Приредила: Љ.Стојановић
Настављамо објављивање фељтона Руже Николић о узроцима економско-финансијског и општег привредног пропадања „Индустрије електропорцелана“ у Аранђеловцу.

ИНТЕРМЕЦО

Приликом повратка из «Елке» у «Електропорцелан» договорено је да наставим рад на стеатиту. Ипак, морам да поменем и остале области керамике које сам углавном решила у претходном периоду од 1958 - 1964. године.

-Увела сам у производњу нову белу и браон глазуру без увозних сировина, са технолошким прописима. Сећам се, за време летње праксе у фабрици, да се техничар Мирко Тодоровић закључавао у библиотеци када је прорачунавао састав глазуре са две децимале... а у погону се погреши и у целим цифрама, плус варијације у технолошком процесу.

-Јануара 1961. године увела сам у редовну производњу кордијеритну масу на бази домаћих сировина. Талк сам заменила магнезијум-силикатом, каолин каолинисаним дацитом – „Каменитим оглавком“, а глиница и глина Врбица су биле наше познате сировине.

-Увела сам уралит - керамички материјал велике тврдоће на бази алуминијум-оксида и доломита, тако да су кварцне кугле за млевење могле успешно да се замене уралитом. Пробе су се добро показале, али то није било примљено, јер су кварцне кугле биле набављене раније.

-Увела сам самоглазирајући кордијерит на бази магнезијум-силиката. Пробе нису показале већу издржљивост у лабораторијским лончићима од порцелана, који су се редовно производили у фабрици.

-Увела сам глазуру за синтетички стеатит за моно печење, на бази македонског нефелинсијенита. После 60 година узорак још увек стоји на мојој радној полици код куће, без пукотина и љускања те глазуре.

-Претходна браон глазура, коју сам направила на почетку каријере, на високим изолаторима није имала исту нијансу па сам с великим бројем проба уједначила боју. Истовремено су се побољшале и механичке особине, односно слагање моје масе Е-17 с глазуром Nо. 074. Та глазура је примењивана све до мог искључења из Електропорцелана.

-На примени глазуре за уметничку керамику коју сам научила да правим на специјализацији у Фаенци (Италија) сарађивала сам са професором на Ликовној академији у Београду Милошем Бајићем, и то на пројекту „Почетак космичке ере“, за стуб висине седам метара , обложен глазираним плочицама, који и данас стоји у парку Бачке Тополе. Он већ 59 година издржава без икаквих оштећења.

Стуб у Бачкој Тополи постављен 1962. године (аутор фотографија: Кристина Ћулибрк)

ПОВРАТАК

Пре одласка у „Елку“ једноставним, необичним експериментом, решила сам проблем пластичности синтетичког стеатита, који у више европских земаља није био решен. Стеатит Е-7 који се производио у „Елки“ 1965. године представља суштину мог патента који сам пријавила нашем Заводу за патенте 1979. године. Патент је признат у Пољској и Западној Немачкој 1980, а у Југославији тек 1985. године.

Недостатак савремене опреме онемогућио је већу производњу у „Елки“, али сам у будућем пројекту нове фабрике „Електропорцелана“ предвидела и то решење, нарочито због елиминисања отровности баријум-карбоната.

У јесен 1965, са малим бројем проба у погону, настала је стеатитна маса S-115 која је била намењена за поступак влажног пресовања, извлачења профила усницама и ливењем у гипсаним калупима. Та маса је коришћена све до мог коначног одласка из „Електропорцелана“. На детаљни технолошки поступак масе S-115 ставио је свој потпис директор сектора развоја, инжењер Милан Протић 1. јануара 1966. године, поред мог потписа с леве стране, како је то уобичајено за одговорно лице.

Основни проблеми ове технологије су били освајање нових производа и побољшање производње магнезијум-силиката.

