Мирослав Живановић
Ово је 21. текст о руским избеглицама у Аранђеловцу и други наставак фељтона о породици Хотомскиј, у коме ће бити речи о несвакидашњем познанству и великој љубави, која је тананим емоцијама спојила Захарија и Ољгу Хотомскиј у брачну везу дугу 56 година.
У биографији избеглих Руса посебну пажњу привлачи несвакидашње познанство Захарија и двадесет година млађе Ољге Александровне Смирнове ( 1907-1993), која је рођена у Санкт Петербургу, преименованог у Лењинград после Октобарске револуције.
Када је Захарије отпутовао из Јаше Томића у Пољску 1928. године, у пријатељску посету, нико није ни слутио да ће се она посрећити и претворити у идиличну причу са срећним крајем, какве се виђају у романтичним филмским скаскама. Тамо га је, поред пријатеља, чекала двадесет година млађа Рускиња Ољга. Обострана љубав на први поглед прелепе Ољге и Захарија, искусног официра, схваћена је као дар с неба. Није чекала ни тренутка одлагања, крунисана је 5. септембра 1928.године венчањем на имању пријатеља код села Даничево.
Захарије уз Ољгу доживео другу младост
Многи Захаријеви пријатељи и познаници у Јаши Томићу су се изненадили када су га, по повратку из Пољске, угледали са изабраницом свога срца поред себе, како доживљава своју другу младост. Колико је овај брак значио Ољги, најбоље сведоче делови њеног дневника, који је објавила под насловом „Сећања“, пуних узвишених осећања и љубави.
Захарије и Ољга окружени синовима: Петар (седи између њих) и Ростислав (стоји)
Преосталих 56 година посветили су сву љубав и пажњу једно другоме. Трудили су се да сваки тренутак њиховог заједниког живота буде испуњен и незабораван. Њихова унука Татијана Чорлија Хотомски каже да су живели скромно, од свог рада, ишли на пецање, у лов, клизали на залеђеним рукавцима Тамиша, пекли ракију од свог дуда.
-Одрасла сам код деде и бабе у Војводини и носим у себи незаборавне слике. Деда је добијао часопис „Наука и живот“, детаљно га је проучавао и свакодневно писао дневник. Говорио ми је да је највећа мудрост живети у времену у коме се нађеш. Променио је толико друштвених система - од царске Русије, комунистичке Русије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, СФРЈ, учествовао у ратовима као официр царске војске (1914), морао да бежи из Мозира од разузданих комуниста (1918), формирао пешадијско-тенковски одред ради заштите повлачења војске преко Дона, евакуисао тенковске јединице под ватром бољшевичке војске у Новоросијску, био је 1920. године начелник евакуационе базе у Севастопољу- истиче Татијана Чорлија Хотомски.
Официрима царске Русије забрањено мешање у политику
Захарије Хотомскиј у Југославији није био политички активан. Придржавао се правила понетих из отаџбине, у којој је официрима било уставом забрањено мешање у политичке послове државе. Зато их је Октобарска револуција затекла неприпремљене и они су гинули незаштићени, а револуционарне вође су у њима виделе оваплоћење монархизма. Они су се слепо држали своје заклетве: „Бранити своју отаџбину до последње капи крви“. Од 1922. године Захарије је живео и радио у Јаши Томић као чиновник среског начелства, дочекао Други светски рат, одолео претњама Информбироа (1948) и достојанствено доживео 97. годину.
Ољга Хотомскиј причала је унуци Татијани да су она и деда били страствени ловци и риболовци. Непосредно уочи доласка руских војника и ослобођења Јаше Томића од Немаца 30. септембра 1944. године, уловили су у Тамишу сома од седам килограма у такозваном загажњу. Поносили су се својим ловачким трофејима, богатим уловима зечева и дивљих патки ловачким пушкама сво до 1948. године, када им је због Информбироа одузето оружје и на тај начин ускраћена снажна ловачка наклоност.
Сусрет Захарија са сестром Анастасијом Вуколовном после пола века
Посебно причу представљала су Захаријева сећања на његов сусрет после пола века са сестром Анастасијом Вуколовном Хотомскиј - Настјом у Моски 1968. године. О томе шта је на њу оставило снажан утисак Татијана Чорлија Хотомски каже: „Деда је, на једној страни, био радостан због сусрета, а на другој тужан због многих сазнања и њене судбине. Она му се исповедала као најрођенијем о страшном „Стаљинском времену“, стално се у страху обазирући око себе. Та навика јој је остала из периода када је важило неписано правило да „и зидови имају уши“. Да би деду поштедели већих непријатности и патњи, прећутали смо да је Анастасија из Мозира, где је живела, због његових писама, протерана у злогласни Сибир, где је била пуних десет година. Сурово је кажњена само зато што надлежним властима није пријавила да има рођаке у иностранству.“
Упркос томе што га живот није мазио, Захарије је генетски био предодређен на дуговечан живот. Доживео је дубоку старост.
Споменик на породичној гробници Захарија и Ољге на гробљу у Јаши Томић
Умро је 29. фебруара 1984. године у Јаши Томић, у поодмаклој деведесет седмој години. Сахрањен је у породичној гробници. Девет година касније (2. новембра 1993. године) придружила му се његова Ољга.
Олгина „Сећања“ о грађанском рату у Петрограду 1917. године
Ољга Хотомскиј је, такође, проживела турбулентно време од срећног детињства до немаштине и глади.
-У свом дневнику „Сећања“ наводи да су у Игнолину живели у државној кући на великом имању, окружени баштом, воћњаком, парком у коме је било тениско игралиште и игралиште за крикет. Амбијент су улепшавали базени са фонтанама и алејама ружа. Имали су вртлара, куварицу, послугу, гувернанту која је Ољгу научила да од раног детињства говори два језика. Од 1917. године била је сведок грађанског рата у Петрограду и у дневнику пише: „Почела су хапшења, убиства, стрељања. У Петрограду је било страшно изаћи на улицу. Негде су чак пронашли бурад са усољеним људским месом.“ Избегли су у Омск, где је завршила гимназију. После смрти мајке (1923. године), као петнаестогодишња девојчица, пребегла је у Пољску да би дошла код оца који је имао другу породицу. Са Захаријем Зорјом почела је да се дописује 1927, да би се венчали 5.септембра наредне године у Деничеву у Пољској. Потом је са дедом дошла у Јашу Томић. Мада је Јаша Томић било напредно, среско место за наше услове, у односу на њихов ранији живот, представљао је велику промену. Осећали су велику тугу за домовином, а свака помисао на повратак у Русију, чинила се безнадежном, јер је нова власт царске официре прогласила за издајнике отаџбине и одсекла им све путеве за повратак. Било им је јасно да треба да граде свој живот у „братском словенском краљевству“ Срба, Хрвата и Словенаца. Уклопили су се у нову средину, стекли пријатеље и контакте са избеглим Русима из Београда и Новог Сада.
(Наставиће се)