздрманој породици Стабњиков. Глава породице те преломне дане овако доживљава :“ Моја супруга Александра је 1947. године морала да оде са децом у Бугарску, јер је осумњичена да је радила за Информбиро. После дугих испитивања и провера средином 1948. године враћа се са децом и подноси тужбу суду за развод нашег брака.»
Син и мајка у иностранство, отац у старачки дом, ћерка под старатељством
«Народни суд је брзо раставио наш брак и ја сам остао са Вером, а супруга са Николом. Њих двоје уз помоћ међународног Црвеног крста преко Напуља, одлази за Јужну Америку (у Уругвај, где је касније Павле основао рударску компанију). После суђења позвало ме је општинско старатељство и за четири дана очекивао сам спровод за старачки дом у Смедерево.
Одмах након брачног разлаза старатељство ми је саопштило да се припремим и да ће ме за четири дана спровести у старачки дом у Смедереву. О ћерки Вери је остављено да брине једна аранђеловачка породица. Успео сам да сат пред мој одлазак из Аранђеловца, упишем датум 11. да сам обавештен за одлазак у старачки дом, а 15. августа 1949. године отишао сам у нови смештај без поздравa са Вером», завршава потресну причу Александар Стабњиков, доктор Рус, под којим надимком је остало сећање на њега и његову породицу. Доктор је умро у старачком дому у Смедереву 1954. године.
Многим Аранђеловчанима је остала у сећању запуштена крупна жена, тромог хода и неразумљивог говора, која се помаљала из виле Јовановић. Била је то Вера, последњи потомак Стабњикових у Аранђеловцу. Будући да је у млађим годинама важила за талентованог пијанисту доста ђака је направило прве музичке кораке на клавиру, уз њен стручни надзор. Док је Вера била бољег здравља дневно је пролазило кроз кућy петнаест ђака заљубљеника у клавирске дирке. Вера је умрла 1967. године.
Наставиће се