За освајање нових производа постојао је тим стручњака: машински инжењер, пројектант алата, пословођа одељења стеатита, алатничар, технолог за припрему маса, радник на преси, контролор димензија у свим фазама, укључујући и лабораторијске анализе према потреби. То је добро финкционисало, а нарочито по доласку Рајне Гавриловић 1967. године, погонског инжењера, са којом сам изванредно сарађивала дуго година. То је био мој тим, мада сам трпела критике да не радим „тимски“. Али, ти други који су имали другачије идеје и своје тимове, видело се на крају - пропаст «Електропорцелана».

МАГНЕЗИЈУМ-СИЛИКАТ

Основни технолошки проблем била је несталност квалитета печеног магнезијум-силиката. Поступак је промењен. Уместо печења у шамотним касетама, материјал је био печен у разним пећима и на различитим температурама, тако да је садржај слободног МgО јако варирао. Предвидела сам, после млевења сировина, да се влажним поступком помоћу пужасте пресе обликују цигле, које су се после сушења пекле на одређеном месту у тунелској пећи. Почевши од хемијског састава сировина, млевења, па све до контроле слободног МgО, контролисане су све фазе. Тако је овим поступком постигнута технолошка стабилност особина стеатитне масе S-115 као и масе за остале технолошке поступке на бази синтетичког стеатита.

ОСОБИНЕ СИНТЕТИЧКОГ СТЕАТИТА S-115

Захваљујући доброј пластичности ове стеатитне масе, била је могућа израда пробних тела за различита испитивања њихових особина. С обзиром на хемијски састав баријумовог стеатита, наша маса је припадала групи 221 према немачким нормама 40 685. Већ у првој половини 1966. године испитали смо механичке и термичке особине. У Електротехничком институту у Београду су испитани и диелектрични губици, који су били нешто слабији од норме, вероватно због лошијег брушења пробних тела.

УТИЦАЈ ХЕМИЈСКОГ САСТАВА НА СТАБИЛНОСТ СТЕАТИТА

Многи произвођачи стеатита су се у пракси сукобљавали са проблемом његове нестабилности. Код нормално печених производа под извесним условима јављале су се беличасте тачке, које су се постепено шириле прекривајући читаву површину. Механичка чврстоћа је опала, порозност порасла, а забележени су и случајеви преласка у прах. Процес распадања је некада видљив одмах после печења, некада после неколико дана, а често се уочава тек после неколико година. Проблем распадања је решаван систематским изналажењем низа стабилних састава који су тада могли да се користе у производњи. Текст са овим насловом је, у ствари, почетак једног мог опсежног стручног рада, реферисаног 1971. године у керамичкој секцији Српског хемијског друштва, где сам изнела све важније технолошке проблеме, водећи притом рачуна да не оштетим интересе фабрике.

За стручне радове велику помоћ су ми пружили драги сарадници: Добрица Стојановић, минеролог из Института у «Магнохрому» из Краљева за дивне рентгенске и микроскопске снимке, Владета Радовић за одличне снимке кристализације стакласте фазе, Сретен Богићевић за барелатографске снимке и други техничари из лабораторије «Електропрцелана».

Веома ми је користила размена мишљења о проблемима стеатита из страних часописа, кад су биле дате адресе у чланцима. Директор Стеваг-Розенталовог института ми је послао неколико сепарата својих радова. Један аутор из Америке је одговорио на моје питање, назвавши ме МИСТЕР Ружа Николић, јер му је било несхватљиво да и жене могу да се баве проблемима стеатита. Посебно ми је била драга преписка са Људмилом Лаврентијевом са Универзитета у Томску (СССР) по питању утицаја МgО на стабилност стеатита и другим проблемима.

Факсимил прве стране писма Људмиле Лаврентијеве, упућеног Ружи Николић

Током 1967. и 1968. године трајала је наша стручна и пријатељска коресподенција. Људмила Лаврентијева је радила са талковским, ја са синтетичким стеатитом, а проблеми су били исти.

(Наставиће се)