Мирослав Живановић
У другом наставку за наш портал, у категорији АРАНЂЕЛОВАЧКИ ВЕЛИКАНИ, о Душану Михаиловићу, српском позоришном и телевизијском редитељу, театрологу, писцу и професору ФДУ говоре угледни познаваоци позоришне уметности. О мало познатим „кадровима“ из живота Бата Душе, „режира” његов братић Драгиша Михаиловић.

Запажања колега на округлом столу, организованом о Душану Михаиловићу и његовом делу, у Музеју позоришне уметности Србије у Београду 1996.године (учествовао и Душан Михаиловић) делују свеже и актуелно, мада су изречена неколико година уочи његове смрти. Часопис Театрон (број 96, 27. маја 1996. године) за позоришну историју и театрологију, доноси ауторизовани текст дискусије.

Мало познате секвенце из стваралачког прегнућа Михаиловића отркива својеврсном „скицом за портрет“ професор Веселин Костић: „Михаиловић је био пример стваралачке храбрости, није се устручавао, захваљујући својој храбрости, радозналости и спремности, да крене у истраживање тамо где се нико раније није усудио да иде. Бавио се и преводилачким радом у тандему са Љубицом Бауер Протић. Захваљујући њима преведене су неке Шекспирове драме које никада нису превођене и текстови о њима били су прва преведена дела Шекспировог опуса. Михаиловић је препевао прво сабрано издање Шекспирових дела које се појавило 1623. године. Посебно је занимљив и својеврсни подухват, превод о Косовском боју Михаиловића и Љубице Бауер Протић. Одважни Турчин или Мурат први, ретора и теолога Томаса Гофа, прва је драмска обрада косовске легенде и приче о Косовском боју у Западној Европи и свету. Захваљујући Михаиловићу објављене су све драме Шекспира и оне у којима се претпоставља Шекспиров допринос. Темељно је обрађено и осамостаљивање наше драме. Као један од оснивача Шекспировог друштва дао је снажан замах проучавању овог врсног писца.“

Шумадинац никада није каснио на часове, испите и културне догађаје

У чудесан и несвакидашњи свет Душана завирио је његов друг из студентских дана професор др Ђорђе Ђурђевић: „Душан Михаиловић се од првих година студија издвајао једном посебном особином, увек разрогачених очију, одушевљен, увек некако на прстима идући и говорећи, он је представљао за нас расног Шумадинца широких интересовања, Аранђеловчанина, који је упркос смислу речи, то оправдавао не само причом него и легендама о свом поднебљу и завичају, о савременицима и људима који су рођени у Шумадији... Никада не каснећи ни на један час, ни на један испит, ни на један културни догађај који је тада био у Београду“.

Професор Владимир Јефтовић суптилно је открио најдубље слојеве Михаиловићеве личности: „Његово име - Душан и његов карактер су у присном односу - слагања. Глумци и студенти су га ословљавали са „Бата Душа“. Можда је његово име имало пресудан утицај да све у његовом животу буде у поступцима према људима заиста душа од човека. Он је толико добродушан и доброћудан човек, да се никоме није замерио или некога повредио. Исто тако ни сам није био увредљив. Његов оптимизам и занесеност до одушевљења није само ствар расположења и тренутка, него његова карактерна особина. Михаиловић је трајно одушевљен предметом своје пажње. Душан остаје, упркос свим књигама које је написао, представама које је режирао, генерацијама студената којима је предавао, исти каквог га знамо.“

Понето и убедљиво, очигледно носећи препознатљив ген благости познате вукасовачке фамилије, о Бата Души сведочи Драгиша Михаиловић, дипломирани инжењер пољопривреде: „Моја брат од стрица Драгослава није никада попушио цигарету, нити попио гутљај ракије. Определио се за такву браншу редитељско-позоришно-глумачку, препознатљивој по беоемском животу. Због тога се не може рећи да је био омиљен међу својим колегама из света позоришта. Њихов избор није сметао Душану и за свакога од њих је имао лепу реч, хвалио и подржавао.

