Мирослав Живановић
9)
Ово је девети наставак фељтона Мирослава Живановића Буце, новинара и заменика главног и одговорног уредника Интернет портала „еСтварност“, о руским избеглицама у Аранђеловцу. У овом тексту пише о др Владимиру Шпрингеру, којег се мештани Бање и данас радо сећају.
Др Владимир Шпрингер, лекар и прави пример великог хуманисте посвећеног Хипократовој заклетви, био је сведок и на сопственој кожи осетио последице три крупна догађаја у три државе, а који су из темеља изменили светску стварност.
Владимира Шпрингера отац Александар и мајка Отилија (рођена Динцер) добили су 1893. године у селу Тотанају, које је припадало Таврическој губернији царске Русије. На основу расположивих докумената Делегација за заштиту интереса Руске емиграције у Краљевини Југославији потврдила је да је Владимир припадник такозване лутеранске вере, дела западног хришћанства. Уочавајући жељу за науком бистроумног Владимиа, родитељи су му помогли да се после основног и средњег образовања упише на Медицински факултет Универзитета Св. Владимир у Кијеву. Шпрингер служио у руској војсци као поднаредних коњичке артиљерије.
Довољно упућен у збиљу царске Русије, као дипломирани лекар после свега што је донела Октобарска револуција у двадесетшестој години бежи из „бољшевичког раја“ у немачки пакао надолазећег фашизма. У наредних 12 година био је очевидац вртоглавог успона новог вође Рајха Адолфа Хитлера. Шпрингера, у строгој тајности, обавештава високи официр Гестапоа да се у Немачкој спрема велики погром Јевреја и неистомишњеника фашиста и да мора за 24 сата да напусти земљу и спасе главу. У њему је прорадио изоштрени осећај за опасност и Владимир Шпрингер, према сведочењу Николе Минића, поневши најнужније ствари и документа, истог дана кренуо је прве ноћи и побегао из Немачке.
Бекство из „бољшевичког раја“ у пакао надолазећег немачког фашизма
Пут га је водио ка Чехословачкој граници. Бекство трајало неколико дана. Морао је да пређе границу илегално, дању се крио у неким шибљацима и шумовитим пределима далеко од насељених места. Ноћу је вођен звездом Северњачом, оријентисао се према истоку, ка Чешкој. Преко Чешке и Мађарске докопао се југословенске границе, на којој су га цариници и жандарми лепо прихватили и помогли да дође до Београда.
Са собом је носио сва документа и диплому доктора медицине у џепу, која му је помогла да брзо нађе посао. Наиме, у Лекарској легитимацији Опште државне болнице у Београду издатој 1931.године, пише да ради као лекар стажиста. Већ наредне године се запослио у Среској здравственој задрузи „Венчац“, коју је Основала Венчачка виноградарска задруга у Бањи, јуна 1932. године. Неколико околности ишло му је на руку. Наиме, у порти бањанске цркве била је сазидана кућа намењена за сеоског свештеника. Међутим, игром случаја тадашњи свештеник Јеремија Исаковић (чудном игром судбине прота Исаковић био је присутан на још два значајна догађаја у вези др Шпрингера), који је био из богате породице, купи четири хектара земље, направи породичну кућу и посади виноград. Некако у то време старешина села Бања затражи од Министарства зравља да им пошаље лекара. Одабраше Владимира и тако он доби и црквену кућу на коришћење. 
Са полазницама домаћичког курса и наставног особља, испред Венчачке виноградарске задруге, др Владимир Шпрингер, у другом реду, седи, четврти слева (фото: архив "еСТВАРНОСТ")
Та 1932. година била је значајна за Шпрингера и по томе што је у јуну добио југословенско држављанство, а у новембру се венчао са, такође руском избеглицом, Јеленом Кошнарновском, дипломираним инжењером агрономије. Венчао их је прота Јеремија Исаковић у бањанској цркви.
