Мирослав Живановић
Објављујемо други наставак текста о Драгиши Васићу (српском књижевнику, идеологу Равногорског покрета Драже Михаиловића, политичару и адвокату) и његовој супрузи Наталији, Рускињи која је избегла из царске Русије. Ово је завршни део о њиховој породици, а 27. наставак фељтона о руским избеглицама у Аранђеловцу.
Док се Драгиша Васић позиционирао у својим политичко-ратним опредељењима током првих година Другог светског рата, два догађаја су умногоме одредила будућност његове породице. Наиме, Васићево присуство састанцима Драгољуба Драже Михаиловића и Јосипа Броза (19. септембра у Струганику и 26.октобра 1941. године у Брајићима) и стварање ослобођене територије око Горњег Милановца и Чачка, били су довољни да Немци октобра 1941. године низом напада на ослобођену територију продру у Горњи Милановац, бомбардују га, поруше и спале варош. Силовитим налетом довршили су разарање овог места и спалили породичну кућу Васића и оближњу цркву. О тим тешким тренуцима Татјана пише у својим сећањима: „Немачка казнена експедиција запалила је готово цео град, па и нашу кућу. Морале смо назад, две баке на воловским колима (Васићева мајка Христина и ташта Нина), а мама и ја пешке, без ичега, у Београд“.
Под општеприхваћеним уверењем Владе Милана Недића да је Драгиша Васић главни иницијатор споразума четника и партизана, следила је и одмазда над његовом породицом. Недићева Влада је позвала 31.марта 1942. године истакнуте Равногорце да се предају. Васићу су претили хапшењем његове породице, која је у том периоду живела у Драгишином стану у Београду. Над супругом Наталијом и ћерком Татјаном лебдела је опасност да постану таоци, а нагласили су да ће их стрељати уколико јединице под командом Васића подигну нови устанак. Злогласна немачка служба Гестапо је убрзо провалила и претресла стан Васићевих. Ухапсили су Наталију и ћерку Татјану, која је имала само седам година. Запленили су и много ствари.
Наталија и Татјана у логору Бањица
Наставак одмазде прво је осетила на својој кожи Наталија, којој је уочи рата, после предавања у гимназији у Аранђеловцу, Васић пронашао посао у једној београдског гимназији. Она је избачена с посла, а затим ухапшена са ћерком Татјаном. Спроведене су у логор Бањица, где су одлежале шест месеци са 80 логораша у чувеној „соби талаца“. У логору су били и чланови породице Драже Михаиловића, жена Јелица и ћерка Гордана. Ни глад, ни зима нису их болели као малтретирање управника логора Бањица Вуковића, који је непрестано претио „убиством оца“. О тим месецима неизвесности, очаја и пуштања из логора Татјана каже: „Дуго нисмо знали шта је са татом. Када смо после шест месеци пуштене из логора, добиле смо лажне исправе и побегле у село. Са оцем смо се неколико пута среле на Равној гори, а последњи пут у јесен 1944. године у Ивањици.“
Татјана Васић поред бронзане бисте свог оца Драгише Васића, рад вајара Сретена Стојановића
Влади Милана Недића и Немачкој команди одмазда над Васићевом породицом, била је потребна да би пољуљали снагу и скршили четнички покрет Драгољуба Драже Михаиловића. Рачунали су да тако ослабе и његов углед у избегличкој влади, која је и према Драгиши Васићу показивала посебно поштовање. За заслуге у рату Васић Указом избегличке владе добија Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда 7. априла 1942. Јула исте године Слободан Јовановић, председник владе, унапређује га у чин потпуковника. Радио Лондон је о томе објавио вест 17. новембра 1942. године.
Схвативши да расту углед и позиција Васића у антифашистичким покретима, Јозеф Матл, шеф немачке обавештајне службе Абвер, покушава на све начине да у лето 1942. године ступи у везу са Драгишом Васићем, кога је познавао из предратног периода. Први контакт је намеравао да оствари преко посредника, који је познавао Васићеву ћерку Браниславу. У знак добре воље омогућио је пуштање Наталије и Татјане из Бањичког логора. Упркос свему, Драгиша Васић и Јозеф Матл нису се срели.
Васићева „Историја Равне горе“ никада није објављена
Према извештавању утицајних новина у Канади, Сједињеним америчким државама и Јужној Америци, Драгиша Васић је виђен као најистакнутији интелектуалац међу четницима Драгољуба Михаиловића. Васић је у пролеће 1942. године почео да пише „Историју Равне горе“, коју је завршио пред сам крај рата. Будући да су у овом обимном рукопису историје четничког покрета (откуцаног у три примерка) изнети значајни подаци о Михаиловићевој организацији и покрету, сумњало се да су делови овога рукописа (никада није угледао светло дана) проваљени. Сумња је пала главом и брадом на Наталију, Васићеву супругу.
