Приредила: Љ. Стојановић

ПРИЧЕ ИЗ ФАБРИКЕ – нова сећања и документација наше суграђанке Руже Николић, врсног технолога и керамичара, која овим текстовима о догађајима у и око „Индустрије електропорцелана“ у Аранђеловцу, разоткрива шта се све дешавало у тој фирми, која је, по њеним тумачењима, пропала због погрешних процена, потеза и малверзација неких руководилаца, али и политичке климе у другој половини прошлог века.

Пише: Ружа Николић

„Поступак добијања стеатита“, који сам под овим насловом пријавила нашем Заводу за патенте 17. априла 1979. године, звучи прилично једноставно. Међутим, њиме је обухваћено неколико решења тешких проблема у производњи такозваног синтетичког стеатита. За то је било потребно скоро двадесет година озбиљног рада. О тој пријави никоме у Аранђеловцу нисам говорила, јер је постојала могућност да неки локални моћници, који су утицали и на суђење за мој радни однос, могу да утичу и на моје ауторство патента.

По мојој жељи, адвокат је доставио пријаве патентима у Западној Немачкој и Пољској, где стручњаци нису решили поменуте проблеме. Немачки и пољски Заводи су ми признали патент врло брзо, за око годину дана, а нашем Заводу је требало око шест година.

После боравка у Немачкој 1981. године у фирми „Масемиле Вагнер“, што је већ описано у причи „Патент“, сазнала сам да је нови директор „Електропорцелана“ Радован Филиповић. Позвала сам га телефоном да се састанемо како бих му испричала шта се дешавало у Немачкој у вези са стеатитом. Пристао је и разговарали смо у ресторану „Старо здање“. Био је запрепашћен када је чуо да је господин Еуген Вагнер директоре „Електропрцелана“ назвао америчким гангстерима у социјалистичком оделу, зато што су узели провизију за талк који он производи, па су онда отишли да га купују од других произвођача. Обећану провизију им је платио преко швајцарске банке.

Радовану сам том приликом обећала да ћу му послати текст мог патента када га наш Завод за патенте објави. То сам и учинила у децембру 1985. године, у оквиру понуде њему као директору „Електропорцелана“, како бих помогла да се спречи трагично пропадање фирме. Писмо, са потребним прилозима, послала сам препоручено, поштом.

Морам да се нашалим на рачун поменутих директора. Изгледа да су они о талку знали само по пудеру, којим су се улепшавале њихове даме! Моје је мишљење да су се они полакомили на девизне провизије кад се 90 одсто талка увози за стеатит, а добрим делом и за кордијерит. Нажалост, касније сам сазнала да је било довољно опреме да се врати моја технологија и у новој фабрици.

Још пре првог наређења, јануара 1976. године, у комисији за жалбе Централног комитета Србије, Светислав Лаловић је изјавио: „Ружа је врло добар стручњак, вероватно је она у праву, али у њиховој фабрици је таква констелација снага, да ту ништа не може да се учини“.

ПИСМО ДИРЕКТОРУ „ИНДУСТРИЈЕ ЕЛЕКТРОПОРЦЕЛАНА“ (оригинална верзија)

На бази претходног разговора са Вама и инг. Гргуром Першићем, у прилогу овог писма достављам Вам следећу дукументацију:
1. Решење Савезног Завода за патенте о признавању мог патента „Поступак добијања стеатита“ с правом првенства од 17. 04. 1979.
2. Опис патента
3. Решење Пољског Завода за патенте о признавању мог патента
4. Патентни спис издат од стране Завода за патенте СР Немачке
Из описа патента можете видети да постоје веома широке могућности за избор стеатитних маса и поступка израде. Наводим основне карактеристике оних технолошких поступака које сматрам најинтересантнијим за „Индустрију електропорцелана“:

I.ПОСТУПАК СУВОГ ПРЕСОВАЊА
- садржај увозних компонената (талк, баријум карбонат), макс.50%
- садржај абразивних компонената, макс.20%
- издржљивост алата: преко 500. 000 отпресака
- укупно линеарно скупљање 11/13%
- температура печења СК 11/12
- поступак припремања гранулата: атомизирање
- преношење притиска: нешто боље него код класичне технологије на бази шпекштајна
- особине печеног материјала: према нормама ДИН 40685
- у случају баријумовог стеатита отровност масе се може елиминисати везивањем баријума

II.ПОСТУПАК ВЛАЖНОГ ПРЕСОВАЊА
- садржај увозних компонената (баријим карбонат), макс.10%
- садржај паљеног материјала, макс.70%
- издржљивост алата: као код влажног пресовања порцелана
- температура печења СК 11/12
- маса је изванредно пластична, нема оријентације при пресовању, а преношење притисака је знатно боље него код маса на бази шпекштајна
- особине масе у печеном стању задовољавају норме ДИН 40685
- маса се може користити и за извлачење мањих профила и ливење производа танких зидова
- у случају баријумовог стеатита отровност масе се може елиминисати везивањем баријума

У оба случаја поступак припреме маса и израде производа је поуздан, репродуктиван и лако подложан контроли. Поред класичног поступка, базираног на квалитетном шпекштајну, ово је једини поступак масовне производње стеатита, с тим што је код њега елиминисана преосетљивост и увозно-технолошка зависност од сировинске базе, тако да се за суво пресовање могу користити и талкови осредњег квалитета, који су чешћи и јефтинији од шпекштајна, док за влажно пресовање талк уопште није потребан. С обзиром на уобичајени однос маса за суво и влажно пресовање 10:1 у „Индустрији електропорцелана“, применом ове технологије се садржај увозних компонената смањујње на око 45% (сада се увози 90% сировина).