Душанова библиотека - једна од највећих у Београду

У својој струци био је пун знања, јер је пратио и радо читао све што се у тој области дешавало не само у југословенском и српском простору, него и у Европи и свету. Књиге и литературу је депоновао у своје полице и архиву. Тако је у свом стану формирао једну од највећих приватних збирки књига (праву библиотеку) у Београду. На толиким књигама замерале су му супруга и две ћерке, јер су заузимале огроман простор. У његовом стану паљење цигарете је било дозвољено само у посебном кутку.

Шекспир му је био највећи изазов и мотив да заврши одсек режије. Да би највећи део своје науке посветио истраживању лика и дела Шекспира, два пута је био по годину дана у родном месту Шекспира Стратфорду, где је поред нових сазнања, употпунио и познавање енглеског језика. После је, што је мало познато, преводио Шекспирова дела са енглеског на српски језик,“ уводи нас Драгиша у несвакидашњи свет свога брата од стрица Бата Душе и наставља:
„Многе његове колеге, глумци, редитељи и режисери, често су га звали за разне податке и тумачења мало познатих појмова. Објашњавао им је „као да сипа из рукава“. Био је енциклопедијског знања, чак и код бизарних чињеница. Тако се једном приликом Милош Жутић, глумац, који је међу колегама словио као врхунски интелектуалац, похвалио како се обраћа Душану кад год му треба помоћ из струке. Душан је на ФДУ држао две катедре за историју позоришта и режију. Пошто глумци нису имали обавезу да полажу историју позоришта, Милош је то желео и питао га кад може да полаже овај испит. Бата Душа му је рекао:“Милоше, код мене имаш чисту десетку, само дођи кад хоћеш да ти је упишем у индекс“.

Драгиша Михаиловић каже да су његови родитељи млађи од Душанових и додаје: “Његова мајка се звала Славка. Умрла је 1939.године. Отац Драгослав Зарић Михаиловић био је познати хармоникаш. Погинуо је свирајући четницима у Даросави.Убили су га љотићевци 1944. године, када су припуцали из блиндираног воза на четнике који су се одмарали испред школе у Даросави. Мајка Јастреба Живановића, четника из Вукасоваца, била је рођена сестра нашем деди Радоју. Те чињенице су знали људи из тадашње власти и биле су разлог што је Душан дуго година стављен по страни, а томе је допринело и што није био члан комунистичке партије. После рата наставио је средњу техничку школу у Трстенику. Мој отац је био ратни заробљеник у Великом рату. Прихватио је Душана и његове две сестре да се брине о њима као о својој деци. Стрина је већ била у поодмаклим годинама. Душан је знао да цени и воли свог стрица као рођеног оца. После завршене средње школе у Трстенику, Душан упише и почне да студира Машински факултет у Крагујевцу. Стипендирала га је „Прва петољетка“. Када је завршио прву годину у року са свим десеткама, које сам неколико пута видео у његовом индексу, пријави се на Академију за драмску уметност у Београду и приме га на Одсек за режију. Дипломира и постане асистент професору Мињи Дедићу“, улази у детаље Драгиша.

Докторат о Шекспиру сажео са 3.500 на хиљаду страница

Драгиша по први пут открива за јавност непознате чињенице везане за докторску дисертацију Шексипр и срспка драма у XIX веку, коју је Михаиловић одбранио 1984. године у Народној библиотеци Србије пред неколико стотина присутних колега, пријатеља, поборника његовог учења и родбине. Сам чин одбране докторске тезе имао је несвакидашњу предисторију. Наиме, располажући обиљем грађе, Михаиловић је написао докторат на 3.500 страница. Ментори му врате рад и предложе да га сажме на хиљаду страница. Због тога је Душану било потребно годину дана даноноћног рада. После четири сата бриљантног излагања, менторима није преостало ништа друго него да му стегну руку и честитају титулу новом доктору наука.