Драгиша Васић није имао много времена да се довољно посвети судбини супруге Наталије и своје две ћерке, поготово крајем 1943. године. Зато су се оне сналазиле како су знале и умеле. Био је далеко од породице и обузет унутрашњим неспоразумима четничког покрета Дргољуба Михаиловића. Највеће главобоље је задавала немачка војна сила, која је четнички покрет прогласила за главног непријатеља. Односи са партизанима су се погоршавали, а ратни савезници показивали су неповерење. Коначно, на измаку 1943. године, назирало се Драгишино мимоилажење са штабом четничког покрета.
Када је јуна 1944. године Драгиша Васић дефинитивно раскрстио са четничким покретом, Гордана, ћерка Драже Михаиловића (симпатизер комуниста као и њен млађи брат Бранко) у свом дневнику је написала како једва чека да „закоље Васићеву ћерку Татјану, ватрену националисткињу“. Када је сазнао за то, Васић је био принуђен да о томе упозори Михаиловића, о чему пише Милка Баковић Радосављевић, у својим «Мемоарима».
Из фељтона Милоша Тимотијевића о Драгиши Васићу („Политика“, 19. септембра 2021. године)
Према сведочењу Горана Давидовића, равногорца, Милош Тимотијевић у књизи „Затамњена прошлост“ пише да се средином октобра 1944. године водила пропагандна борба имеђу патизана и Михаиловићевих четника ко ће да дочека руску ослободилачку Црвену армију у Горњем Милановцу. Писма упућена руским јединицама преводила је Наталија Васић.
Наталија и Татјана крај рата дочекале у манастиру Јовање
Док је Драгиша Васић био у Драгачеву, не верујући у могућност споразума са Црвеном армијом и заједничкој борби против Немаца, заговарао је идеју да се четничке снаге повуку у Босну. Васића је увелико прогањала мисао да ће га стићи комунистичка или усташка освета, па због тога није са собом повео породицу у Босну. У то време његова старија ћерка се удала и живела у околини Горњег Милановца и Београду.
Пораз Немаца и долазак партизана у ослобођени Београд почетком децембра 1944. године Наталија и Татјана дочекале су, преоденуте у монашке мантије, у манастиру Јовање код Каблара. Према сећању Мирослава Крлеже, хрватског књижевника и пријатеља Драгише Васића, Александар Ранковић се крајем 1944. године срео са Наталијом Васић. Рачунајући да је Васић руски сарадник, намеравали су да преко њега оснаже везе партизанског покрета са новом влашћу у Москви. За узврат би „прогледали кроз прсте“ Драгиши Васићу.
У међувремену (18. јануара 1945. године) умире Христина Васић, мајка Драгише Васића у 88. години.Три месеца после њене смрти и предаје четника Павла Ђуришића (21. априла 1945. при повлачењу кроз Босну) највероватније је убијен Драгиша Васић. Према Милошу Тимотијевићу о томе постоји неколико различитих верзија.
Неразјашњено убиство и рехабилитација Драгише Васића
Драгиша Васић је за ратног злочинца проглашен марта 1945. године. Његовој породици је одузета имовина, а изгорела кућа у Горњем Милановцу је конфискована, као и тек довршена кућа у Београду, с тим да су Наталија, Тајтана и ташта Нина, имале право да користе две собе. Остали део су населили други станари. Кућу су убрзо продали државном предузећу, које је грађевину срушило, а Васићевим наследницима дали на коришћење малу девојачку собу у другој кући. У стану Васићевих држава је сместила другу петочлану породицу.
Због Васићевог жига народног издајника супруга Наталија није могла да ради као наставник у некој средњој школи у Београду. Приватно је давала часове и тако издржавала ћерку и себе. Породичну крсну славу Архангела Михаила, две одбачене жене биле су принуђене да обележе без свештеника, уз свећу и кандило, с нешто свечанијим ручком и без гостију, сећа се Татјана. Татјана је годинама живела као сустанар, да би се са мужом Миодрагом Јанићијевићем, новинаром и песником, за кога се удала после Другог светског рата и сином Ненадом, преселили у свој стан на Новом Београду.
Татјана је живела носећи терет ћерке чији је отац народни издајник. Упркос томе, пошло јој је за руком да објави у новосадском „Дневнику“ причу под називом „Очева смрт“(1953). Није навела о коме се ради, јер је у Титовој Југославији Васић званично био “колаборационалиста“ - народни непријатељ. Његова супруга Наталија није дочекала да за њеног живота буде рехабилитован Драгиша. Умрла је 1986. године.
Када су се политичке околности у Југославији промениле, Татјана Васић Јанаћијевић поднела је захтев Окружном суду у Београду за рехабилитацију Драгише Васића априла 2007. године. У јавности је покренута велика полемика која се сводила на доказивање „за“ или „против“ рехабилитације. Окружни суд у Београду је, ипак, прихватио Татјанин захтев. Доказавши да његово учешће у Равногорском покрету током Другог светског рата није било основано и да буде проглашен издајником, колаборационистом и народним непријатељем суд је Драгишу Васића 15. децембра 2009. године, 64 године после његове смрти, рехабилитовао. Васићева судбина - српски усуд!