Мирослав Живановић
На нашем порталу «еСтварност» можете прочитати четврти, завршни, наставак «Поеме о Аранђеловцу», чији је аутор Аранђеловчанин Милорад Крсмановић Мрса.

Ево и последњег наставка "Поеме о Аранђеловцу" Милорада Крсмановића Мрсе, уз велику захвалност Душану Крсмановићу на уступљеном материјалу.

У ту зграду усели се једини књижар и штампар Јовановић Милован.
Код њега смо куповали школски прибор и уџбенике
И гледали кроз прозор како Драган и Мирко
Слажу слова, штампају плакате, летке и кориче књиге.
Чика Милован је био весео човек, жена оштроконђа Зора.
Имали су кћер Миљу и сина Мику „Главоња“.
У дворишту две удовице, мајка и ћерка
Анђа и Роса, шнајдерка.
У згради изнад ћурчија Светомир-Мута са женом Младеном
И кћерима Радом и Вером.
Чика Ива Михалачки, лимар, имао је велико имање.
Радња са улице, позади радионице.

Садашњи изглед старе, предратне куће Милана Михалачког на потпорним дрвеним стубовима са зиданим бунаром одмах уз кућу (фото: архивa „еСтварност“)

У дворишту породична зграда и кућа за издавање.
Пред радњом велики трем испод кога смо бежали од кише,
А девојчице играле школице.
Чика Ива озбиљан, строг, ћелаве главе, без осмеха на лицу.
Имао је џангрљиву, шаљиву жену Љубицу.
Старији син Милан оста код оца да га у послу наследи.
Млађи Мића напусти породицу и град.
Оде да службује у Нови Сад.
Милан прозван Мандрда, хвалисавац, са децом се свађао,
Али им је и дромбуље свирао.
Ожени се са лепом Радом из Буковика
И одмах се устоличи код Милана Ломића,
За секретара друштва папучића.
Ми деца смо се дивили пекару чика Гаври и сину Милу Гавринцу
Како су жонглерски изнад главе развијали кору за бурек и гибаницу.
Фотографска радња Маринковић Михаило „Шора“,
Син Влада и кћер Вера.

Михаило Маринковић „Шора“, испред своје фотографске радње у Аранђеловцу са ћерком, радницом и тастом, пре 1937.године (фото: архивa Божидара Бошка Милошевић Гицоја, послератног фотографа, Маринковићевог ученика)

У дворишту три сестре Наца, Соја, Буга и брат Мира.
Велико имање имао је Ђокић Воја.
На којем је кројачка радња Гачића Живадина „мајстора“.
„Мајстор“ и жена му Јела били су друштвена бића,
Чланови Абрашевића и добри глумци под вођством Ацка Ђокића.
Код мајстора је радило доста кројачких радника,
Росић Сима, Ђура Шепа, Тића, Добривоје „Чемберлен“,
Рада и Аранђел из Врбице,
Стева Милисавко и Тика из Трбушнице,
Неко од њих ми је шио прве дугачке панталоне,
Преврнутих од старих оца Ђуре,
Које сам први пут обукао после завршетка мале матуре.
У дворишту тишљер Вијић Биња.
Имао је три слатке кћери, Ђоку сина.
У кућама Јанковић Кате доста станара,
Државних чиновника, ветеринара, лекара.
Имала је кћери Радмилу, Паву и сина Мила „Катинца“,
Нјбрже десно крило Аранђеловца.
Фамилија професора Матијашевић Жике.
Супруга Рада, кћер Нада и син Цане.

Кућа у којој је становала породица професора Жике Матијашевића (фото: архива «еСтварност»)

У дворишту Воја шнајдер, жена му Лека и кћи Вера Лекина.
Трговац Павле Петровић имао је доста имања.
Судбина је хтела да у њима не уживају будућа поколења.
Син Жижа, професор пун емоција и идеја,
Ишао је трасираним путем од почетка.
Жена му је Вета, кћери Славка и Бранка.
Старинска кућа књиговође Недељковић Владе, а жена му бабица Дара.
Имали су сина Рајка доброг гимнастичара.
У дворишту је породица Ивковић Бранка, званог „Ћата“
Боловао је од чира у стомаку, у животу остао из ината,
А сваког грађанина знао у главу.
Са њим је био и брат учитељ „Бели“.
Обојица су били добри фудбалери.
Дуго једини сајџија у чаршији Јован Деспотовић, имао је жену Стану,
Која је свакодневно правила велику галаму

Бошко Милошевић Гицоје скија се завејаном главном аранђеловачком улицом, испред једине сајџијске радње Јован Деспотовић за време Другог светског рата (фото: архива Божидара Бошка Милошевића)

И сина Мишу „Пилца“,
Фудбалера Обилића најјачег ударца.
Ту је и трговина Саве Димитријевића,
Па велико имање и огромно здање доктора Љубе Стојановића.
Био је чудотворни дечији лекар
И лечио многе дечије болести као видар.
Лично као човек чудак, особењак.
Свог јединца сина Прежу из куће истера
Са три кћери Вером, Десом и Јелком оста да живот до краја дотера.
Станојка Прекић, удовица, син јој Бата и кћер Сека.
У дворишту браћа Јовановић Драгослав и Воја Кепец, чланови „Сокола“
На углу улице која иде до гимназије кафана Крсмановић Милана.