Драгишина радозналост, зашто никада није поставио на сцену Хамлета, Шекспирово најпознатије дело, добија изненађујући, али искрен Душанов одговор: „Не, нећу га никада режирати јер ја то не знам. Упркос тога што сам га толико проучавао, нисам још способан да га поставим на позоришне даске!“

Драгиша Михаиловић се често присећа Душанових долазака у Вукасовце: „Живе слике ми излазе пред очи од малих ногу до последњег нашег сусрета 2001. године. Док је био жив мој отац, увек га је дочекивао као што налажу шумадијски обичаји чашицом домаће ракије. Међутим, отац и остали гости, пристигли да виде човека коме се поносе Вукасовчани, чудили су се што он не пије алкохол. Душан није осећао потребу да о томе широко објашњава. Само би рекао да то не воли, а што не воли не користи.

Незаборавни сусрет фамилије Михаиловић 2000. године: Душан (у средини), Драгиша други с леве стране у белој кошуљи. Једна од послењих фотографија Душана Михаиловића у Вукасовцима (из фото-албума Драгише Михаиловића)

Приликом сеоских преслава и прела, уживао је када се окупе најближи рођаци и сељани да са њима прозбори по коју. Причао је о пореклу вукасовачких фамилија до којих је дошао проучавајући насељавање Шумадије од 17. до 19. века. Нови подаци разликовали су се од усвојених Цвијићевих тврдњи да Вукасовчани потичу из такозване Старе Херцеговине. Волео је да чува овце и краве. Уочи изгона стоке на испашу моја мајка, а његова стрина, обавезно му је давала флашу млека и флашу воде. Понесе и кришку сира и то му буде док се не врати. При чувању говеда друштво су му правили сељани, радознали и пуни најразличитијих питања од пољопривреде до електротехнике. Душан, једнако стрпљив и видљиво срећан, причао је као да има на располагању све време овога света,“ ређа Драгиша у једном даху „слике живота“ са Бата Душом.

Својевремено је (1970. године) његова идеја о „Позоришту без благајне“ у Лесковцу имала велики одјек у културном животу Србије и почела је да враћа гледаоце у позориште. После годину дана реше у Лесковцу да му се захвале и награде га аутомобилом „ситроен“, популарном „ајкулом“. Када ге је домаћин позоришта позвао на бину и понудио кључеве од кола, Душан је стрпљиво саслушао његово објашњење, захвалио се на награди, али кључеве, на изненађење присутне публике, није примио. Препоручио је да се возило прода, а за те паре купи опрема и повећају плате запосленима у позоришту.

Симболика Михаиловићевих спомен-плоча на бунару

У дворишту куће Драгише Михаиловића 1919. године ископан је бунар, баш када се родио његов отац Драгослав. После смрти Драгишиних родитеља, Душан и Драгиша су на бунару 2000 (на Видовдан) поставили спомен-плочу прецима, од деда Луке до стричева. Велика им је жеља била да се по пензионисању преселе и заједно живе у Вукасовцима. Њихова деца ће наставити традицију и на другој страни бунара поставити нову плочицу са именима њих двојице.

Душан Михаиловић и Драгиша Михаиловић приликом постављања спомен-плоче на бунару у Вукасовцима (из фото-албума Драгише Михаиловића)

Остаће упамћена и порука Душана Михаиловића: “Циљ савременог позоришта је да рад, још увек на многим пословима и меридијанима ропски рад, претвори у игру, те да се људи било којег занимања, попут глумаца, на позорници, радују и играју. Док раде и стварају (...) Тада ће свет, под заштитом уметности, бити достојан човека!“

Душан Михаиловић се није устезао да истакне: „Био сам и остао сељак, сељачко дете, уверен да све могу да урадим сам, да сваку стопу земље треба обрадити и да ћу све стићи(...) Поносим се што сам рођен на селу“. Знао је пред званичним скупом и уваженим мудрим главама да се позива на свога деду Радоја: “Дан када нисмо ништа урадили, учинили добро дело, помогли и обрадовали некога, тај дан нам је начисто пропао, као да нисмо живели! Дан је онолико дуг колико свако од нас искрено жели да сврши послова(...) Човек не треба да претерује, него да сваки дан уради с вољом колико може!“

Горостас југословенског и српског позоришта, изненада је преминуо 6. јануара 2001. године (на Бадњи дан). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. У браку са супругом Јеленом изродиле су им се ћерке Оливера и Бјанка.