М. Живановић
42. наставак фељтона „Руске избеглице у Аранђеловцу“ посвећен је свештенику Ивану Семјоновичу, који је службовао у селима Бања и Брезовац.

Мада је својим православним обредима и начином живота уживао велико поверење верника околних села, свештеник је брзо научио српски језик да би им се више приближио, упознао их и боље разумевао.

Добри познаваоци српске богословске и историјске науке на првом месту су се уобичајено бавили руским избеглицама свештеничког звања који су припадали монаштву, јер је њихов живот изблиза повезанији са унутрашњом мисијом цркве. У Србији се уобичајило мишљење да су руске избеглице побољшале духовни живот и ниво црквености у српској средини. Личне судбине мирских свештеника из руске цркве, који су продужили црквену мисију и делатност у српској средини, мање су познате и проучаване. На првом месту, то је зависило од слабе доступности архивске документације црквеног порекла. До данас није било детаљнијих истраживања о броју руских свештеника, који су после 1920. године почели да служе у српској православној цркви.

Један од најзначајнијих познавалаца ове тематике, Радован Пилиповић, наводи у свом докторату Српска православна црква, Руска православна загранична црква, Московска патријаршија (1920-1940) узмајамне везе, утицај и односи: -Познато је да су руске свештенике избеглице примали они српски епископи који су били у додиру са Руском црквом и културом, који су се академски обликовали у руским богословским школама, припадали групи отворених русофила или, чак, политички стремили ка Русији. Таква је ситуација била у епархијама Српске православне цркве (...) Правог пребројавања и статистичког увида у број избеглих руских свештеника који су ступили у службу Српске православне цркве за сада није било у поузданој изворној грађи.“

Осам година служовао као парох у Бањи и Брезовцу

Према подацима до којих је дошао аутор овог фељтона у Аранђеловцу и околини, живели су и посветили се свештеничком позиву двојица такозваних белих Руса, који су прихватили каноне Српске православне цркве. О Констатину Кости Новосиљцеву портал «еСТВАРНОСТ» је објавио два текста у шестом и седмом наставку овог фељтона.

Други свештеник из белоруског миљеа Иван Семјонович је своју мисију започео у цркви Св. Пророка Илије у селу Бања. Према сазнањима садашњег пароха Милоша Маринковића у овај део Шумадије Семјонович долази за пароха. У Летопису овдашње цркве о бившем свештенику пише: „Иван Семјонович је ступио за свештеника у парохији бањанске цркве 1947. године. У међувремену, после пет година, када се потврдио као успешан верски пастир и предводник верског стада, 1952. године му је поверено да води и брезовачку парохију упоредо са бањанском“.

На страницама летописа ове цркве је остало записано још неколико бираних речи о Ивану Семјоновичу од стране Рајка Стефановића, једног од његових наследника. Стефановић је у разговору са аутором текста потврдио записано: “Од преузимања места парохијана, Ивану је пошло за руком да многе ствари поправи, у и око цркве, у парохијама које је водио. И не само то. Захваљујући његовој способности, цркви у Бањи је враћен део имовине који јој је после рата одузет. Што је најважније успео је да поправи стање на духовном уздизању цркве и враћању поверења људи у веру и цркву.“

Венчање Душанке Павловић (1932) и Радослава Петровића (1928) у цркви у селу Бања код Аранђеловца био је један је од њихових најрадоснијих дана, не само 1953. године. Поред младенаца, родбине и многобројних званица, венчање су украсили и четворица свештеника ове парохије: Јеремија Исаковић, Рајко Стефановић, Милан и Иван Семјонович, који их је и венчао. Касније му је парохија проширена и на Брезовац.

Душанка Петровић испред кућног прага у селу Бањи

Према сећању осамдесетчетворогодишње Душанке, Иван Семјонович је био горостасног изледа. Сви су га у селу лепо прихватили и уважавали. Поштовали су га и његове колеге свештеници. Он се брзо прилагодио новој средини и околностима далеко од своје земље. Да би лакше разговарао и разумевао вернике и сељане, лако је научио српски и говорио је као да је овде одрастао. Био је ожењен супругом Иванком. Имали су ћерку.

Венчање Радослава Петровића и Душанке Павловић

-Једну од најдражих фотографија са венчања направио је познати аранђеловачки фотограф Божидар Бошко Милошевић Гицоје, на којој нас двоје младенаца само што не проговоримо. И дан-данас виси урамљена на зиду у нашој соби и сећа ме на те лепе дане младости и љубави, каже Душанка која је рођена у Бањи. После смрти Радослава (1989) наставила је да живи у домаћинству са сином Бранимиром и његовом породицом у Бањи.

Драгоцено је и сећање Петра Ризнића, о чијем добором делу се надалеко пронео глас, јер је својим средствима подигао споменик лекару Владимиру Шпрингеру, такође руском избеглици, који је пре и за време Другог светског рата бринуо о здрављу Бањанаца: -Иван Семјонович је живео крајње скромно и побожно. Како за своје свештеничке послове није била предвиђена тарифа, он се заодољавао скромним давањима сељана Бање и Брезовца, што је њему и његовој трочланој породици било довољно. Иван је био близак свима. Умео је да приђе као човек да са сваким поразговара и да се нашали. Био је пун разумевања. Зато су га сељани поштовали и уважавали. Његова крупна појава, имао је више од два метра, сразмерно је био и плећат, давала му је додатно достојанство. У правом смислу речи био је људина – рекао нам је Ризнић.

Семјонович је водио две парохије истовремено све до 1955. године, када је премештен да служи у цркви Свете Тројице у Рипњу надомак Београда. Старији Рипањац Марко, војно лице у пензији, сећа се Ивана Семјоновича, стрешине цркве у Рипњу као угледног човека и поштованог богослова. На први поглед је остављао утисак наочитог и човека од ауторитета, коме се веровало. Иван Семјонович је саградио кућу у такозваним Њивама, делу Рипња. Ово сећање испричао нам је Војислав Дољанчевић, садашњи свештеник цркве у Рипњу.

Ретки су трагови о животу и раду Ивана Семјоновича пре Другог светског рата. Један од њих се налази у докторату Радована Пилиповића у коме наводи: „Архиепископија београдска, на делу јурисдикције јужно од Саве и Дунава, дочекала је тек једног Руса и то Теодосија Снегуљског који је служио у Лапову, парохији „прве класе“. Број Руса свештеника избеглица у Архиепископији београдској нарочито се повећао после ступања на патријаршијски трон патријарха Варнаве Росића, где су били после 1930. године ангажовани: Александар Макаров, Виктор Царевски, Никола Петроњко, Борис Г. Волобујев, Арсеније Шелухајев, као и Иван Семјонович, Михаил Милоградски, Евгеније Погорецки, Кирил Зеленски, Борис Селивановски, Александар К. Волковски, Александар С. Колчевски, Арсеније Шедко и Николај Семченко.

У Веснику – црквено-политичком и друштвеном листу, 13. јула 1919. године записани су стихови посвећени избеглим руским свештеницима у служби Српске православне цркве: „Не жуч за ману, ни оцат за воду, већ љубав наша биће плаћа ваша. У муци тешкој, посред пажње љуте, Ви бесте нама и оци и браћа“.

(Наставиће се)