Приредио Мирослав Живановић
На 91. рођендан упућујемо најлепше жеље Милану Мирићу и објављујемо први наставак из књиге нашег познатог научника с називом «Сећања», која је посвећена стогодишњем јубилеју аранђеловачке гимназије (1919-2019) и седамдесетој годишњици велике матуре (1949-2019).
Захваљујући разумевању и поверењу Милана Мирића, познатог српског научника, наш портал «еСтварност» (www.stvarnost.rs) је у прилици да први објави његов рукопис књиге „Сећања“, која је посвећена стогодишњици Гимназије „Милош Савковић“ и генерацији њених ученика која је 1945. године кренула у елитну средњошколску установу и матурирала 1949. године.
Ретко се среће овако педантно и са толико емоција саткано штиво о ђацима од првог дана , када их је на окупу било 112 до данашњих јубиларних дана када их је на „вршњачком бранику“ пребројано шесторо деведестогодишњака незаборавне генерације. Господин Мирић нас на ово „школско пустоловно сећање“ води не само захваљујући својој завидној меморији, него и педантним и несвакидашњим белешкама и истраживањима, занимљивим подацима о сваком ученику ове генерације. С обзиром на то да се први наставак „Сећања“ поклапа са 20. априлом, када је 1930. рођен аутор текста, Милану Мирићу честитамо 91. рођендан и желимо још прилога за књигу «Сећања».
Ево и рукописа Милана Мирића – први наставак:
Драги ученици, професори и остали запослени у аранђеловачкој гимназији, срећан стогодишњи јубилеј Гимназије у овој несрећној 2020. години, у уверењу да ће доћи бољи дани за све вас у будућности, како у погледу ваших личних стремљења, тако и у области савремене наставе. У складним односима између ученика и ученика, ученика и професора, професора и професора, оствариће се резултати којима ћете се поносити у будућности и враћати својој школи с љубављу.
Сачувајте углед и достојанство ученика и професора и не дозволите да се у нашој и вашој школи догађају немиле сцене које се, нажалост, бележе у неким школама у Србији. Наша генерација, која је полагала матуру на средини прошлог века, живела је у тешким временима оскудице и несигурности, са љубављу и сетом враћа се успоменама на наше драге професоре и другове из најсрећнијих дана наше младости. Као део историје наше и ваше гимназије желимо да овим записом допринесемо сећању на најлепше дане које смо провели у овој школи. Желимо да ова „стогодишња старица“ остане заувек млада са својим идејама и остварењима. Са љубављу бивши ученици, сада деведесетогодишњаци, срдачно вас поздрављају са најбољим жељама. Тихомир Јанковић, Милош Костић, Милан Мирић, Мирослава Подгорац, Божидар Симић и Душица Чакаревић ОД МАЛЕ ДО ВЕЛИКЕ МАТУРЕ 1944-1949.
Гимназијско образовање трајало је осам година после завршетка четворогодишње основне школе, све до 1956. године када је уведено осмогодишње основно образовање и гимназија са четири разреда. Постали смо ученици гимназије у страшним данима немачке окупације и трагичним братоубилачким ратом међу Србима (четници, партизани, љотићевци, државна стража...). Ове несрећне деобе једног народа одражавале су се на односе између породица, па и на односе међу нама омладинцима у првим послератним данима. Трагови тих подела стигли су и у 21. век.
Сећање преузето углавном из аутобиографије
Сећања на наше школовање преузета су углавном из аутобиографије Милана Мирића (На путевима од основне школе у Калањевцима до професора Универзитета у Београду, 2010)* која су подударна са искуством и животом већине нас који смо провели дане младости у нашој незаборавној Гимназији. .
(* Милан Мирић рођен је 1930. године у селу Калањевци. Цео радни век провео је на Универзитету у Београду од асистента до редовног професора. Осим наставног и научног рада обављао је дужност продекана и декана Фармацеутског факултета и проректора Београдског универзитета. Поред других признања, одликован је Орденом рада са златним венцем. У пензији је од 1995. године. Мала матура, IV разред гимназије, Аранђеловац (1944-1945).
У јесен 1944. године оболео сам од жутице коју је излечио доктор Крижановски из Белановице лековима и дијетом. У таквим околностима, атмосфери рата, страха, немаштине, очекивао сам полазак у IV разред гимназије у ослобођени Аранђеловац (19. септембар 1944). Долазак партизана обележен је страхом, јер су многи људи заувек нестајали у наступу црвеног терора. Ипак, повлачење немачких окупатора значило је какву-такву слободу земље. Настава за ниже разреде гимназије почела је у Аранђеловцу тек 1. фебруара 1945. године. Четврти разред сам завршио са врло добрим успехом.
На Малој матури, коју нисмо полагали, било нас је 112 ученика.
Имена ученика генерације 1944-1945. године (из Монографије «Гимназија у Аранђеловцу (1920-1990)»
Део ученика ове генерације наставио је редовно гимназијско школовање у Аранђеловцу, док су многи други наставили даље образовање у другим местима и у другим стручним средњим школама.
Пети разред гимназије у Аранђеловцу (1945-1946)
Почело је редовно школовање. Други светски рат званично је окончан 9. маја 1945. године, мада су се борбе на северу и западу наше земље још водиле, као и потраге за преосталим групама четника Драже Михаиловића. У овој школској години и даље траје мој одбојан став према новом режиму. Разредни старешина мог одељења је Даница Милић, уверени партијац, стално ради на преваспитавању омладине.