За своје лекарске услуге у три села: Бањи, Брезовцу и Липовцу, Шпрингер је добијао плату и исхрану. Мештани су за потребе доктора обезбедили коња, санке и чезу приликом обиласка оболелих мештана у удаљеним деловима током целе године. Послужитељ и помоћник др Шпрингеру био је Слободан Минић, све до одласка у партизане 1941. године. Он је чистио и одржавао кућу у којој је становао лекар, лекарску амбуланту и апотеку.
Доктора Шпрингера мештани уважавали и волели
Према речима Николе Минића, пензионера, родом из Бање, доктора Шпрингера мештани три села, о којима је бринуо о њиховом здрављу, лепо су прихватили: -Одазивао се сваком позиву, ма каква бољка да је у питању. Био је хуманиста и помагао како свима налаже лекарска етика, подједнако и партизанима и четницима. Био је врло вредан и интелигентан. Радо се укључио у све токове сеоског живота. Зато су га људи заволели и поштовали. Постао је доктор и човек од ауторитета. Било шта што је он предложио, прихватано је и поштовано као да је закон. Било је то обострано поштовање и разумевање, сељани су га прихватили као најрођенијег. Био је добар, какав се ретко рађа! - не крије Минић и дан-данас своју наклоност према доктору Шпрингеру.
Иначе, у знак захвалности према др Владимиру Шпрингеру, који је Николу Минића излечио када је имао десет година, Минић је 2013. године на бањанском гробљу подигао и споменик др Шпрингеру, јер је претходно, скромно, обележје било зарасло у коров.
Текст у листу «Блиц», објављен у броју 5976, од 30. септембра 2013. године
О јединственом човеку и лекару бира речи хвале и Данка Плескоњић Дукић: -Шпрингер је годинама живео у кући мога деде Живомира Дукића и све што знам о овом доктору, запамтила сам од њега и приче моје мајке Душанке. За њега је човек био на првом месту. Није показивао било какво политичко опредељење. Истина, у строгој тајности превијао је током Другог светског рата у нашој кући рањене партизане, док су мој деда и баба изнад дворишта чували стражу. Када су Немци долазили у село, нису имали било каквих примедаба на рад др Шпрингера. Користећи поверење Хуга Лорера, немачког војног команданта Аранђеловца, спасао је многе Бањанце. Директно је одлазио код Хуга и својој причом и гаранцијом за оне које познаје, избављао их је да не оду у Крагујевац, где су по правилу били стрељани - каже у једном даху Данка и додаје да је посебно узбудљиво слушала мајку како је са дивљењем причала како се доктор Владимир брзо снашао и спасао животе многих.
Ево занимљивог сведочења Данке Плескоњић Дукић о сећањима њене мајке Душанке: „Немачки војници обучени у сељачку одећу упали су једне ноћи у кућу деде Живомира, у којој је живео и Шпрингер. Објаснили су, јављено им је да ће ускоро на овом терену да се појави партизанска чета са Жутог оглавка. Немци су домаћинима рекли да се њима и деци неће ништа десити само да се нико не чује да је жив. У тренутку, кад су се укућани са доктором повукли у другу просторију, Шпрингер се досети и каже мојој баки да наговори децу да кукају из свег гласа. Када су Немци упали у собу и питали шта се дешава, Шпрингер им је објаснио да су преплашена, да зато плачу. Најбоље је да децу и болесну жену пусте да пређу у другу кућу где је живео Живомиров брат Бранислав. Немци то прихвате и кад су деца и Бранка отишли, оставише стражара испред куће. У међувремену су моја покојна баба, њена два девера Бранислав и Коста целу ноћ кришом шпартали изнад баште, одакле су очекивали да ће доћи партизани. Срећом нису се појавили, јер су вероватно чули плач, приметили да се нешто необично дешава, па се непримећено повукли. Немци сутрадан оду необављена посла.
(Наставиће се)