Чланови „Соколског друштва“ организовали су велики слет главном улицом Аранђеловца 1930. године. Чланови овог друштва су били и браћа Јовановић - Драгослав и Воја Кепец (фото: документација Љубомира Ивановића)

Чика Милан певао је баш као Шаљапин.
Имао је синове Жику и Мику Крсмана.
Посед доктора Радојковић Радисава,
Затворен је као нека тврђава у којој има и доста станара.
Чика Љуба Прокић фамулуз гимназије,
Жена Велика, кћи Нада, рано остадоше без сина Остоје.
Доктор је био чувен на далеко,
Један од првих управника Буковичке Бање.
Изградио је извор киселе воде за точење.
Случајни пад са крова ћерамиде,
По његову главу имао последице.
Од тада је увек ишао средином улице.
Пребивалиште две кћери је била Аустрија.
Код себе остави синове Рајка и Сандија.
Ту је и имање проте Швабић Светолика.
Имао је сина Перу и близанце Љиљану и Бецка.
У школама предавао веронауку.
Са њима сам имао неприлике.
У петом разреду гимназије умало да паднем из хришћанске етике.
Од вашаришта у низу кућице.
У којима су становале занимљиве породице
Војимира Тодоровића Срће, Радосављевић Гиле-Сеља,
Обојица напустише Аранђеловац као добри фудбалери.
Милисава Радисављевића-Милисавка,
Синови Мика и Стева, кћери Равијола и Вера.
Радивојчевић Раја, финанс, Раја Пицукан.
Синови Мића и Мигода.
Поред кафане „Лондон“ Плећевић Ивко имао велико имање
И два сина. Чеду, адвоката чувеног опозиционог првака,
И Лазу званог Бата-Лака.
На углу Милићевог сокачета кућа Лазаревић Љубисава, Љубака,
Па мога деде Глише и синова,
Аћима, Душана и Мила мојих ујака.
До њих Милошевић Алекса и син му фотограф Гицоје.

Нераздвојне комшије: Бошко Милошевић Гицоје, чувени фотограф и Стеван Стевица Михаиловић, један од најбољих играча ФК „Шумадије“ (на снимању имао три-четири године) у Милићевом сокачету, у пролеће 1940. године (фото: породична документација Стевана Михаиловића)

Нешто даље кућа Максимовић Воје патролџије,
Па Михаиловић Слаје, водовоџије.
Породице железничара Павловића, Митровића, Јовичића и Благојевића,
Становале су у Милићевом воћњаку
До Љубака Пантић Гина, која је живела са два сина.
Драгиша Јанковић, опанчар, а доцније вунар,
Лепе ћерке Нада и Драгана и син Ивица Поштар.
Усред вароши сељачко газдинство фамилије Скочајић.
Па до њих поткивач Сава Минаковић.
Породица Комели, Италијани дошљаци.
За венчачки мермер најбољи уметници каменоресци.
Прелепа вила у којој је живео доктор Будимировић Милан
Са женом Чехињом и кћерима Миленом и Мирјаном.

Вила Милана Будимировића, једна од аранђеловачких лепотица (фото: Слободан Марковић)

Син Милош их рано напусти,
Због чега су били у дугој жалости.
Ту је и Мицкош вила, у којој станује Маршићанин, адвокат.
Незнам чије је власништво била.
Пера Лончар и син му шофер Мика.
Лончарска радња налазила се близу споменика.
Да би развезли путнике по вароши и до Буковичке бање,
Фијакеристи су на железничкој станици завели дежурање.
Живко и Никола Циганин, Лале Швабић, Чеда Шишман,
Па са чезама Андић Паја и Душан Шабакан.
У летњим данима када протрчи Бимбоје
Главном улицом - од Шарене капије до краја Циганмале,
Знало се да ће пасти киша и бити олује.
Аранђеловац је имао и своје студенте.
Миле Геније, Мића, Аца, Микица Јуцин,
Јова Заровац, Крахтис Ђока,
Санди, Гема, Ћира, Милић, Прока
И само три жене, три Раде,
Рада Чедина, Рада Цакина и Рада Ђикина.
Били су углавном студенти права, понос и дика чаршије,
Добар пример за младе генерације.
Треба да споменем и моје ђачко доба.
Цујка, Ђорђе нос, глуваћ Госа,
Панта, Рана и Мрса.
То је група ђака која је од петог разреда,
До краја велике матуре увек заједно била,
Прва у школу ишла и задња се враћала.
Заједно су учили, добијали и петице и двојке,
Поштовали и волели своје наставнике
Ацка, Марију, Пенавина, Павелку, Ћекрдеку, Стану,
А од свих највише Вучковић Раду.
На крају рећи ћу и ово.
За нас децу била је права атракција,
Када је средином улице пролазио Куза, пандур, Жика Ћора добошар.
Носио на стомаку своје мезетлуке Станко Шкембар
Или продавао своје новине Блажа новинар.
И сада чујем како виче Жика, добошар:
«Народе чуј и почуј!
Тазе шкембићи и папци Станко Шкембар».
А Блажа, новинар: «Политика и Време – побиле се жене!»
И тако полако у заборав.
Моме драгом Аранђеловцу овим шаљем људски топао поздрав.
Крај