Мирослав Живановић
У 26. наставку фељтона портала «еСтварност» о руским избеглицама у Аранђеловцу откривамо и да се Наталија Александров, ћерка руског царског генерала племићког порекла, удала 1924. године за Драгишу Васића, идеолога Равногорског покрета Драгољуба Драже Михаиловића. Посебно смо се обрадовали податку да је Наталија радила у аранђеловачој гимназији као суплент (заменик главног наставника) од 1939 – 1941. године.

Колонији такозваних „белих Руса“ избеглих после Октобарске револуције у Краљевину СХС придружила се и четворочлана породица руског царског генерала и инжењера Сергеја Ивановича Александрова (1846 - 1913), из Туле, која је била племићког порекла. Сергејево име остаће уписано златним словима у историји Русије као пројектанта чувених тврђава Кронштат (Куга) и Свеборг. Иначе, Кронштат је био главна лука Санкт Петербурга, средишта руског адмиралитета и база Руске балтичке флоте. Историјски центар града и његова утврђења су део светске баштине и место ходочашћа православних хришћана, због успомене на Светог Јована Кронштатског.

Породица Александров раштркала се широм Европе. Сергејев син Борис у царској Русији био је морнарички официр, али је после избеглиштва у Француску, морао да ради тешке физичке послове. Када је дошао у Југославију, поново је обукао официрску униформу. Сергејева супруга Нина прво је живела код ћерке која се удала у Италији, да би, потом, и она дошла у Београд.

Њихова друга ћерка Наталија Александров (1902- 1986) у младости је научила француски језик. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Наталијин живот у потпуности се променио упзнавањем са Драгишом Васићем (1885-1945) писцем, публицистом, политичарем и главним идеологом Равногорског покрета Драгољуба Драже Михаиловића за време Другог светског рата. Познанство са Наталијом поклапа се са седмом годином после смрти прве Драгишине супруге Радојке, ћерке Стојана Рибарца (1855-1922), познатог српског политичара. У међувремену умиру Стојан и годину дана потом Драгишин отац Вићентије (1849-1923).

Брак Драгише и Наталије испуњен прожимањем традиционалног и модерног

Мада је Драгиша био седамнаест година старији од Наталије, они су своју емотивну везу крунисали браком 1924. Интересантно је да о овом важном податаку из живота Драгише Васића нема ни једног слова у многим његовим биографијама. Не помиње се ни у Википедији на интернету, познатој као Слободна енциклопедија. Већ наредне године Наталија и Васић добијају Татјану, која је била Васићева друга ћерка. У првом браку имао је Браниславу.

Наталија и Драгиша Васић на излету у околини Горњег Милановца, после 1930. године (фотографије су из књиге Милоша Тимотијевића "Драгиша Васић и српска национална идеја")

Наталијина настојања да настави своје стручно усавршавање и студира сликарство нису наишла на разумевање супруга. Мада је био и против њеног запошљавања, Наталијина жеља да сама зарађује надјачала је Драгишина традиционална убеђења. Наталија се потрудила да на своју руку нађе посао. Својеврсно ватрено крштење као наставник и прво запослење доживела је у реалној гимназији у Аранђеловцу 1939, где је радила као суплент (заменик главног наставника) све до 1941. године. У Просветном гласнику из 1939. године, број 9, за септембар, пише да је Наталија радила за 1.250 динара.

Факсимил «Просветног гласника» из 1939. године, број 9, за септембар, о постављењу Наталије Васић за наставника у аранђеловачкој гимназији

Њена упорност да предаје није спласнула ни за тренутак иако је свакодневно „ћиром“ путовала до Аранђеловца, преко Лајковца, и враћала се у Горњи Милановац где је живео брачни пар у кући Васића. Драгиша је, ипак, преко својих веза преместио своју супругу у Београд у коме су од 194.1 године наставили да живе са ћерком Татјаном.

Посебно је необична Драгишина резерва према савременим техничким средставима у домаћинству, која је ишла дотле да никада нису прикључили телефон, користили радио и аутомобил. На другој страни његове опсесије било је читање, писање, присуствовање културним догађајима и путовања. Њихова кућа је била крцата вредним уметничким предметима. Уметничка атмосфера у дому Васића добила је додатни импулс Наталијином обдареношћу за сликарством. Знајући ово, пријатељи су им поклањали уметничке радове са потписима.Сачуване су две бисте Драгише Васића (бронзана, рад Сретена Стојановића, и мермерна, вајара Марка Брежанина), две графике песника Јована Дучића, породична икона Светог Архангела Михаила и Драгишина официрска сабља.

Уочи Другог светског рата, када је већ била одрасла ћерка Татјана, Наталија и Драгиша су уживали у честим путовањима. Највише су волели да време проводе у Млинама код Дубровника и летују у Боки Которској. Део слободног времена су посвећивали и обиласку Драгишине мајке Христине (1857-1945) у Горњем Милановцу. Познато је да Драгишина путовања са породицом и пријатељима углавном нису била само безбрижна забава и провод. Васићу су она послужила као потка за бројне путописе, утиске и белешке. Његова књижевна дела често су прожимали људи, места и догађаји са пропутовања. Нису сачувани подаци о свим местима и пределима Југославије и других земаља које је најчешће посећивала породица Васић. Мањи део документације са ових путовања сачували су његови пријатељи, а за друге се зна на основу фотографија, по правилу са супругом Наталијом и ћерком Татјаном и по која са пријатељима, као што је снимак са Наталијом, Татјаном, Слободаном Јовановићем, Миланом Жујовићем у Фиренци и фотографија у околини Горњег Милановца са Наталијом и Момиром Николићем, настала после 1930. године. Драгиша је своја путовања највише усмеравао по рудничком крају, Балкану, Русији и Немачкој.

У првој години Другог светског рата живели су у таковским селима

Током прве године Другог светског рата Наталија и Драгиша су живели далеко од већих градова. Сместили су се у селима око Чачка и Горњег Милановца. Васић је тада био члан врховне четничке команде под вођством Драже Михаиловића, о чему пише Милош Тимотијевић, историчар, у књизи Драгиша Васић и српска национална идеја, чије је делове објавио лист Политика средином октобра ове године у фељтону „Идеолошка уверења, политичка делатност и стваралаштво Драгише Васића“.

Насловна страница књиге Милоша Тимотијевића «Драгиша Васић и српска национална идеја»

Аутор ове књиге се осврће на неприлике које је стварало присуство Наталије у четничкој команди: „Њена модерност, младост и пријатан изглед нарушавали су конзервативне принципе традиционалне сеоске средине и војничке дисциплине. Генерал Михаиловић, његови официри и социјалиста Живко Топаловић противили су се Наталијином присуству на заједничким обедима, на које је долазила у танким белим хаљинама с дубоким деколтеима, огрнута лаганим огртачем („таква слика била је саблажњива“). Због тога је нису сматрали за „солидну даму“ и оптуживали су је да се везала за енглеске официре. Да би се избегле даље провокације, Васић је био принуђен да са супругом оде даље у село, где је за њих посебно доношена храна. Није био забринут због става својих сарадника („моја жена је модерна дама и наравно не допада се простацима“ - Живко Топаловић у књизи На Равној гори; стр.252, 296-297).

Васићи су били по много чему права модерна породица, а Драгишина старија ћерка (Бранислава, из првог брака) добила је титулу «Мис филм у Југославији“, констатује Милош Тимотијевић.

Наставиће се