Заједно са активистима из школе као и скојевцима из нашег одељења организују се акције прикупљања дрва на Букуљи као и уништавања губара. На једном састанку са разредним старешином поводом ових акција узвикујем ”Идемо на губаре за Тита и партију!” Овај мој „борбени“ позив није остао незапажен. После неколико дана, кроз сва одељења школе носи се Књига наредби из које наставник чита: “Укором наставничког већа пред искључење кажњава се ученик V разреда Милан Мирић због ометања нормалне разредне наставе”. Заћутао сам запрепашћен и уплашен казном, јер мој коментар о губарима и Титу није се десио на редовном часу. Пети разред гимназије завршио сам са врло добрим успехом. Из владања добио сам врло добру оцену због укора наставничког већа, док су сви остали били одличног владања.
Током ове школске године станујем у Сеничанима у кући Живојина Швабића. У соби је било више ђака. Храна осредња и недовољна за велике апетите у тим годинама нашег узраста. Услови становања и исхране ђака из околине Аранђеловца одређивани су договором између породица ђака и будућих газдарица. Обично су уговаране количине намирница (пасуљ, лук, кромпир, брашно, месо…), а затим дрва и потребна постељина (сламарице, ћилими, јастуци) итд. Газде су обећавале бригу о понашању ученика станара како у погледу марљивог учења, тако и пристојног понашања на улици. У првим послератним годинама није било лако обезбедити потребне намирнице јер су власти празниле залихе намирница путем тзв. обавезног откупа. То становање није било обележено ничим значајним, сем што смо до школе прелазили целу дугачку аранђеловачку улицу која буди успомене на протекле године. Излаз на главну улицу поред Ликине кафане, затим следе две велике зграде у парку наше вароши - чувено Старо здање и хотел Шумадија, затим Јуцина кућа, хотел Кубуровић, вила доктора Аџемовића, зграда Суда... 
Вила «Аџемовић» (снимио: Слободан Марковић)
У јутарњим часовима на овој стази ка школи мамио нас је мирис из излога пекарских радњи познатих пекара Николице Константиновића и Ђуре Делића. Тада сам обећао себи да ћу кад будем имао своју плату купити целу тепсију недостижног бурека Ђуре пекара. У наставку пута зовемо Тику који завршава јутарњи оброк, шерпу попаре коју му спрема баба Живка. На време стижемо пре школског звона које оглашава почетак наставе. Најстрашнија сећања са аранђеловачких улица буди пролазак поред дрвореда уз «Ново здање» где је за време окупације висило тело обешеног на бор учитеља Гагића, као и стравични призори изложених тела побијених партизана на Вашаришту. Те слике први пут виђених мртвих људи били су ужасавајући призори за нас ђаке, дечаке од 12-13 година.
Предавање Рашка Јовановића привлачило посебну пажњу
Привикавам се на ритам учења и збивања у школи. Разредни старешина нашег одељења је професор српског језика Рашко Јовановић чије часове пратим са посебном пажњом и интересовањем, тако да овај предмет није било потребно да се посебно учи. Математику, која ми није ишла од главе, предаје симпатични Рус Сергије Уљанов, физику и хемију такође предаје Рус Марков. Ова два руска емигранта сачекала су комунисте у Србији од којих су побегли из Русије.
Ђаци су према интересовању били организовани у разне секције. Мене је интересовала књижевност па сам био активан у литерарној секцији коју је водио Данко Поповић, каснији писац (“Књига о Милутину” и др) Тада препоручиване књиге “Мати”, “Како се калио челик”, утицале су да формирам своје ставове према правди, братству, једнакости, слободи. Приближавам се свим друговима без обзира на њихово политичко опредељење. То је била матрица за преваспитавање уз многе друге методе. Постајем лојалан, али не њихов. Те године провео сам око два месеца (јули и део августа) на радној акцији изградње пруге Шамац-Сарајево. Радили смо доста напорно у неколико смена, дању и ноћу, спавали у баракама на даскама са једним ћебетом за простирач и другим за покривање. Храна је била релативно добра: јутарњи чај, млеко у праху, гершла, пасуљ из конзерви, црвени сир из лименки, лимунаде из конзерви итд. Већина намирница потицала је од донација УНР-е.
Овај скоро двомесечни живот у колективу веома ми се допао, мислим да је био доста лакши него у Калањевцима. Боравак у близини Шамца, био је прилика да се први пут сретнем са једним другим светом који се по много чему разликовао од Шумадије. Тако, сретао сам жене у шалварама са фереџом, мушкарце са црвеним фесовима на глави, архитектура сеоских кућа и дворишта била је другојачија, мени допадљива. Први пут сам чуо необичан позив хоџе на молитву и изблиза видео џамије. 
Хотел «Кубуровић» (из архиве «сСтварност»)
Шести разред гимназије завршио сам са добрим успехом. Крајем лета после радне акције, дошли су Слава Живанчевић и Тика Јанковић у Калањевце мени у посету. У току једног дана пешке смо посетили варошицу Рудник и попели се на Острвицу. На врху овог средњевековног града нешто смо копкали и пронашли врхове металних стрела и још неке ситнице које смо касније предали Народном музеју у Београду. Дан нашег излета било је Преображење, петак, па смо као храну добили комаде проје са пекмезом чиме нисмо били задовољни, али моја баба није допуштала да се мрси на тај празник. Често смо помињали овај наш излет са «богатим оброком».
(Наставиће се)