При томе се сировине не морају увозити само са Запада, већ и са Истока и из несврстаних земаља. Важно је напоменути да је везивање обртних средстава за технолошки неопходне залихе код ове технологије знатно мање (макс. четири месеца) него код класичне (код фирме ШТЕТНЕР – једногодишње). Такође, није без значаја чињеница да се посебне извозне премије добијају ако производи не садрже више од 50% увозних сировина.

Што се тиче припремања магнезијум-силиката са или без додатка баријума, према опису патента постоји више могућности:

а) млевење-филтрирање-извлачење кепова-сушење-печење-дробљење
б) млевење-атомизирање-печење у касетама-дробљење
ц) млевење-атомизирање-брикетирање-печење-дробљење.

У сваком случају састав, начин припремања и услови печења магнезијум-силиката и стеатитних маса морају се дефинисати за конкретне услове производње уз мој непосредни надзор.

С обзиром на широке могућности добијања различитих статитних маса на основу патента, потребно је да се „Индустрија електропорцелана“ изјасни о следећем:

1.Који је технолошки поступци и какве масе интересују?
2.Која је варијанта за производњу магнезијум-силиката интересује?

На основу тога припремио би се уговор о куповини лиценце с важношћу од пет година, којим би се, поред уобичајених ставова и обавеза једне и друге стране, дефинисало и следеће:

1. Једнократна лиценцна накнада мени као даваоцу лиценце у року од 15 дана од дана потписивања уговора у нето износу од 4.000.000 динара
2. Процентуална лиценцна накнада у зависности од остварене реализације, која би износила 2% бруто прихода, без обзира на то да ли су производи монтирани или нису, с тим што би се обрачун и исплата одговарајућих износа обављали квартално.

Уколико сте у начелу сагласни с мојим напред изнетим условима, спремна сам да предложим реализацију патента по фазама за Вашу радну организацију, имајући у виду услове, потребе и могућности ИЕП-а.

Накнада опредељена под тачком 1. би се односила на моју обавезу да у склопу оквирног решења датог патента обезбедим увођење у производњу следећих технологија:

- поступак сувог пресовања фелспатног стеатита
- поступак влажног пресовања баријумовог стеатита
- поступак добијања магнезијум-баријум-силиката.

Ја имам понуду из иностранства, међутим, желела бих, пре свега, да се мој патент примењује у Југославији и због тога нисам до сада позитивно одговорила ни на једну такву понуду. С тога Вас молим, уколико сте заинтересовани, да ми одговор на ову понуду доставите у року од месец дана.

У Аранђеловцу С другарским поздравом

5.12.1985. Ружа Николић, дипл. инг.
(својеручни потпис)

АРАНЂЕЛОВАЦ
Маршала Тита 297

После месец дана чекања одговора на моју понуду, на врата мог стана долази колега Гргур Першић, машински инжењер, доноси ми отворени коверат. Питам га да ли је Радован прочитао моје писмо и шта каже? Он рече: Ништа не каже. Ја упитах: па шта ти мислиш, зашто ћути, а он каже: Па, вероватно неће да се замера са Војканом и Мирком. Крај. Нема трећег разговора...

КОНСТЕЛАЦИЈА СНАГА

Велики број директора „Електропорцелана“ се нанизао од мог одласка до коначне пропасти фабрике. Међу њима је, свакако, било и интелигентних, али нико од њих није успео да схвати оно што би могао и просечни основац, а то је битна разлика између „светске“ технологије стеатита уведене у новој фабрици и технологије коју сам ја смислила и реализовала са мојим тимом и била успешна у старој фабрици.

Дотадашња технологија стеатита, која је примењивана у старој фабрици до 1977. године, подразумевала је следећу пропорцију: 50% талкa и 50% глине и топитеља (однос: 1:1). А нова, "светска технологија", имала је следећу пропорцију: 85% талка и 15% глине и топитеља (однос: 6:1).  

Талк је природна сировина листасте структуре и хидрофобан, те је веома неугодан за све технолошке поступке у сувом, полусувом и влажном стању, због оријентације под притиском и пенушавости у суспензијама; осим тога квалитет често варира у зависности од порекла лежишта и добављача.

Код „светске“ технологије при односу 6:1 кад талк варира, да ли оних 15% сировина, у које иначе не сме да се дира, могу да поправе оно што талк поквари у технолошком процесу?

У мојој технологији, где је однос 1:1 свакој промени квалитета талка може да се парира. За седам година примене сувог пресовања променило се осам талкова са свих страна света, а промена рецептуре уопште није била потребна – била је стабилна.